Darko Reljic

* * *

.

Japanski mentalitet i pogled na svet

Mozda najvaznija stvar koju trebate zapamtiti, je da svu svoju stecenu logiku, ostavite kod kuce pre no sto se uputite u ovu daleku zemlju. U njoj vaze neka potpuno drugacija pravila, ponekad toliko razlicita od svih, da deluje da su deo neke druge planete. U suprotnom se mozete naci u situaciji totalne isfrustriranosti pokusavajuci okolini objasniti kako nesto “nije logicno”, pitajuci ih: “A zasto tako?” Nece im biti jasno o cemu pricate.

.

Hrana i komunikacija

Vraticu se sad za trenutak na restorane i hranu, jer je to vazna stavka za nas, ukusom i kolicinski veoma razlicita od uobicajenih navika jednog Balkanca. U Japanu se sve prodaje na komad ili dva. Meso obicno na 100 grama, kao bejkon filigranski iseceno. Neretko cela japanska porodica pojede za obrok mesa koliko samo jedan prosecan Srbin. Stoga i nije cudno sto japanci imaju najduzi zivotni vek. Razmislite o tome. Uglavnom se jede sveza riba, spremljena sa puno povrca i naravno nezaobilaznim pirincem (gohan). Ne zaboravite da je pirinac njima, sto je nama hleb, koji u vecini lokalnih restorana, pa i privatnih poseta, necete imati prilike jesti.

Dacu Vam i primer koliko je za njih pirinac vazan; Jednom prilikom, tokom mog prvog boravka u Japanu, za vreme porodicne vecere, baka moje supruge je pitala, zasto jedem “snek” uz hranu umesto pirinca, misleci na “hleb”! Sledece veceri je otac, kao pravi domacin, zbog mene celo vece jeo hleb. Nakon zavrsetka vecere, on je tiho trazio pirinac, za kraj, jer mu jednostavno vecera nije bila kompletna. Odprilike isto kao da mi, recimo, jedemo neki paprikas, sa pirincem, bez hleba?!

Elem, sto se dzepa tice, postoje naravno restorani koji nisu toliko skupi, ali to tipican putnik ne moze odmah znati. Cene se krecu u proseku od 20 do 50 evra po osobi, u zavisnosti od mesta. Postoji puno dobrih restorana internacionalne kuhinje, ali Vam iskreno predlazem da probate nesto domace. U Japanu se kao sto rekoh, mahom jedu plodovi mora, sveza riba, povrce i voce, sve uglavnom pripremljeno sa malo ili bez ikakve masnoce. Preporucujem, Miso supu, Teriyaki ili Karaage piletinu, Tenpuru od skampa sa Tofu sirom i, za gurmane nezaobilazni Sushi i Sashimi. Ako se ipak odlucite za neki od brojnih fast-food-ova, znajte da je na primer McDonalds tamo ozbiljno kvalitetniji nego kod nas, a interesantno je i to, da u zavisnosti od sezone nudi i razlicite obroke. Tako na primer negde sa kraja jeseni imaju u ponudi moj omiljeni hamburger od skampa ili krabe, spravljen od komada mesa. I na kraju da dodam vazan tip vezan za brzu hranu: Ne jesti na ulici. To je odraz prilicne nekulture.

Ako se nadjete u Japanu, nebi bilo lose znati par korisnih reci i to: konnichiwa – dobar dan, konbanwa – dobro vece, oyasumi nasai – laku noc i sto je najvaznije, arigato – hvala, ili pak, domo arigato – veliko hvala.


Ovo se izgovara uz klimanje glave ili klanjanje iz stava mirno, sa polozenim rukama na telo, a ide uz bilo koju vrstu razgovora i, cesto zavrsava sa hai, hai. Ovo Japansko “hai”, je nesto nalik Grckom “ella”, a znaci odprilike: ok, dobro, ajde. To je najcesce koriscena rec u japanskom jeziku.

Japanci nemaju obicaj dodirivanja medju sobom. Ne rukuju se, a pogotovo ne grle i ne ljube. Procenite po govoru tela, da li su spremni na nesto vise. Ne pokusavajte napraviti Balkanski prisan geg, jer mozete i sebe i njih dovesti u neprijatnu situaciju. Izuzetci naravno postoje, kod mahom poslovnih ljudi koji rade sa strancima i u okolini mesovitih brakova.

.

Japanska kuća i porodica

Druga bitna stvar u poseti Japanu je skidanje cipela, bilo gde da se ulazi. Svuda su postavljene papuce koje se nose dok hodate po drvenom delu poda, ali se obavezno skidaju kad prelazite na “tatami” tepih, napravljen od pirincane slame. Tatami je inace, standardna mera velicine prostorija u Japanu. Tako na primer, soba moze biti velicine 4-1/2 tatamija i sl. Japanske kuce su uglavnom montaznog tipa. To su drvene gradjevine, zbog svoje elasticnosti, otpornije na zemljotrese koji svakodnevno potresaju Japan. Najcesce nemaju grejanje, sto za nas razmazene zapadnjake, moze predstavljati prilican problem. Istini za volju, postoji vise vrsta alternativnog grejanja, kao sto je “Kotatsu” elektricni sto sa jorganom i, sve vise rasprostranjene mini-peci na Kerozin. Ni jedna, ni druga varijanta, nisu bas idealne. Teorijski, mozda zdravije, pod uslovom da ste od malena naviknuti na taj stil zivota. U suprotnom, ocekujte, brzi nazeb, propracen ponekom upalom ili bronhitisom.

Verovatno najvaznija prostorija u kuci je kupatilo. To je prostor ne samo za kupanje vec i opustanje od napornog rada. Ono se sastoji iz tri dela. Centralni prostor za lavabo, masinu i peskire. Zatim, sa jedne strane je odvojeni wc, a sa druge, neka vrsta mini parnog kupatila. To je prostor podeljen na plastificirani deo sa tusem i kadu sa strane. Sad je pravi momenat da u pricu uvedemo i porodicu. Ritual kupanja se odigrava na sledeci nacin: redosledom po vaznosti kucanstva, otac kao glava porodice, ima cast da prvi ide na kupanje. Van kade, u prostoru (na slici levo), se sedeci na hoklici, dobro riba i ispira polivanjem ili tusiranjem. Nakon toga ulazi u kadu, u kojoj je voda zagrejana do kljucanja i tu meditira, jedno pola sata do sat. Kada u sebi ima grejac koji konstantno odrzava zeljenu toplotu preko termostata pored. Po zavrsetku relaksacije, nakon oca, na red dolaze ostali ukucani.

Za razliku od oca, kome je redosled u kupatilu, manje vise, jedini benefit, majka je cesto ta, koja sav porodicni budzet zapravo drzi u svojim rukama. Razlog tome, je tradicionalna zelja japanskih muskaraca da dominiraju porodicom, verujuci da to postizu obezbedjujuci sigurnost iskljucivo kroz materijalnu potporu, sto je ustvari paradoksalno, jer su na kraju oni ti, koji se de-facto najmanje pitaju. Da bi tu poziciju zadrzale, Japanke cesto pribegavaju razlicitim metodama ponasanja, medju kojima je adolescentski tip najrasprostranjeniji. Detinjasti hod i gestikulacije, visoko-frekventni tonalitet glasa, kupovina igracaka, samo su neki od tipicnih manira. Stoga je cesto postavljano pitanje, da li Japanke uopste zele biti samostalne ili vecno zavisne o svojim porodicama? Odgovor, mozda opet, jednostavno lezi u muskarcima, koji vole i kroz istoriju podrzavaju takav detinjasti stil ponasanja. Na njihovu zalost, globalizacija nije zaobisla ni Japan, te je sve veci broj zena primoran da potrazi dodatni izvor prihoda za dopunu kucnog budzeta. Ovog puta, one nemaju povlasceni odnos na koji su navikle, jer zalaze u tradicionalno muski segment drustva, u kome je jedini manir, rad i predanost kompaniji.

Nastavice se…

*

Predhodni tekst: Japan – Ne kao Gaijin, prvi deo