Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Pismo iz Nemačke … o našoj i njihovoj deci

Poštovana Redakcijo bloga,

Zovem se Emilija G. (prezime poznato redakciji), učenica sam Karlovačke gimnazije i trenutno boravim u Nemačkoj, na Švarcvaldu, jer sam na razmeni učenika.

Otkad sam ovde, dakle od septembra ove godine, jako se nerviram oko ove nemačke dece, ali i mojih vršnjaka. Užasava me što su sa svojih 17 godina tako detinjasti, neiživljeni i naivni, ali opet, moram da priznam da me nasuprot tome iznenađuje kako su vredni i odgovorni; pri tome ih nisam upoređivala sa tipičnim srpskim lenštinama, već sa najvrednijim ljudima iz mog okruženja, koji su se ispostavili kao dosta neodgovorni i lenji u odnosu na Nemce. Sem toga, postoji jako mnogo razlika među tinejdžerima kod nas i kod njih, u načinu na koji razmišljamo, biramo prijatelje i kako se ponašamo, šta vrednujemo i kako provodimo vreme.

Shvatam da je to u mnogome uslovljeno time što su oni bogatiji od nas i samim tim imaju viši životni standard. Kad sam ja bila mala, kod nas je retko ko imao više od dve-tri Barbike, radije smo se igrali napolju loptom ili lastišom ili smo gradili kućice od svega i svačega, igrali se žmurke, i lopova i žandara, i ceo dan provodili napolju, dok su se oni igrali isključivo po dvorištima sa raznim igračkama koje su se kod nas malo kasnije pojavile 😉

Međutim ove socijalne razlike su mi delovale kao poprilično nepotpuno objašnjenje. Jednom prilikom, ispričala sam im na istoriji da smo mi ’99. imali rat, tj. bombardovanje i da su bombe pljuštale u okolini mog grada (ja sam naime iz Sombora, nas su baš lepo gađali :)), ali da moja porodica nije htela da ide u sklonište jer je moj tata rekao: „Ma, mani me tih podruma, ako nam je suđeno da umremo, pogodiće nam sklonište.“, tako da smo mi ‘ladno sedeli u dnevnoj sobi i gledali tv, dok je povremeno nestajalo struje.

Moj (nemački) razred je bio užasnut. Meni je to bilo pomalo smešno, jer nisam imala nameru da postignem takav efekat, moja priča je više bila anegdota iz mog detinjstva, nego potresna priča iz rata 😀 Kasnije su mi dolazili i govorili kako je to jako strašno, kako im je žao što se to dešavalo (baš lepo od njih) i slične gluposti i kako ne bi nikako mogli da zamisle da oni imaju rat ili takve nemire kao mi u Srbiji u devedesetima. U prvi mah sam se zapitala zašto im je to tako potresno, ja na to gledam kao na nešto skroz normalno. E, malo kasnije, setivši se toga, palo mi je na pamet, da smo mi možda takvi kakvi smo (pod tim „mi“ mislim na generacije sa početka devedesetih) zbog tih nemira i tako reći nemaštine na početku decenije koji su se odrazili na naše roditelje, kao i zbog bombardovanja krajem iste, koje se, na neke svesno, na neke nesvesno, odrazilo na nas same.

Ja sam te ’99. trebala da krenem u školu i sećam se da je mama u proleće iste godine, dok sam se dosađivala u dvorištu jer se sirena oglasila i više nisam smela da budem na ulici, a u zabavište više nismo išli zbog bombardovanja, rekla da možda neće biti ni škole u septembru ako ovo ne prestane. Kad ovo kažem nekom svom vršnjaku iz Srbije, on na to uzvrati svojom pričom iz istog doba i retko ko od njih će reći da je to bilo naročito strašno vreme (od nas kojima se ništa nije desilo, da se razumemo) – strašno je sad, kad zamislimo šta se sve moglo desiti, ali od mnogih sam čula da je to bilo dosta „veselo i zanimljivo vreme„, dok ovima iz Nemačke sve to deluje kao jaaaako strašno i nikako ne razumeju kako ja „‘ladno“ mogu otvoreno da pričam o tome.

Zatim vaspitanje. Jednom prilikom sam im ispričala da je kod nas normalno da deca dobiju batina kad su bezobrazna (mada nekad i kad nisu bezbrazna; ali to im nisam rekla ;)), što ih je takođe prenerazilo. Svo to njihovo zaprepašćenje čini da moje detinjstvo izgleda mnogo surovo, što ono svakako nije bilo. Iako niko od nas nije baš voleo da dobija batine, nekako nismo baš mnogo mogli da se bunimo. Uglavnom smo radili gluposti, pri čemu smo znali šta nam sleduje ako nas uhvate. U to vreme sam uvek vrlo ljutito govorila sebi da svoju decu neću tući i da te batine ne vode ničemu (kao što sam i dalje ubeđena -.-), međutim barem sam naučila da ne smem raditi neke stvari i da ne smem biti (jako) bezobrazna prema starijima.

Ovde živim u nemačkoj porodici i imam mlađu sestru koja ima 7 godina i kojoj svaki dan dolaze razne drugarice i drugovi da se igraju. Zbog takve dece dovodim u pitanje svoj stav da batine ne pomažu! Naime u Nemačkoj je, kao u jednoj modernoj zemlji, odavno zabranjeno tući decu, čak je i zakonom kažnjivo. Mislim da kad bi to u Srbiji i bilo kažnjivo, da bi ljudi to svakako radili, no dobro. Dakle – deca se ne tuku. To dovodi do toga da su deca bezobrazni mali seljaci bez ikakvih autoriteta. Mama viče na nju, a ona još odgovara! Tata viče na nju, ona izađe iz sobe! Pih! Koliko sam puta prokomentarisala da bi ona u Srbiji već sto puta dobila batina zbog takvog ponašanja. Pitam se da li bi to pomoglo.

Da završim sada ovaj naporni mail i konačno istaknem njegovu svrhu – volela bih da mi neko objasni ili barem iznese svoju teoriju, na blogu ili jednostavno u mail-u, o generacijama iz devedesetih. Iako i mi sami sad govorimo da su ove genaracije sve gore i gore, pretpostavljam da je to normalno i da su sve generacije pre nas tako govorile. Takođe sam svesna da svaka generacija ima svoje obeležje i svoj „žig“.

Da li se vama, kao odraslim ljudima koji možete da gledate na nas objektivno, čini da smo mi generacije bez autoriteta? Zbog čega je to tako? Šta nas čini baš toliko drugačijima od vršnjaka u Evropi? (jer ja zaista osetim velik jaz između nas) Da li su metode vaspitavanja bile primitivne i kakve su sada? Da li velika demokratija u odnosu sa malom decom ima smisla? (kod nas nije bilo hoćeš-nećeš, bilo je moraš :))

I tako. Shvatam da nije baš svaki dan da vam dečurlija piše mailove sa raznim pitanjima i molbama, ali zaista me kopka ovo sve. Došla sam ja tu do raznih manje-više mudrih zaključaka koje nisam iznela u ovom mail-u, ali kako se na vašem blogu nalazi mnogo obrazovanih i inteligentih ljudi sa mnogo uobličenijim mislima od mojih, radovalo bi me da jednog dana dobijem odgovor ili nešto približno tome. Izvinjavam se zbog dužine mail-a i ako sam vas eventualno smorila…

Puno srdačnih pozdrava iz Nemačke,

Emilija G.

P.S. Iz mail-a se da zaključiti da bih Nemcima trebala manje da pričam o Srbiji, ko zna kakvo su mišljenje do sad stekli. 🙂

12 komentara

  • Poštovana g-đice,
    Hvala Vam na ovom iskrenom i nadahnutom obraćanju. Pokušaću da sublimiram svoja razmišljanja na datu temu, a bez (svesne) želje da moja profesija ili formalno obrazovanje previše utiču na sledeće komentare.
    Moj profesor iz vremena mojih studija Defektologije, iz predmeta Opšta psihologija, prof. dr. Žarko Trebješanin, je pisao dosta na temu koju ste vi ovde upravo lepo predstavili iz Vašeg ulga. Predlažem da svakako potražite ove radove zato što se u njima nalaze lepo definisani i razrađeni odgovori na mnoga pitanja.
    Ja bih dodao nekoliko svojih misli na ovu temu. Čitavog svog života sam živeo u Srbiji, ali sam i dosta putovao. Imam i puno prijatelja u inostranstvu. Analizirajući Vaše stavove koje ste izneli, moram reći da se načelno slažem po najvećem broju pitanja.
    Za većinu problema koje ste izneli postoji jedan osnov, a to je mnogo-pominjani sistem vrednosti. Naime, svaka zajednica, svako društvo i svaki narod ima svoj izgrađen sistem vrednosti, a na osnovu koga se ponašanje u okviru tog društvenog sistema smatra socijalno prihvatljivim ili neprihvatljivim. Sistem vrednosti se prenosi pre svega sa roditelja na decu, a kasnije sa nastavnika na decu kao i sa društva na decu. Na osnovu svih primljenih ulaznih informacija, individua kreira sopstvene modele ponašanja, a sve vreme se vodeći prirodnom željom za prihvatanjem od strane društva u kome živi. Sistem vrednosti u svakoj zajednici se kreira na osnovu tradicije, običaja, religije, izgrađenih normi društveno prihvatljivog ponašanja itd. Sve zajedno je kompleksno pitanje, ali, jedan zaključak možemo izvesti, to je da se vrednosni sud o nekom modelu ponašanja može donositi tek ako je neko ko donosi sud, jedinka koja je prihvaćena od strane zajednice na koju se sud odnosi. U protivnom, možemo govoriti samo o dobronamernoj kritici izvesnog sistema vrednosti koji se analizira u datom trenutku. U vašem slučaju, definitivno je moguće izvesti zaključke da je istina da je Nemaćka posebna država, kao i naša, kao i da je njihov narod poseban, kao i naš itd. Međutim, svi zajedno smo pripadnici jedne ne tako različite porodice evropskih naroda.. Kao takvi, definitivno možemo kritikovati indolentan ili „hands-off“ pristup vaspitanju nemačkih roditelja, ali možemo kritikovati i „hands-on“ (bukvalno) pristup naših roditelja… Svakako sam protiv telesnog kažnjavanja dece ili bilo koga, ali sam i protiv nemačkog pristupa „prepuštanja“ prirodnom putu razvoja, bez usmeravanja. No, to je moj stav.
    Apsolutno se slažem da su generacije koje su rasle tokom devedesetih u velikom problemu, pre svega što pored mnogih neophodnih uslova za normalan život, nisu imali ni dovoljno mogućnosti da putuju po Evropi i da upoznaju druge ljude, njihove napore, način života i sve ostalo. Svako novo međunarodno iskustvo, dodir sa drugom kulturom, narodom i običajima, donosi neminovna poređenja i analizu. Nakon toga se u razmišljanju osobe koja je analizirala to sve, javlja ideja o proceni da li je to nešto što je novo-doživljeno ili novo-saznanje, dobro ili loše (na osnovu već izgrađenog sopstvenog sistema vrednosti). Ukoliko je zaključak da je novo iskustvo pozitivno, u tom slučaju dolazi do mogućih korekcija u sopstvenom ponašanju i prihvatanja modela ponašanja koji se datoj osobi čini kao bolji.
    Drugim rečima, pokušajte da iskoristite svoj boravak u Nemačkoj za analizu sistema vrednosti Nemaca, kao i da sa sobom nazad donesete mnoge ideje za moguća poboljšanja Vas i nas samih. Što se njih tiče, ne pokušavajte da ih (pre)vaspitate.
    Možete im preneti svoja iskustva, kako bi razumeli da postoji i drugačiji pristup istim problemima. Tako bih ja uradio.

  • Fin izbor teme i lepo pisanje mlade devojke koja uvidja stvarnost. Dodao bih samo na prethodni komentar da pored vrednosti i navike odredjuju nase ponasanje. Mlada Emilija nije generacija x vec samo slika srpskog drustva, te u tom smislu nije problem ni u vama ni u njima. To je samo razlika kultura.

  • Moj utisak sa strancima moje generacije, studenti i ostali koji se tako osecaju je da smo mi pomalo inhibirani ljudi u prvom kontaktu kada smo out, van zemlje. Ovde u Srbiji smo druzeljubivi i na usluzi, ali se malo skupimo kada smo napolju, za razliku od stranaca koji su isti i tamo i ovde, otvoreni. Imam utisak da se mi malo stidimo sebe u posetku, posle kada se naviknemo i oslobodimo, onda se raspojasamo.
    valjda je to nas mentalitet. A tokom 90ih smo puno toga izgubili, pre svega osecaj za normalan zivot, zato i mozemo da budemo bizarni i da se fatalisticki i iracionalno ponasamo. Zato i ne cudi sto smo podozrivi prema evropljanima, jer smo kao naplasene zivotinje, pa samo ocekujemo da nas neko lovi, hvata, maltretira. Zato i verujemo da je batina iz raja izasla, jer se njom vlada i njom se branis od te iste vlade.

  • Draga Emilija, nisam imao prilike da upoznam nemačku decu ali jesam francusku, belgijsku i holandsku, i to ovde u Srbiji, jer moje dete ide sa njima u Internacionalni klub Skauta.

    Ono što je moj prvi utisak je da se i roditelji razlikuju, poprilično. I valjda od toga kreću sve druge razlike. Pokušaću kroz par primera da demonstriram te razlike, za dodatnu ilustraciju tvog pisanja;

    – kod okupljanja skauta, svi stranci se krajnje neformalno i spontano druze sa svima, mi domaći roditelji smo povučeni i pričamo sami za sebe

    – strani roditelji nam bez ikakvog snebivanja prilaze i uključuju se u bilo koju akciju, nama treba podsticaj da bi se angažovali, samima nam ne pada na pamet

    – kada su deca imala zajedničko okupljanje sa roditeljima, zamoljeni smo da svako od roditelja ponese neki slatkiš. Stranci su se angažovali i napravili sami kolače, mi smo doneli gotove kolače iz poslastičarnice, stim da njima nije bio novac problem, jer su većinom situiraniji od nas, ali je nama bio problem vreme i volja

    – na jednom okupljanju na otvorenom, kada je počela kiša, deca stranaca su se sama i slobodna valjala po mokroj travi, blatu, slobodno kisnući, oskudno odevena, dok su naša deca bila ušuškana u jakne i pod kišobranom, uz roditelje.

    – kada su deca trebala da krenu na kamp i spavanje van kuće, naša deca su došla opremljena kao za osvajanje Severnog pola, sa velikim planinarskim rancem punim potrebnih i nepotrebnih stvari, rezervne garderobe, hrane, vode, knjiga, itd, dok su deca stranaca nosila samo osrednje ruksake

    – deca stranaca jesu mnooogooo živahnija, brbljivija, neartikulisanija, do momenta kada njihovi roditelji nešto ozbiljno narede, tada se disciplinovano povinuju. Naša deca su generalno mirnija, zatvorenija, ali isto tako nemarna prema našim instrukcijama, dok ne podvikneš

    Aca je manje više objasnio u svom komentaru suštinu, ostali su dopunili. Logično je da se razlikujemo. Mislim da imamo mnogo da naučimo od EU i stranaca, makar one normalne i poželjne stvari, da budemo oprezni kada treba a ne epski nastrojeni (kao kod bombardovanja) ali isto tako da budemo razumniji a ne da samo mistifikujemo (kao kod pomračenja sunca, svetskih zavera i slično). Treba da budemo otvoreniji, solidarniji i humaniji, jer je naše društvo izgubilo zajedništvo, čega još uvek ima u EU. Nismo fer u mnogim situacijama i lako se povodimo za niskim strastima, čega ima mnogo manje u EU, boje se kontrolišu i više njihove zajednice sankcionišu pojedince koji su nekorektni, pokvareni i podli. Mi ovde neke takve dižemo u nebesa, jer imaju neku društvenu funkciju. I tako redom.

    Niste vi generacija bez autoriteta, već potičete iz zemlje u kojoj nema samopoštovanja. Da mi kao dru+tvo imamo samopoštovanje a ne samo epske zanose i mistifikacije, bili bi bliži tom Zapadnom svetu i živeli bi bolje. Ono što se tebi čini kao njihova detinja razuzdanost je samo jedna od faza u životu, jer svi oni prolaze kroz ozbiljnije škole i fakultete od naših, rade posle u firmama gde se ljudi poštuju i gde vlada normalna atmosfera, i sve to na kraju od njih posle par decenija stvori zrelije ljude nego što smo mi ovde u Srbiji, u stalnoj i grčevitoj borbi svih protiv svih. Ranije sam mislio da su nam mnoge loše stvari nametnute sa strane (čega ima poprilično) ali sada znam da smo za najveći deo i sami krivi.

    Uči dobro od nemaca, kritički se odnosi prema lošem, imamo i mi neke kvalitete 🙂

  • Emilija,

    zvucace kao floskula, ali cete kroz neko vreme koje je potrebno da protekne i sami doci do odgovora na pitanja koja ste postavili. I ja sam sve to prosla u Nemackoj, taj sudar kultura sa mojim vrsnjacima iz te (i ne samo iz te) zemlje, ali kao malo starija, na studijama. Ja doduse mozda i nisam najbolji primer, posto sam dosta vijala po inostranstvu i imala prilike da vrsim poredjenja i sa mnogo nesrodnijim kulturama nama, ali sa Nemcima je to vrlo specificno. Pogotovo kada se tice rata (bombardovanja). Deo objasnjenja njihovih reakcija na ovu temu lezi u njihovom bolnom iskustvu tokom II sv. rata i nacinu prenosenja i vaspitanja svesti o kolektivnoj krivici (pitati ih npr. kako su oni obradjivali temu Hitlera u skoli na casovima istorije). ili mozda bolje ne, oni o tome nerado govore. Sa druge strane, a vrlo povezano sa ovom temom, ono sto sam ja iskusila vro direktno npr. nasavsi se za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu u Nemackoj je to da su Nemci jedini evropski narod koji nema osecaj pripadnosti svojoj naciji (stoga ni navijanje za svoju reprezentaciju, kao jedna banalna manifestacija toga, nije bilo vredno pomena, u odnosu na recimo Brazilce i druge).
    Zato draga Emilija gledaj na svoje iskustvo u Nemackoj krajnje pozitivno, upamti sve ovo o cemu si pisala i videces, odgovori ce doci. I nemoj misliti o sebi kao o delu prokazene generacije X; naprosto, neke generacije u ovoj zemlji su bile manje srecne od drugih, odnosno nisu odrastale u bas normalnom vremenu. I taj odbrambeni mehanizam („meni to vreme bombardovanja sada dodje potpuno normalno“ ) je na srecu mnogima pomogao da to vreme prezive pri zdravoj pameti, ali Emilija TO VREME NIJE BILO NORMALNO, bilo je strasno, zaista strasno i krajnje je zalosno sto smo to morali iskusiti, i zato nemoj da se cudis kad ljudi koji su odrastali u normalnim okolnostima ovo smatraju uzasnim, jer je to ono i bilo. I to je deo nemackog vaspitanja koje oni usade svojoj deci, taj osecaj empatije. Ne bi ni nama skodilo da te elemente usvojimo.
    Sto se tice vaspitavanja dece, ja mislim da svako vaspitava svoju kako najbolje zna i ume. I vrlo je vazno, po mom misljenju, kad ta deca malo poodrastu, izloziti ih razlicitim uticajima, da bi ona imala priliku da vide ono sto ste Vi Emilija videli i zakljucili, i da sama prema tome formiraju svoje vrednosne sudove, koje ce primeniti u vaspitavanju svoje buduce dece. I tako ce se vremenom smanjivati razlike u vaspitavanju dece u Evropi.
    Pozdrav

    @Zlatko: odlican uporedni prikaz, vrlo mi se dopalo!

  • Hvala Danka, ali stvarno u druženju sa strancima uvidiš ono što i Emilija piše, vredniji su od nas. To im moram priznati, stoga i nije čudo da imaju bolju ekonomiju, sredjeniju infrastrukturu i društvo. Ima nešto i unovcu koji su vekovima tezaurisali i sredjenom životu koji vode, ali mnogo je bitnije da su im radne navike daleko izraženije.

    I stvarno što kaže Alex u drugom komentaru, čudo kako mi postajemo vredni kada kao gastrabajteri odemo na Zapad, ali kod kuće nikako, nećemo komšiji da pokažemo vrednoću. Jer ovde sve više uvidjam da vlada jedna strast da se bude „gospoda“ koja ništa posebno ne radi, zbog čega nama lako ide odlazak na estradu i politiku, jer tamo nema stida a omogućava ti se da lepo živiš bez rada.

  • @ Sule
    Starija osoba ili ne, tema je zanimljiva a mislim da po nekim recima u tekstu ipak odgovara tim godinama.
    @ Zlatko
    Vasu decu ne ucite od malena da budu vredna i samostalna. Dacu smesan i ocit primer, samo u Srbiji postoji pojam „promaja“ kojim od malih nogu plasite decu. Deca u Srbiji su razmazena jer su roditelji prezabrinuti za njih i od njih stvaraju family parasite. Na Zapadu su deca kao mala slobodnija i raspustenija ali ih sistem rano uci da se osamostaljuju i odlaze od roditelja. Vasi primeri upravo govore o tome kako „vezujete“ decu za sebe iz cega kasnije rastu velika medjusobna nezadovoljstva. Vi ste nezadovoljni sto vam je dete postalo parazit nesposobno da se osamostali a ono je nezadovoljno sto mu niste ostavili najmanje 3 stana u centru Beograda da ih rentira i zivi od toga, posto je razmazeno da bi se borilo u zivotu i trpelo udarce.
    Mamini sinovi i tatine cerke 🙂

  • Pozdrav svima.

    Kao prvo @Sule, bas sam se nasmejala kad sam procitala Vas post. Starija svakako nisam, a nisam napunila jos ni 17 godina, mada se i ne radujem januaru, jer mi bas prija da imam 16. : )

    @Aleksandar
    Hvala Vam na preporuci, potrudicu se da nekako nadjem knjigu Vaseg profesora. Sistem vrednosti zaista daje mnoge odgovore, ali postavlja mi i mnoga pitanja – kako se razvio taj nas sistem vrednosti koji je danas aktuelan? Kao posledica nekih istorijskih zbivanja, u svakom slucaju. Citala sam ovde spise Dr Arčibalda Rajsa o Srbima i nasim manama i vrlinama, ali to je svakako pomalo zastareo spis koji, koji, iako u mnogome odgovara na pitanja o vrednostima, ipak ne moze u potpunosti da odgovori na pitanje sistema vrednosti danasnjih generacija. Sve se to bas gadno izvitoperilo u poslednje vreme.
    Moram napomenuti, da je meni jos dok sam bila u Srbiji generalni sistem vrednosti nas mladih bio prilicno odbojan i nikad nisam mogla da shvatim zbog cega su uvek deca sa dobrim ocenama koja se bave sportom i raznim vannastavnim aktivnostima ismejana, dok su kul oni sto po ceo dan vise po igralistima i slicno. Vremenom sam prestala da se to pitam i prihvatila da je to jednostavno tako – kul si ako nista ne ucis, svadjas se sa profesorima, pijes u svakoj prilici i pravis razne gluposti, da imas posle da pricas o tome. Pa, okej. Ovaj model ponasanja nikad nisam usvojila, ali mi je postao nesto sto se podrazumeva. Posto sam uvek patila da imam „kul“ drustvo, dugo sam tragala za nekom ravnotezom izmedju nekoga ko ima sve petice ili ti „strebera“ i nekoga ko moze da ima etiketu „kul osobe“. Vremenom sam to i postigla i dobila neki status i medju „kul“ ljudima, pored statusa super ucenice u skoli. Ali sta se onda desava –
    odem u Nemacku i vidim kako je sve to jako smesno i jadno. Vidim da ti nasi „kul“ ljudi ovde ne bi bili nista – kao sto zapravo nisu nista ni u Srbiji… Sve sto je kod nas popularno i na nekoj vrednosti medju mladima ovde u Nemackoj se posmatra kao nesto van pameti (sto i jeste zapravo). Navescu samo jedan jako glup primer – kod nas je poslednje vreme izgleda jako kul nosi trenerke kud kod da krenes, a ovde je potpuno nepristojno napustiti kucu u trenerci ukoliko nemate nameru da dzogirate… Nositi trenerke u skolu? Pa to cine samo nevaspitani.. : ) Dalje: pijancenje, cigarete, marihuana etc., ovde su samo za one iz Hauptschule (to bi kod nas bila neka vrste trogodisnje skole), jer oni „nisu bas najpametniji“ (citiram jednu drugaricu iz razreda).
    Nisu meni njihove vrednosti nepoznate, samo me jako iznenadilo da vidim tako nesto u praksi. Svakako cu se potruditi da svoj zivot po povratku uredim malo vise „po nemacki“, ali se pribojavam da nece ici bas glatko. U svakom slucaju hvala na lepom odgovoru. :]

    @Zlatko
    Dali ste bas zanimljiv primer i lepo poredjenje.
    Jako mi je cudan odnos nemacke dece sa roditeljima. Jako su im privrzeni, stalno se maze sa roditeljima, govore jedni drugima da se vole, kupuju poklone itd., medjutim kad dodju u odredjene godine, ‘ladno se isele i zive svoj zivot. Kod nas je medjutim taj odnos nesto hladniji, ali deca su ceo zivot zavisna od roditelja, hteli to da priznaju ili ne. Ovde jos nikad nisam cula da neko dete krivi roditelje za neke svoje svoje greske ili nesposobnosti, dok kod nas to deca redovno rade (pa cak i odrasli krive svoje roditelje za mnoge stvari..).
    Sto se tice tih kolaca sto su roditelji ispekli sami – ah, ah. Ti Evropljani k’o ludi peku kolace, moram da primetim. Ovde kad god je neki rodjendan sve devojcice ispeku kolace. A ja ne znam ni kafu da skuvam kako treba. : ( Mada, (veliko mada) kod njih nije bas neki veliki problem napraviti kolace, sve bude gotovo za pola sata jer imaju sistem „gotovo za 5 minuta“ i gomilu sprava koje same urade posao, a oni samo ubace kolac u rernu. : ) Ali tacno je da su nasi roditelji skroz nezainteresovani dok im neko ne predlozi da rade nesto – „Eh, imam i pametnija posla nego jos o tome da mislim..“, zar ne? Odatle verovatno potice i nasa nezainteresovanost. Iii evo mene, krivim roditelje za svoju nezainteresovanost. : )
    I jos nesto – tacno je da oni prolaze kroz mnogo ozibljnije skole i faksove, i mnogo su svesniji toga od nas. Ali to ima i svoje mnogo lose strane, jer su uvek u nekom grcu od buducnosti i strasno se nerviraju oko ocena (barem ovi u gimnaziji). Mislim, ne bi ni nama bilo lose da malo pocnemo da se nerviramo oko toga, ali nije bas lepo gledati ih pre i posle kontrolnih i pismenih…
    „čudo kako mi postajemo vredni kada kao gastrabajteri odemo na Zapad, ali kod kuće nikako, nećemo komšiji da pokažemo vrednoću“ – sasvim tacno! Zasto inace uvek kad pitaju cas pre kontrolnog „Jesi ucio?“ vecina odgovori „Pa.. ne bas. Ceo dan sam spavao, pa kasnije bio na kafi.. pa sam pred spavanje malo procitao“, iako i sami znamo da su celo popodne ucili… Bas je to bzvz. Mene uvek kad pitaju da li sam ucila, kazem da jesam, kad pitaju sta mislim sta cu dobiti, ja im kazem da cu dobiti pet, sigurno. : D Nema sramote – „Radim, zato imam“.

    @ Danka
    Hvala Vam na vrlom lepom postu. Bas je nekako majcinski. :]
    Ah, znam da devedesete nisu bile lepo vreme. Pricala mi je mama razne price iz doba inflacije, i ne samo ona… a i sama se secam kraja devedesetih i opstih problema koji su vladali, ali ipak sam bila jako mala da bih shvatala to ozbiljno. Mi smo valjda jedine generacije kojima su devedesete bile „kul“, samo jer ih se ne secamo kako treba.
    Nemcima je njihova nacionalnost stvarno u neku ruku nevazna. I retko kad se cuje da blate neke druge narode (sem Francuze ;)) ili da uzdizu svoj narod. Jedino o cemu non-stop bacaju fazone jesu razlike izmedju pokrajina i kad se radi o velicanju svoje pokrajine, to je vec druga prica. Niko ne ide okolo sa zastavama, niti postavlja na fejsu/spejsu i ostalim sajtovima neke nacionalisticke pesme niti se bavi time. Ima i kod njih ovih novo-nacista, ali oni su druga prica i ima ih relativno malo.

    @Viktor
    Dobro poredjenje, surova realnost. ; )

  • @ Emilija

    Pritisak zajednice mnoge, da ne kažem većinu ljudi lomi. Ima iz psihologije već poznatih eksperimenata sa studentima u Americi, gde se svi dogovore da forsiraju pogrešno rešenje nekog zadatka osim studenta kojeg ispituju. Čovek izadje na tablu da odgovara, rešava tačno zadatak, medjutim kolege njegove tvrde suprotno, kao i profesor. Posle nekog vremena i sam student počinje da veruje da je pogrešio i više veruje okolini nego svojoj logici i svom prosudjivanju.

    To se u stvarnosti dešava i tvojim vršnjacima, jer kolo vode „loši lideri“ koje niko ne sputava i tako stvaraju kolektivnu svest dece, baziranu na lošim vrednostima. Danas osim Crkve tome neka ko da se suprostavi. Roditelji nemaju vremena za vaspitanje, bave se dnevnom politikom ili dnevnim preživljavanjem, država se pretvorila u arenu političkih borbi a ne volje za vaspitanjem, društvo je na Boga, moral i veronauku zaboravilo, mediji su potpuno crni i nemoralni, i malo je dobrih uzora koje se deci nude. A deca traže poistovećivanje.

    Čuvaj svoje samopoštovanje. Radi ono što je ispravno i što valja. Uprkos svima i uprkos svemu. Ako nisi pročitala ovde na blogu, mi smo ti već pre pola godine, tačnije 23 juna 2009-e godine posvetili jednu pesmu:

    http://www.bastabalkana.com/2009/06/uprkos/

Ostavite komentar