Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Dejan Novačić

* * *

Problem sa srpskohvratskim je u tome što je od svih mogućih naziva za ovaj jedinstven jezik izbaran najgori. Prvo, iz naziva su izbrisani Bošnjaci i Crnogorci. Drugo, iz njega su izbrisani i Jugosloveni, kojima je ovaj jezik takođe maternji. Treće, i najvažnije – ni jedan od ovih naroda ni za živu glavu neće da govori istim jezikom kao i ostali.

. . .

Nomen est omen

Koliko nam se jezici razlikuju zna svako ko je ikada u Zagrebu pokušao da naruči kafu ili u Beogradu kavu. Nema šanse da te kelner razume. O  kahvi i da ne govorimo. Zato je ugostiteljskim radnicima s poznavanjem hrvatskog, srpskog i bosanskog jezika naglo skočila cena. U vozu Beograd – Zagreb, recimo, ima jedan koji, u ne baš beloj kecelji, gura kolica i viče  “kafa! kafa!” do granice, a “kava! kava!” od granice. I odlično mu ide, iako je kafa odvratna.

Naravno, nisu samo kelneri u vagon-restoranima profitirali na smrti zajedničkog jezika. U Strasbourgu, sedištu Evropskog parlamenta, gde su jezički tečajevi unosan posao, oni što drže kurs iz sprkohrvatskog, u očekivanju proširenja Unije na Zapadni Balkan, smislili su originalan reklamni slogan: “four for one” – platiš jedan dobiš četiri.

Pa dobro, gde je dođavola nestao taj srpskohrvatki? Zavisi kako se posmatra. Iz ugla krvi i tla to uopšte nije važno: važno je da mi sada govorimo svojim jezikom i da je naš jezik poseban među drugim jezicima, kao što smo mi izuzetni među drugim narodima. Iz perspektive lingvistike ovo pitanje naravno nema veze s mozgom, jer jezik nigde nije nestao, i ne samo da postoji, već je i dalje – ovde nikakvo kukanje i guslanje ne pomaže – zajednički. Jer, oni koji ga govore, međusobno se razumeju, što je konačni  argument, bar kad je lingvistika u pitanju.

Problem sa srpskohvratskim je u tome što je od svih mogućih naziva za ovaj jedinstven jezik izbaran najgori. Prvo, iz naziva su izbrisani Bošnjaci i Crnogorci. Drugo, iz njega su izbrisani i Jugosloveni, kojima je ovaj jezik takođe maternji. Treće, i najvažnije – ni jedan od ovih naroda ni za živu glavu neće da govori istim jezikom kao i ostali. Uostalom, kovanica “srpskohrvatski jezik” danas, posle svega što se dogodilo, ne zvuči samo kao oksimoron, već i kao vrhunski cinizam.

Život  jednostavno nije uspeo da ustanovi odgovarajući, kolokvijalni termin za ono što se u nauci o jeziku zove “srednjejužnoslovenski jezički dijasistem”. Čak ni kompromisna Krležina teza o istom jeziku sa različitim nazivima nije bila politički održiva – jezička politika posle Krleže nastavljena je drugim sredstvima.

Ali, život ide dalje, države nestaju i nastaju, baklje i noževi sevaju, a Haški sud radi punom parom. Bez obzira na nove balkanske ustave, jezičke standarde i pravopise,  ICTY ne pravi razliku i vodi dokumentaciju na jednom jeziku, bez prevođenja. Jezik je za ICTY isti, i zove se kratko i jasno: B/C/S. Bez pardona.

U prilog tezi da je srpskohrvatski klasičan jezik, ide još jedna činjenica, pored one da je mrtav: ima ga na svim ozbiljnim univerzitetima sveta. Možda ga pod imenom “srpskohrvatski” necete naći na Beogradskom, Zagrebačkom ili Sarajevskom univerzitetu, ali ćete ga svakako naći na Cambridgeu, Oxfordu i Sorbonni ili, ako niste bas snob, na Univerzitetu države Arizona u Phoenixu. Tu će vas, kao brucoša jugoslavistike, dočekati pozdravno pismo koje počinje rečima: “Dobrodošli u divan svet tri kulture podeljene istim jezikom.”

Ali, lako je njima da se prave pametni sa daljine od 10.000 milja.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: