Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

BRATOUBICE

Četnik ili partizan – zvanje ponosa ili kako to gordo zvuči. Zašto su četnici i partizani paradigma za disfunkcionalno društvo u kome živimo

 

Narodni heroj Savo KovacevicImam apsurd u porodici zbog kojeg ne mogu da se svrstam ni u četnike ni u partizane, ako treba pošteno da prosudim. Jedan djed, po ocu, bio je četnik, i njega su ubili partizani negde u crnogorskim šumama. Drugi deda, po majci, je bio partizan u Dalmaciji, i njegova porodica je ozbiljno stradala od četnika iz Kninske krajine.

Uz to, prvi djed, onaj po ocu je imao brata koji je bio u partizanima. Da apsurd bude veći, taj moj pokojni djed i njegova brat su bili kuća do kuće, i to u Crnoj Gori, poznatoj po podelama i krvnim neprijateljstvima braće po ideološkoj liniji, pa ipak su se medjusobno pomagali i štitili. Za vreme rata, u severnoj Crnoj Gori, pored medjusobne borbe izmedju partizana i četnika, bili su vrlo aktivni i Muslimani, i protiv i jednih i drugih, kao i Italijani, a na kraju i Nemci. I jedna i druga kuća mojih crnogorskih djedova po očevoj strani, su gorele i bile rušene, a babe i deca se sklanjali po šumama i potocima.

Ipak, i pored toga što je moj rodjeni djed bio upisan u istoriji nekadašnje SFRJ kao izdajnik, a susedna kuća njegovog brata djeda dala nekoliko narodnih heroja, nosilaca spomenica i partizanskih pukovnika, naše bratske porodice su se oduvek pomagale i živele u miru. Koliko li sam samo čuo priča u partizanskoj kući o ratu i borbi sa četnicima, nemcima i muslimanima, dok su moji stričevi i strine evocirali uspomene iz II svetskog rata, onako uz partije preferansa i remija. No, uvek je to bilo bez onih ljutih i besnih emocija koje prate priče o neprijatelju, iako je svako imao nekog poginulog u ratu.

Vrlo diskutabilno pitanje za istoriju i procenu nečije pripadnosti je samo pitanje postajanja članom neke organizacije u ratom zahvaćenoj zemlji. Uglavnom su tada vladala veoma smutna vremena, gde nije bilo informisanosti kao na ovom nivou danas, i gde su prisilne mobilizacije bile redovna pojava. Jednostavno, pojavi se grupa četnika u nekom selu i mobiliše svo ratno sposobno stanovništvo, ne pitajući te mnogo jel hoćeš, jel si za Kralja i otadžbinu ili za proletere. Na drugoj strani, u mnogim oblastima su partizanske jedinice bili jedina naorodno-oslobodilačka vojska, i svi oni rodoljubi koji su hteli da se bore protiv okupatora, odlazili su u takve jedinice. Moj pokojni djed je bio iz grupe prvih nesrećnika koje su lokalne četničke čete nasilno mobilisale, iako mi je djed bio vojno nesposoban, imao je jednu ruku skoro nepokretnu. Ali, kao što rekoh, niko te nije mnogo šta pitao, niti razmatrao tvoje žalopojke, jer rat nema mnogo milosrdja u sebi.

Četnički vojvoda Momčilo DjujićS druge strane, majčine, moj pokojni deda je bio partizan i to jedan od retkih u čisto četničkom selu u Dalmaciji. Zbog toga su četnici pod vodjstvom jednog poznatog četničkog vojvode hvatali i mučili moju pokojnu babu i njenu porodicu, dok na kraju nisu hteli da je likvidiraju, pa je pokojni deda morao da tokom noći kidnapuje četničke rodjake, ne bi li izvukao suprugu živu iz zatvora. Kada su moja baba, moja majka koja je još bila beba i ostala babina deca, oslobodjeni u rezmeni, odmah su prebegli preko mora u San Marino, što im je spasilo život. Naravno, na tom prostoru je bilo i Italijana, i Nemaca i umesto Muslimana su egzistirali Ustaše, i svako se tu tukao protiv svakoga. Moja pokojna baba po majčinoj strani nije po dobru upamtila četnike, a posebno je loše upamtila ustaše.

Da apsurd cele priče bude i na kub, i jedna i druga baba su sa simpatijama upamtile Italijane, koji jesu bili okupatori ali su ih hranili u teškim trenutcima gladi i održali u životu, posebno kada su ih kao prost narod štitili od Muslimana u Crnoj Gori i od Ustaša u Dalmaciji. Jedino su ostali bez domaćih mačaka, koje su volšebno zauvek nestajale kad god bi se Italijanski vojnici pojavili u selu. Zato Italijane moji stari nisu zvali žabarima nego mačkarima.

Iz takve porodične istorije nisam mogao ni na koji način da se opredelim dok sam bio mali, ko sam, četničko ili partizansko nasledje i unuče. Nekako su mi četnici bili bliži zbog vere u Kralja, Boga i Otadžbinu, ali je partizanski deo moje porodice generalno bio pošteniji, bili su bolji ljudi, pa sam ih više i cenio. Škola i društvo nekadašnje SFRJ su mi sistematski ispirali mozak samo jednom istinom, o partizanskoj slavi i četnicima čudovištima. Pošto sam bio delom iz četničke porodice, i slušao drugu stranu priče, to nisam mogao da prihvatim. Slušajući besede mojih partizanskih stričeva, koji jesu bili komunisti, ali su bili i pošteni, od malena sam shvatao da u tom bratoubilačkom ratu nisu bila baš čista posla, ni sa jedne ni sa druge strane.

Jedan od zanimljivih momenta mog ideološkog odrastanja je bio kada sam našao jednu skrivenu knjigu dok sam služio vojsku. Naime, na straži sam kod komandanta ispostave, jednog ambicioznog kapetana, naišao na zanimljivi knjigu, koju sam video tada i nikad više – Dnevnik dezeterstava i izdaja partizanskih jedinica u NOB-u. Dokumentovan prikaz kada je, kako i koja partizanska jedinica kukavički pobegla iz borbe, predala se ili pak prešla na suprotnu stranu. I kako su pojedinci partizani dezertirali iz svojih četa. Opaaaa!!!

Spomen kompleks Kadinjaca četnici i partizani

Kasnije sam dolazio i do dokumenata o herojskoj borbi četnika i oslobadjanju srpskih gradova od Nemaca. No, sve to nije promenilo moj neutralni stav, da podjednako simpatišem i jedne i druge, i podjednako ne volim ni jedne ni druge. Partizane ne volim zato što su ateisti, i jer su bili nemilosrdni prema političkim protivnicima, posebno na kraju i posle rata. Pasja groblja po Crnoj Gori i stratišta po Vojvodini i Sloveniji su mesta koja svojom tišinom i kostima mladih i nedužnih duboko optužuju Titov režim i partizane. Niz posleratnih dogadjaja kao što su Infobiro, Goli otok, progon Crkve, intelektualaca, takodje idu na dušu partizana.

Četnike ne volim jer su bili primitivni i ne uvek na visini zadatka, dozvolili su sebi da imaju u svojim redovima ludake koji koriste kamu i ponašaju se kao životinje, i prema komšijama i prema svojoj braći. Ujedno, pljačkali su narod po selima, što se partizanima nije dešavalo u tolikoj meri. Pravili su vojne i političke aranžmane prvo sa partizanima, pa sa Nemcima, na kraju čak i sa ustašama, ne bi li prvo dotukli partizane a posle se spasili od njih. Na kraju su i sami zbog takve nedoslednosti postali žrtva i rata i istorije.

Imam razloga da mrzim i jedne i druge. I razloga da mrzim i treće, Nemce, Muslimane ili Ustaše na primer. Neću da mrzim nikoga. Neću da zaboravim lekcije iz istorije, jer bi to bila tek greška i naivnost,  ali neću ni da mrzim.

Razlog za mržnju je lako naći. Lako je optužiti i mrzeti. Mnogo lako, samo se treba prepustiti prvom impulsu, kada vam djavo došapne nešto zapaljivo. Mnogo je teže oprostiti i odagnati od sebe strast, gnev i jarost. A mi smo narod koji je jako strastan i emotivan, koga osećanja vode i koji zbog toga lako plane, uvredi se i počne da mrzi. A ne verujemo u ničiji sud, ni države, ni komšija, ni roditelja, ni mislilaca, ni Boga, ni istorije. Verujemo samo sebi i svom velikom egu. Zato nam je teško da poverujemo da smo u nečemu krivi, da smo pogrešili i da se pokajemo. Ili pak iako nismo ništa nikom skrivili, teško nam je da oprostimo jer nemamo skromnosti u sebi.

Zato što kod nas nema skromnosti i oprosta, nema kajanja, nema ni realnog sagledavanja ni istorije ni sadašnjosti, nema sagledavanja pravde a samim tim ni poštenja, a zato nema ni realnog sagledavanja budućnosti, pa su kod nas stalno aktuelni mitovi i preterivanja. Time se naš mali um sa velikim egom brani od sebe sama i sopstvene savesti i razuma. A veliki sveci hrišćanstva su u svojim radovima i poukama govorili kako nema veće sile i isceljujuće stvari na ovom svetu od molitve za neprijatelja svog. Jer, svaka psihološka ili meditativna tehnika koja pokušava da reši lični problem, a ne moli se za neprijatelja svog, samo menja oblik pojave negativne energije, ali negativnost i potencijal suprotnosti ostaju u čoveku, i svoj izraz nalaze u nekom drugom psihološkom ili emotivnom problemu. Jedino i samo molitva za neprijatelja svog, koja je duboka hrišćanska mudrost i praksa, potire negativnosti izmedju polja nas i neprijatelja naših, i uspostavlja ravnotežu u duši i svemiru.

Tako je i sa priznavanjem grehova naših i braće naše, kao partizana, kao četnika, Srba, države, vernika. Molitva za neprijatelje naše potire naše unutrašnje konflikte i daje nam mogućnost da pružimo ruku pomirenja bratu, susedu, svetu, da duhovno napredujemo i postanemo sve bolji u svakom pogledu.

Molimo se za neprijatelje naše, nećemo zakopati prošlost ali ćemo dobiti prijatelje i budućnost.

Zlatko Šćepanović 

Miodrag-Miladinovic-Monah

Photo by Miodrag Miladinović – Monah

Prof. Dr. Dejan I. Raković – KVANTNE I KLASIČNE NEURONSKE MREŽE:
PSIHOSOMATSKO/KOGNITIVNE I RELIGIJSKO/DRUŠTVENE
LOKALNE I GLOBALNE IMPLIKACIJE

Članak sa simpozijuma odrzanog 29-30. maja 1996 godine u organizaciji Evropskog centra za mir i razvoj Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija „Svest: naučni izazov 21. veka

Izvodi iz članka:

Ovo ostavlja prostor za slobodnu volju, implicirajući da je najefikasnija mogućnost za uticaj na budućnost praktikovanje molitve za druge sa kojima smo emocionalno povezani (rodbinu, neprijatelje, umrle), ne-Šredingerovski neunitarno kvantno-gravitaciono posredovane moćnim i pročišćenim EM/jonskim eksitiranim vakuumskim arhetipskim makrokvantnim spiritualnim strukturama iz religijskih tradicija (uklanjajući u tim interakcijama kao neto-efekat međusobne konflikte dve osobe interagujuće kroz posredovanu molitvu), u saglasnosti sa pravoslavnom tradicijom isihazma [35] i filozofijom slobode Berđajeva [39] – što predstavlja biofizičku osnovu (kvantno) holističke globalne psihosomatike [17,25]!

Ovo implicira duhovnu obavezu svakoga da reprogramira svoje mentalno okruženje doprinoseći tako kompletnom reprogramiranju kolektivne svesti i „kraju istorije“ konflikata, dajući puni smisao životu svakog pojedinca bez obzira na njegov socijalni status – što je fundamentalno pitanje i mentalne higijene i građanske pristojnosti tj. i duhovnog i građanskog morala.

. . .

Zato smatram, zbog istorijskih ponavljanja tragičnih balkanskih golgota, da u interesu budućnosti našeg potomstva moramo kolektivno učiniti napor za stalno reprogramiranje molitvom svoga individualnog misaono-emocionalnog okruženja, čime ćemo doprineti renesansi duhovnih moralnih načela milosrđa i ostvarenju civilizacije bez besmislenih i bolnih međuljudskih, međuverskih i međuetničkih konflikata.

Sve drugo, uključujući i krajnje dobronamerna racionalna ubeđivanja i pozivanje na velike principe i „grešni ponos“ (koji nas najpre bezazleno razdvajaju, a potom često spontano rađaju velike konflikte: „Put do Pakla popločan je dobrim namerama“!), pojačavaće postojeća misaono-emocionalna opterećenja ljudi i uvećavaće zlo u svetu – beznadežno udaljavajući pojedince, narode i čitav ljudski rod od duha zajedništva i krajnjeg ideala bezgrešnog (isceljenog/zdravog) stanja individualne i kolektivne svesti!

Čini se da je zato praktikovanje molitve za druge sudbinsko individualno i društveno pitanje, nezavisno od razlika religijskih tradicija i dogmatskih sistema – jer bolji pojedinci znače i bolje društvo – koje je zbog svojih restriktivnih zakona nužno „starozavetno“, ali pojedinci kroz dosledno „novozavetno“ ponašanje i milosrdnu molitvu za druge stvaraju i bolje i uspešnije društvo sa smanjenim opterećenjima kolektivne svesti, sa manje medjuljudskih sukoba i psihosomatskih bolesti, u kojem se u krajnjoj liniji i sami zakoni doživljavaju manje restriktivno.
Podvucimo na kraju, da realnost transpersonalnih religijskih fenomena implicira duhovnu obavezu svakoga da rastereti svoje mentalno okruženje i tako doprinese potpunom rasterećenju kolektivne svesti i „kraju istorije“ sukoba, čime se daje puni smisao životu svakog pojedinca bez obzira na njegov socijalni status – što je svakako fundamentalno pitanje i mentalne higijene i građanske pristojnosti, odnosno i duhovnog i građanskog morala [49]. To ukazuje i na puni značaj religijskog isihastičkog obrazovanja i ponašanja, i na suptilni putokaz za bolje i uspešnije pojedince, društvo i čitavu civilizaciju, sa teško obremenjenom kolektivnom svešću – jasno demonstrirajući ultimativnu neophodnost redefinisanja globalnih edukativnih/informacionih/političkih ciljeva, sa preorijentacijom prema holističkim blagim akcijama za globalna rešenja svetskog društva rizika [20]!

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: