Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Srdjan Paunović

* * *

Dragi moji Baštovani!

Ovo pismo sam maločas dobio od svog prijatelja, dugogodišnjeg prosvetnog radnika. I želim da ga podelim sa vama. Nebitno je gde se slučaj desio (u Beogradu, ali stvarno je nebitno); desio se u Srbiji. Mogao se desiti bilo gde… Prenosim ga u formi kako sam ga dobio. Bez komentara. Za sada…

. . .

У НАШОЈ ШКОЛИ

Има ли потребе, на почетку ове приче, истицати да је истинита? Боље би било да није. А десила се ових дана, од свих земаља на Земљи, баш у нашој.  То значи и у нашој школи. Има ли потребе питати да ли је ова прича једина таква која се у нашим школама дешава?

Ни дете ни момак, Дечак, тако ћемо га звати, растао је  и дорастао до 8. разреда, као одличан ђак, на крилима подршке и љубави коју је имао од своје Мајке и старије Сестре, студенткиње. У себи још  носи и сенку топлине љубави и поноса на свог оца, чији лик зна са породичних фотографија. Изненада је  умро када је Дечак имао непуне три године. Све су њих троје заједништвом, али пре свега снагом својственом  мајкама пребродили. И период живота од понижавајуће суме очеве пензије, и све недаће мајчиног тражења посла и пресељење из провинције у велики град и све што та промена носи. Тад је наизглед кренуло на добро, али после неколико година, после свега преживљеног и на својим леђима изнетог, Мајка се разболела.

What do you want?На дан Мајчине операције Сестра и Дечак су решили да буду у њеној близини. То значи да она не иде на факултет, а  ни он у школу. Али Дечак је хтео нешто више. Учио је пуно тих дана. Сестра га је преслишавала и подржала је његову идеју.  Хтео је да мајку, када се пробуди на операционом столу, обрадује том петицом из биологије. И решио је да тог дана оде само на први час. Сигуран у себе и свој рад, јавио се да одговара и професорка га је питала. Говорио је сигурно, али је код неке чињенице застао, запео, а професорка је неумољиво баш хтела тај детаљ, ту  “ситницу, али важну ствар“  да чује.  Прокоментарисала је да је “ћелија основна јединица грађе свих живих бића, а да ко не зна све до танчина о ћелији, код ње, док она предаје биологију у школи, не може да има прелазну оцену“. И у дневник је записала јединицу…

Има ли потребе, на крају ове приче дати коментар? Има ли сврхе професоре подсећати на то да застану када уписују све те бесмислене оцене које живот у највећој мери демантује све одреда?  Да погледају у очи оног са киме разговарају и размене неколико реченица са њим. Не о школи. Да чују нешто о животу и открију обрисе душе оног кога оцењују. Има ли смисла подсећати професоре  да сваком оценом коју записују оцењујући ученика, они у ствари оцењују  себе?

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: