Srdjan Paunović
* * *
Dragi moji Baštovani!
Ovo pismo sam maločas dobio od svog prijatelja, dugogodišnjeg prosvetnog radnika. I želim da ga podelim sa vama. Nebitno je gde se slučaj desio (u Beogradu, ali stvarno je nebitno); desio se u Srbiji. Mogao se desiti bilo gde… Prenosim ga u formi kako sam ga dobio. Bez komentara. Za sada…
. . .
У НАШОЈ ШКОЛИ
Има ли потребе, на почетку ове приче, истицати да је истинита? Боље би било да није. А десила се ових дана, од свих земаља на Земљи, баш у нашој. То значи и у нашој школи. Има ли потребе питати да ли је ова прича једина таква која се у нашим школама дешава?
Ни дете ни момак, Дечак, тако ћемо га звати, растао је и дорастао до 8. разреда, као одличан ђак, на крилима подршке и љубави коју је имао од своје Мајке и старије Сестре, студенткиње. У себи још носи и сенку топлине љубави и поноса на свог оца, чији лик зна са породичних фотографија. Изненада је умро када је Дечак имао непуне три године. Све су њих троје заједништвом, али пре свега снагом својственом мајкама пребродили. И период живота од понижавајуће суме очеве пензије, и све недаће мајчиног тражења посла и пресељење из провинције у велики град и све што та промена носи. Тад је наизглед кренуло на добро, али после неколико година, после свега преживљеног и на својим леђима изнетог, Мајка се разболела.
Има ли потребе, на крају ове приче дати коментар? Има ли сврхе професоре подсећати на то да застану када уписују све те бесмислене оцене које живот у највећој мери демантује све одреда? Да погледају у очи оног са киме разговарају и размене неколико реченица са њим. Не о школи. Да чују нешто о животу и открију обрисе душе оног кога оцењују. Има ли смисла подсећати професоре да сваком оценом коју записују оцењујући ученика, они у ствари оцењују себе?
Nama sada jako trebaju i dobri nastavnici i dobri djaci. Prve stvara drzava i drustvo a druge porodica i drustvo.
Sada tek vidimo koliko je verovatno obrazovanje pre par decenija bilo dobro, jer je i drustvo bilo bolje. Sada je valjda lakse studirati ali i povrsnije i neozbiljnije. Steta sto ce proces uspostavljanja skolstva ici mucno i dugo. Mnoge ce generacije biti izgubljene a nasa zemlja ce izgubiti i intelektualce i ekonomsku konkurentnost, kako vole danas da kazu.
Od svega napisanog, pogotovo imajuću u vidu sve što je napisao Deda, čini mi se da je Viktor u pravu: otišli smo „široko“, i tema (polje) za diskusiju nije „obeleženo“. Za to sam kriv ja, jer sam stavljanjem pisma na blog (više emotivno nego raciuonalno pobuđen), bez plana začačkao „veliku mečku“. Bilo bi dobro da – ako ćemo da raspravljamo malo o obrazovanju – neko napiše post kao uvod (sebe ne smatram dovoljno kompetentnim za tako nešto). Može to biti i posetilac bloga, ja ne bih imao ništa protiv.