Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Zlatko Šćepanović

* * *

O ukusima se ne raspravlja ali ćemo se svi složiti manje više da je neko jelo zaista odvratno za pojesti. Ko je gledao film „Imaginarijum doktora Parnasusa“ i ostalo mu je još malo senzibilnosti i odgovornosti prema smišljenom životu možda se složi sa mnom da je dotični film i više nego odvratan. Meni se prevrnuo stomak i izazvao gadjenje i mučninu, počev od bolesne priče, odvratne scenografije, umobolnih karaktera i scena, mračnih simbola i opšteg raspadanja, u kojoj je glavni junak sam Djavo koji se kladi sa profesorom Parnasusom.

Zapravo, „Imaginarijum doktora Parnasusa“ je jedan zao, duboko mračan i besmislen film, stvoren od ljudi poremećenog uma, sa jedinim zadatkom da razvija kod vas bolesnu imaginaciju i da vas na nju privikava. Predstavlja satanistički ritual sa vašim umom. Naravno, oni koji ne veruju i ne vide da to postoji u životu neće se složiti sa ovim što pišem.

U filmu je puno satanističkih simbola sufija, masona, tibetanaca i okultista. Svuda imate vizuelne poruke simbola koji vam se upućuju, od sufi krugova, tibetanskih mandala, egipatskih simbola masona, crnomagijskih formula. Običan gledalac to ne prepoznaje, dok ne počne da se privučen time približava nekom takvom kultu. Na žalost, tek sam posle gledanja filma saznao da je glavni glumac preminuo za vreme filma, što još više budi otpor i stvara podozrenje kao mračna simbolika, da ne idem dalje u neke poznate teorije o tome kako satanisti prinose žrtve za svoje rituale. A ovaj filme je ceo jedan satanistički ritual, mada se reklamira sladunjavo kao bajka, i čak doslovno pišu u najavi filma: “

. . .

„Ovaj svet je pun zadovoljstava za one koji imaju oči da ga vide“ je rečenica iz dijaloga koja služi kao moto filma. Ovaj film će voleti svi oni koji vole dobru zabavu, dobre vizuelne efekte, duhovite likove, oni koji cene dobre maštovite priče i maštovite predele.

. . .

Kakva prevara! Srednjoškolac koji je sedeo iza mene na kraju filma je samo prokomentarisao: „Na kakvu glupost sam izgubio dva sata života!“

Uopšte ne želim da više prepričavam utiske a kamoli sam film, osim što smo supruga i ja bili duboko rezignirani kojim putem savremeni svet ide i kakve nam se mračne stvari prvo serviraju a onda i pripremaju. Jer kada naviknemo ljude na zlo, nasilje, besmisao i ružnoću, i još ih Tamna sila zavede da je to dopadljijvo, umetnički, artistički, imaginativno, oslobadjajuće kao čerupanje mrtve kokoške i nekoliko vešanja u „Imaginarijumu“, jedino što nas posle toga čeka je eskalacija toga u stvarnosti. Kako li mi samo našim odobravanjem i pasivnošću dopuštamo zlu i Tamnoj sili da se širi i da obuzima umove ljudi? Granice su nestale.

Prilog tome ide i scena iz bioskopa, kada su puštali trailer o isto tako morbidnom filmu koji treba da dodje pod nazivom „Legion“, u kome su andjeli predstavljeni kao ubice ljudi i uništavači. Tako nešto mogu da smisle i snime samo najcrnji umovi duboko inicirani u Tamnu silu, bez morala, ljudskosti i svesti. To je takodje film inicijacije u tamne kultove, zavodjenje ljudi ka bizarnosti, pokušaj da se sve relativizuje u ovom sve duhovno slabijem svetu. I to uspeva da deluje na ljude jer kada se prikazivala na ekranu groteksna scena sa staricom koja kao vukodlak skače i ujeda za vrat nekog čoveka u filmu, pa onda skakuće po zidu restorana kao gušter, neka deca, srednjoškolci, u bioskopu su se smejala takvim scenama brutalnosti i bizarnosti. Njima je to bilo smešno. Navučeni na morbidne video igre gde ubijaš, kolješ, uništavaš neprijatelja, ili kao vukodlak juriš žrtve da im isisaš krv, deca gube um zavedena adrenalinom, i uživaju u nasilju, raspadanju, zabavi punoj krvi i zla.

Da ne komentarišem šokantan prikaz da u PC Ušće gde smo gledali film ispred dečije igraonice stoji velika i dominantna lutka crvenog Djavola! Pa zamislite vi to ludilo, ispred dečije igraonice umesto mede, zeke, veverice vi stavite Tamnu silu lično. Sam Djavo je postao ljudima dopadljiviji od bilo čega drugog, što je očito i po fudbalskom klubu Manchester United koji ga ima na grbu, i po tome da „Djavo nosi pradu“ i po knjizi koji je Djavolov omiljeni parfem i po novom spotu „Insomnia“ Jelene Karleuše koja u njemu nosi ogromne djavolove rogove, i tako redom, ima nebrojeno primera gde je Djavo očigledan i neskriven. Ako ljudi više ne veruju u njega što mu se klanjaju i što misle da je to dopadljivo?

Što vreme više prolazi, sve više uvidjam koliko su duhovni oci pravoslavlja bili u pravu i koliko su pogadjali suštinu stvari o svetu koji dolazi.

Odavno sam prestao da gledam TV dnevnik, još 1991 godine kada su počeli ratni izveštaji, jer su bili svojevrsni medijski dnevni rituali zla, a nastavljaju se i danas, kada nas ne obaveštavaju o masakrima u Hrvatskoj ili Bosni, već o ubistvima, nesrećama i stradanjima širom sveta. Gde god ima neka nesreća, naći će se na dnevniku i u novinama. „Blic“ sam iz tog razloga prestao da čitam kada sam jednog dana prebrojao da je skoro pola strana novina posvećeno crnim hronikama i vestima. Neću to da čitam, kao što ne gledam zadnjih godina ni filmove na televiziji jer su postali morbidni, crni i nasilni preko svake mere.

Od sada ne idem više ni u bioskop. Stop Tamnoj sili!

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: