Desa Đorđević – Milutinović
* * *
Sve su priče na neki način vezane za stvarne dogadjaje. I kada pažljivo čitate shvatite da je pisac zaista dobro upoznat sa temama koje opisuje. Na primer meni se (kao paleontologu) veoma svidela prva priča koja se dešava pre 100 000 godina.
Naravno ceo dogadjaj je izmišljen ali na kraju, čitajući izmedju redova, shvatite da je povezan sa dobro poznatim otiscima ljudskih stopala u vulkanskom pepelu koji su nadjeni u Africi i za koje se pretpostavlja da su pripadali jednom praistorijskom čoveku, ženi i detetu.
Ima osam priča i svaka se dešava u drugo vreme i na drugom mestu. Druga priča je pre 35 000 godina, treća pre 10 000, četvrta pre oko 2000 god., i tako sve do 1848. god. Inače lajt-motiv svih priča je kristal, deo meteorita, koji je nekada davno pao na Zemlju i koji je tokom proteklih milenijuma stalno menjao vlasnike.
Svaka priča opisuje sudbinu nekog od vlasnika kamena. Priče su veoma različite i ne liče jedna na drugu, što je po meni dobro. Knjiga je prava razbibriga baš za čitanje, uživanje i neobavezno razmišljanje.
Za koji uzrast je knjiga, mogu li i deca da je čitaju ili se mora imati neko istorijsko i naučno predznanje da bi se uhvatila poenta?
Knjiga ne zahteva apsolutno nikakvo istorijsko ili naučno predznanje. To su izmišljene priče o sudbini nekog čoveka ili žene koji su jednostavno bili važni učesnici nekih dogadjaja bitnih za istoriju čovečanstva. Npr. priča o čoveku koji je živeo u plemenu koje je prvo pronašlo pivo ili vino, ili sudbina žene koja se zatekla na Martiniku u vreme katastrofalnog zemljotresa ili život i putešestvija čoveka koji je iz Skandinavije doneo prvog pripitomljenog psa na bliski istok.
Mislim da je za uzrast od srednje škole pa nadalje. S tim, da ako ste čuli za neki od tih dogadjaja onda knjiga dobija još jednu višu dimenziju, jer shvatate da je pisac mada vrlo nenametljivo obradio stvarne dogadjaje, neka naučna saznanja ili legende. Način pisanja možemo porediti sa romanima Quo vadis, Ben Hur, Zlatno runo (R. Grevs), Ja Klaudije i td.
Stavicemo knjigu negde na listu za procitati.
Dobro je kada neko moze da nam preporuci nesto zanimljivo.
Da i ja imam listu knjiga koje treba pročitati i mislim da bi svako od nas mogao da preporuči neku knjigu, film ili izložbu ovako uglavnom se oslanjamo na reklame o nečemu a to bas nije verodostojno. Sto puta mi se desilo da počnem da čitam lošu knjigu koju izdavač hvali do nebesa i onda je na pola prekinem. Mislim da je posebno za knjige bitno lično iskustvo. Možda se nekome neće svideti ovaj ili onaj žanr, ali svaki čitaoc zna da li je knjiga koju je pročitao dobro napisana i prevedena ili ne.
Evo jedne preporuke za knjigu koju sam skoro pročitao, a koja nije nova (prvo izdanje 2001.): Boris Dežulović (novinar i publicista iz Splita; trenutno živi u Beogradu) – „Jebo sad hiljadu dinara“. Sjajna parabola o gluposti rata, i posebno ovog poslednjeg jugoslovenskog „mi protiv nas“. Nisam znao da li više da se smejem ili da plačem, pa sam radio oba! Kratka poglavlja, lako i brzo se čita, briljantan stil…