Kopenhagen – Globalno zagrevanje mozga i planete

Zlatko Šćepanović

* * *

Vidimo i aktuelna dešavanja oko globalnog zagrevanja okoline i napor svih svetskih medija za opštom tabloidozacijom, širenjem psihoze i panike kroz priče o raznim nadolazećim planetarnim katastrofama. Zagreva nam se i planeta i mozak snažnim maštovitim porukama o nadolazećim kataklizmama, i to sa vrha svetske vlasti i od strane autoratitivnih medija.

Zato kupujemo sredstva za smirenje, kupujemo kuću u brdima, punimo je konzervama hrane i htz opremom, i pripremamo se za smak sveta. Tek onako uzgred, pojavi se i informacija koja demantuje opšti trend „informativnog mikrotalasiranja naših sivih ćelija“.

Imam u bliskom okruženju Greenpeace aktivistkinju koja je  vrlo energična da popravi svet i Srbiju zajedno sa njim. Mlada je i društveno odgovorna i veruje u ono što pišu mediji, pa je sva naoružana entuzijazmom. Podržavam je u naporima da napravimo bolje mesto za život u Srbiji, da očistimo reke od plastičnih kesa i djubreta, da sredimo pojas duž puteva, da ne bacamo otpatke po ulici, da uredimo dvorišta i parkove, ali istine radi, morali smo da prodjemo kroz jedan katarzičan i otrežnjujući dijalog oko sadašnjeg trenutka na globalnom i lokalnom planu:

. . .

Ja: Ko su u stvari najveći zagadjivači na svetu koji prouzrokuju globalno zagrevanje, otopljavanje, vremenske neprilike i ostale nedaće?

Greenpeace: Razvijene zemlje kao što su USA, Japan, Kina, Zapadna Evropa, Rusija, Indija.

Ja: I ko najviše trpi od posledica globalnog zagrevanja i promene klime, koji kontinent?

Greenpeace: Afrika. Nju su pogodile suše. Zbog toga se sprema pomoć Africi od par milijardi dolara.

Ja: A znaš li koliko Afrika učestvuje u zagrevanju planete emisijom CO2, kao čitav veliki kontinent? I kakav je dil u pitanju sa tim parama?

Greenpeace: Ne znam za dil a ne znam ni za procente, koliko, 10%?

Ja: Baš si lukava. Deliš 100 sa 7 kontinenata i procenjuješ nešto manje za afrikance. Ne, samo 4%. Možda još i manje. A dil je u tome da sve ostane po starom, da razvijene zemlje nastave da se razvijaju  a da korumpirane afričke vlade dobiju pare za obeštećenje od promene klime. Bogati će biti još bogatiji a siromašni još siromašniji.

Greenpeace: Nisam znala. Malo procenata zaista. I ne razmišljam u tim kategorijama korupcije.

Ja: I da, šta misliš, da li je globalno zagrevanje planete istinit fenomen? Neki naučnici tvrde, a tih izjava ima dosta, da mi ulazimo zapravo u mini ledeno doba, i da temperatura pada, a da su nazovi „otopljavanja“ istinita samo na nekim delovima planete, dok na drugim dolazi do zahladjenja, i da je ceo ovaj proces zapravo globalna klimatska promena i tranzicija vremenskih prilika, a ne zagrevanje.

Greenpeace: Mislim da je zagrevanje istinit fenomen. Mogu se teorijski složiti sa tobom da usled promene i pomeranja polova planete može doći do klimatskih promena, i da na primer na Severnom polu na jednom kraju nestaje led a da se na drugom gomila, to je razumljivo, ali razvijene zemlje i vodeće zemlje sveta su saglasne da je zagrevanje opšte prisutno. Nije izašla ni jedna razvijena zemlja sa suprotnom tvrdnjom.

Ja: Pa sad, s obzirom da Amerikanci i Evropljani drže svu mernu tehniku i merne stanice za vreme u svojim rukama, to kao zavera može da bude vrlo jednostavno izvodljivo. Indija koja ništa ne meri, osim lokalno, može samo da se složi, jer vidi promenu klime lokalno, ali ne može da sagleda globalno. Nego, da li su se te vodeće zemlje dogovorile oko zaštite prirodne sredine, s obzirom da sve počinje od njih, na njima se i završava?

Greenpeace: Ne, nisu. USA nije htela da potpiše Protokol iz Kjotoa o redukciji emisije CO2. A i sada zemlje EU ne mogu da se dogovore.  I Kina ima nešto protiv, mada radi na eko zaštiti vrlo snažno.

Ja: Zašto nisu hteli?

Greenpeace: Suština je u tome da bi to usporilo američku, kinesku i evropsku ekonomiju i njihovo nacionalno blagostanje?

Ja: Znači oni i ostali zagadjuju prirodnu sredinu da bi lepo i ugodno živeli a mi mali plaćali cenu trovanja?

Greenpeace: Ciničan si. Svet je mnogo do sada učinio na podizanju svesti o zaštiti prirode i zabrani zagadjenja. Temza koja je bila mrtva reka, ponovo je čista, mnogi pogoni su zatvoreni ili izmešteni, strogi propisi su uveli regulisanje izduvnih glasova u industriji i automobilima, ima puno primera pozitivnih napora industrijskih zemalja da očiste svoju okolinu.

Ja: Slažem se, ali to su uradili tek kada su tu istu prirodu toliko uništili da je ona pretila da i njih povuče sa sobom. To sam video u Kelnu. Sve zeleno i umiveno ali u hotelu sa 5 zvezdica nam je kroz slavine tekla žuta tehnička voda. Mi smo mnogo daleko od takve situacije.

Greenpeace: Ali zadatak svih nas je da damo doprinos očuvanju životne sredine. Greenpeace je vrlo jak u tim zemljama i puno toga je doprineo, zaštita kitova, delfina, nekih šuma, reka, na primer. I u Srbiji nevladine organizacije kao REC daju primer kako se čuva i čisti sredina.

Ja: Razumem ja to, nego još par pitanja. Ako njihova vlada neće da donese uredbe o ograničenju štetnih emisija CO2 i ostalog, ako neće da ograniče seču šuma po Južnoj Americi jer bi to ugrozilo profit firmi kao što su Ikea, Wall Mart i slične, šta mi onda da radimo.

Greenpeace: Mi treba da sebe dovedemo u red pre svega i da naši ljudi paze na okolinu, a ne da budu bahati i nemarni prema njoj.

Ja: I po cenu da zbog toga mi loše živimo? Oni da nas truju, i još uz to lepo žive, a mi ovce za šišanje.

Greenpeace: Nije baš tako, to je pitanje svesti. Ako mi svi budemo kao svet jedinstveni, nateraćemo i njihove vlade na radikalne mere.

Ja: A jel. Kada? Jer to za par decenija, kada budu imali alternativne izvore energije i ekonomiju baziranu na novim čistim tehnologijama. Kada dostignu novi tehnološki nivo koji je nama nedostupan, jer nemamo sredstva za razvoj. Onda ćemo moći da proizvodimo jedno veliko ništa, jer će nam sve to biti zabranjeno novim ekološkim standardima koje razvijeni donesu, a oni će proizvoditi i za sebe i za nas. Vodi li to jednom ekonomskom protekcionizmu i robovanju?

Greenpeace: Ne bih rekla baš tako. Uvek će biti posla. Recimo organska privreda i organski proizvodi, koje mi možemo da proizvodimo za Evropu. Pa turizam. Pa razne usluge.

Ja: Misliš na sexy usluge i sexy turizam, kao u Centralnoj Evropi.

Greenpeace: Ne. Ne budi tako prost. Mislim na ozbiljnije vrste usluga, medicinske, kozmetičke, softwear, knjigovodstvene. Ali pre svega je hrana naš put u svet.

Ja: Otkud to? Šta će njima naša organska hrana kada imaju tržišnih viškova hrane koje redovno bacaju u more. Makar da to poklone nerazvijenima i gladnima. Znaš li koliki su prehrmabeni potencijali EU i koliko smo mi nebitni proizvodjač za njih?

Greenpeace: Jeste, njihovi farmeri i prehrambena industrija je jaka, ali su im vode, zemljišta i šume kontaminirane veštačkim djubrivom, pesticidima i herbicidima, malo imaju površina na kojima je moguć uzgoj organske hrane. To je naša velika šansa.

Ja: Nema šansi. Prvo, jedno je proizvesti a drugo je plasirati. Sistem prepreka koje su postavili za uvoz hrane je veliki, razne takse, sanitarni i proizvodni standardi te ometaju, i na kraju mogućnost da udješ sa sertifikovanom hranom u njihove trgovinske lance su minimalne. Jedino rešenje je prodaja na veliko, a tu ti oderu kožu sa cenom, koja je na ivici rentabilnosti, što kada povezeš sa rizikom koji je mnogo veliki kod uzgoja organske hrane, dodješ do jednačine koje je neisplativa. Šta misliš zašto su Amerikanci i Evropljani sebi skoro namerno uništili tlo i zemljište kontaminacijom štetnih materija?

Greenpeace: Kako namerno, ne razumem. Što bi to sebi činili?

Ja: Vrlo jednostavno. Farmeri su od države dobili ogromne subvencije za djubrivo i hemikalije. Gurnuti su namerno u to da samo što više i više proizvode, a za problem kontaminacije zemljišta niko nije pitao. Uz to su im gurali ubrzano i genetski modifikovane proizvode samo da bude što više hrane, da se ista izvozi. Država je na neki način namerno kontaminirala njive i tlo kroz agrarnu politiku i mere subvencija. Nikoga nisu interesovale posledice, ako je bilo poljoprivrednih viškova. Seljak je svuda isti, gleda samo svoj interes i prati politiku države. Kada su razvijene zemlje ostvarile dominaciju na tom planu, sada su se setili da imaju i problem. Još jedna stvar, sada oni stimulišu sopstvenu organsku proizvodnju, što je tek prepreka našim proizvodima.

Greenpeace: Ima smisla to što pričaš. Do sada se nismo proslavili kao izvoznici organske hrane, iako svi verujemo u potencijal. Pored hrane, tu je i voda kao naša velika šansa.

Ja: Još jedna velika zabluda. Znaš li koliko veliki su Alpe ili Kordiljeri, i koliko glečera sa vodom ima. Imaju svi oni dovoljno vode, ali mi to sebi ne priznajemo. Zanosimo se lokalnim političkim parolama.

Greenpeace: Kako god, mi treba da zaustavimo Petrohemiju i da naše vode budu čiste. Treba da očistimo reke od pvc ambalaže, kesa, šporeta, frižidera koje naši primitivci bacaju u reku. Treba da uredimo obale, da budu lepe i čiste. Pa pogledaj samo rečne obale Beograda, na šta liče, kakve su to deponije duž obala i oko splavova.

Ja: Saglasan za čišćenje reka. Prvi se pridružujem. Ali pre toga, vi prvo treba da zaustavite Nuklearnu Elektranu Krško u Sloveniji, jer kada ona procuri, ode Beograd i pola Srbije zauvek. I znaš li ti uopšte draga aktivistkinjo, koliko ukupno cela Srbija zagadjuje planetu.

Greenpeace: Pa ne baš, nemam taj podatak.

Ja: Cela Srbija djuture, mnogo zagadjuje planetu, koliko i ceo oveći grad u Nemačkoj, na primer Minhen. Koliko i samo j-e-d-a-n oveći nemački ili britanski grad. A duplo manje Srbija zagadjuje od jednog jedinog grada andjela – Los Andjelosa.

Greenpeace: Molim?

. . .

Zanimljive i otrežnjujuće vesti:

Kuda ide svet sa klimatskim promenama

Šta je istina o zagrevanju sveta

Ko nam kroji sliku o katastrofama

Odgovara li nekome otopljavanje polova

Klimagejt

. . .