Bela Hamvaši 

ATEISTIČKI MOLITVENIK

Mnogi su, naime, pomislili da ateisti nisu vernici. O tome, jasna stvar, ne može biti ni govora. Čovek bez vere ne postoji. Ateisti nisu bez vere, oni samo u skladu sa svojim žalosno praznim smislom i izobličenim umom, veruju u komičnu veru.

 

Odlučio sam napisati molitvenik za ateiste. U našem vremenu siromaštva, osetio sam sažaljenje prema tim paćenicima, i ovim im tekstom želim pomoći.

S težinom zadatka sam raščistio. Znam da ovu reč, Bog, ne bih smeo ni reći. O njemu bi se trebalo govoriti nekim drugim imenima, kao što je na primer poljubac, ili zanos, ili kuvana šunka. Ja sam ipak za glavnu reči izabrao vino. Otud je nastao naslov knjizi »Filosofija vina«, kao i njeno geslo »Na kraju ostaju ipak samo dvoje, Bog i vino«.

Ateistički molitvenik - Bela Hamvaš knjiga i vino

Okolnosti prisiljavaju na sanjarenje. Opšte je poznato kako su ateisti oholi ljudi, dostojni žaljenja. Dovoljno im je da primete ime Bog pa da knjigu smesta tresnu o pod. Dirnemo li ih u tu fiks ideju, spopast će ih besnilo. Mislim, ako budem govorio o jelu, piću, cigaretama ili ljubavi, budem li se, dakle, koristio skrivenim imenima, moglo bi im se doskočiti. Jer oni ne samo da su uobraženi, nego su jednako toliko i glupi. Ovaj oblik molitve, oni uopšte ne poznaju. Misle da se samo u crkvi može moliti, mrmljajući popovske reči.

Ateisti su siromašni duhom. To su deca našeg vremena kojoj je pomoć najpotrebnija. Siromašni duhom, s tom razlikom da gotovo i nemaju nade u Kraljevstvo nebesko. Mnogi su se u prošlosti na njih srdili i protiv njih se borili. Takav način ja u celosti osudjujem. Da se borimo? Zdrav čovek da se bori sa hromim i slepim?

Upravo stoga što su bogalji, treba im prilaziti sa blagonaklonošću. Ne samo da ih se ne sme nagovarati, oni čak ne smeju ni primetiti šta im se dogadja. Budući da su zaostali u razvoju, trebalo bi ih čak smatrati decom slaba razuma, bez obzira što oni mnogo drže do njega, misleći da je ateizam savršeno znanje.

Zašto se sa njima u prošlosti vodila tolika borba? U prvom redu, čini mi se, zbog toga što bi ateizam kao nepotpun smisao i izobličena ćud, ostao izvan celokupne linije života, ako ne bi negde pribavio sebi nadoknadu. A u čemu je ta nadoknada? U preteranoj aktivnosti. Njome ateizam nužno vodi nasilju, i zbog toga što vodi nasilju, ateisti su morali osvojiti svetovnu vlast. I osvojili su je. Oni koji su se borili protiv njih zapravo su im zavideli. Po mom sudu, to je bilo pogrešno. Jer, kada su ateisti videli kako im se zavidi, uobrazili su se.

Promenio sam taktiku. Nije bilo naročito teško. Trebalo je samo obnoviti istinu. A istina je da im se nema na čemu zavideti. Na čemu zavideti bogaljima, ako i jesu toliko moćni? Na čemu zavideti debilastim, gluvim, priglupima i suludima? Zavideti im, značilo bi dati im za pravo: značilo bi želeti ono što im je u posedu.

Tako sam dakle, promenio taktiku. Umesto da se sa njima borim i da ih pokušavam obratiti, ja ih naprosto sažaljevam. I to nije samo trik. Ne želim im ništa oduzeti. Baš naprotiv, želim im nešto pružiti, nedostatak nečega što ih čini tako slabima, siromašnima, i zašto ne reći, smešnima.

A za činjenicu da se sa njima mnogo raspravljalo postoji i drugi razlog. Mnogi su, naime, pomislili da ateisti nisu vernici. O tome, jasna stvar, ne može biti ni govora. Čovek bez vere ne postoji. Ateisti nisu bez vere, oni samo u skladu sa svojim žalosno praznim smislom i izobličenim umom, veruju u komičnu veru. I ne samo što veruju, ateisti su od reda bogomoljci.

Kažem svi, jer još nisam sreo ni jednog ateistu koji ne bi bio zatucaniji čak i od one zarozane starice koja ispred crkve prodaje svoje jeftine knjižice o čudotvornoj mokraći svetog Hormonija. Svetac ateističke vere, nije naravno Sveti Hormonije, već je to Ajnštajn, a čudotvornu moć nema mokraća, već ultraseptil.

Ime ateističkog bogomoljstva jeste materijalizam. To verovanje obuhvata tri dogme: duše nema – čovek je životinja – smrt je propast. Sve se te tri dogme stapaju u jednu, a to je: atisti se užasno boje Boga. Jakob Beme za njih kaže da žive u Božijem gnevu. Ništa drugo ne poznaju do gnevnog Boga, zbog toga se skrivaju i lažu. Misle, ako kažu da nema Boga, neće se više bojati. Ali umesto toga, još se više boje.

Ateista je, svakako, uobražen čovek, on i ne želi biti nešto drugo; ne teži pokornosti i ljubavi, drugim rečima tako je nemoćan da im i ne može težiti. Radije istrajava u svom strahu koji poriče, drhti i skriva se i laže, i postaje sve oholiji. Iz tog neutešnog košmara, u kojem se skupa krčkaju poricanje, strah, laž, skrivanje, oholost i bogomoljstvo, proistekao je ateizam kao nadomestak religije.

Iz svega se ovoga sada jasno vidi da se ateista ne može silom uveravati; i ne samo da je to nemoguće, već je i nedopustivo. Jer, oni su zabludeli, ispunjeni strepnjom i samoobmanjivanjem, s njima se mora vrlo oprezno postupati. Na svu sreću, duša nije kao telo. Rodi li se ko kao bogalj, gluvonem, ili za života bude osakaćen, ljudska moć tu ne može mnogo izmeniti. Svet duše je drugačiji. Svako se radja sa celom dušom i njena celovitost se ne može nikada izgubiti. Duhovni nedostatak svako može izlečiti. Tome čak nije potrebno ni čudo.

Molitvenik za ateiste! I to takav u kojem se ne sme ni naslutiti da uči molitvi. Velika stvar. Zbog toga, kao što kaže Fridrih Niče, govoriti se sme samo ovako; cinično i bezazleno. Iskusno i rafinirano, skoro opasno pametno; a ujedno čista srca, vedro i jednostavno, kao pevanje ptice.

Iskoristio bih ovu priliku da uputim nekoliko reči pietestima, toj mračnoj sekti ateista. Pietizam nije ništa drugo do prerušeni ateizam. Obični je materijalista bedna duša, ni inteligencija mu nije jača strana, ponekad mu je i srce sasvim tupavo, i stoga, kao što sam već više puta rekao, treba ga smatrati takvim bogaljem koji se silom drži svoje sopstvene manjkavosti, a svoju nezgrapnu suštinu smatra nekim velikim postignućem.

Pietist je isto takav bezbožnik, kao i materijalista, samo što mu je povrh svega i savest loša, pa zato preuzima na sebe spoljne elemente prave religije. Pietist bi od čoveka zahtevao da živi na hlebu i vodi, od najlepših žena bi tražio da šetaju u loše skrojenim haljinama, smeh bi zabranio, a sunce prekrio crnim velom.

Pietist je antialkoholičar. Dobro znam da se već sablaznio i nad mojim gestom; kakvo li je to huljenje! Sablaznio se što sam se usudio reći da se Bog nalazi i u kuvanoj šunki. Neka se samo smiri. Biće tu još neobičnijih stvari. Obećavam da ću mu pokloniti posebnu pažnju, i da neću propustiti nijednu jedinu priliku da ga sablaznim još i više.

Ateistu treba štedeti jer je glup i neuk i ograničen i prost. Pietist ne može računati na takvu obzirnost. Neka zna, budnim ću ga krajičkom oka uvek gledati, i što mu lice poprimi svečaniji izraz, to ću se više smejati. I što njegova ljutnja bude jača, moje će veselje biti veće, šta više – neću mu reći ni zašto.

»Na kraju ostaju ipak samo dvoje, Bog i vino«.

Tekst je uvod knjige „Filosofija vina“ od Bela Hamvaši-ja.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: