Zlatko Šćepanović
* * *
Nakon 20 godina borbe da se živi životom srednjoevropljanina na ovim prostorima, generacijama rodjenih 60-ih i 70-ih u Srbiji, to nije uspelo. Uspelo je samo onima koji su emigrirali i ostali na Zapadu ili onim retkim koji su imali sreće da im roditelji ostave značajniji imetak ili da se snadju u mutnim vodama tranzicije. No, oni su retkost i puno toga im nedostaje u takvom idealu života ako su ostali medju nama. Većina nije uspela. Gubitnicima su ostali filmovi, emisije, slike i prilozi u šarenim magazinima o životu bogatih, uspešnih ili aristokratije, da malo nadju utehe u maštanju, iako ni deseti deo toga nema u njihovoj stvarnosti.
Početkom 1990-ih počinje borba mojih generacija za bolji život, kulturan život srednjoevropljanina. Počeli smo borbu da pobegnemo iz Južnog parka iz doba Jure, iz južnjačke utehe Balkanskog mračnog eposa. Porediti se sa Evropljanima iz Skandinavije, Švajcarske, Francuske, Velike Britanije ili nekih drugih bogatih zemalja nije bilo realno, niti je sada. Ono što je moguće, to je život srednje klase intelektualaca ili sitnih privatnika, porodičnih firmi, zanatlija, u Češkoj, Madjarskoj ili Poljskoj. Medjutim, rekoh, mi smo trebali da prodjemo 90-e sa svim ratovima, sankcijama i krizama. U novi milenijum smo ušli ohrabreni. Simbolično, od 2000 godine je krenula nova vlast, orijentisana ka Evropi i ka stilu života za koji smo se 10 godina borili na ulici. Rodila se tada nova nada.
Nakon 10 godina nove nade i volje da se približimo srednjoj Evropi po standardima života, sada u 2010 godini možemo samo reći: »Nada umire poslednja«.
Mi ćemo izgleda kao generacija nestati nadajući se do zadnjeg trenutka u našem Južnom parku da će se naš život popraviti. Nestaćemo kao dinosaurusi iz parka doba sfrj-a zbog promene kulturne klime i nastupa ledene psihoze naših sugradjana i goropadnog zagadjenja oživljenim primitivizmom. Veličanstveno ćemo se ukinuti, mirno i dostojanstveno, ne samoubilački i epski, jer to nije naša kultura, sa poslednjom iskrom nade da ćemo možda i na samom kraju postati srednjoevropljani. Ili da će to makar postati naša deca, naši unuci, da imamo makar malo zadovoljstvo da smo nešto popravili za buduće generacije.
.
Šta uopšte predstavlja pojam »srednjoevropljanin« u ovom tekstu, kakav je to ideal?
To je ideal smirenog i kulturnog života. Organizovanog, sredjenog i pametnog. To je život lepih manira, uvažavanja i pristojnosti. Život bez fizičkog i medijskog nasilja, život bez politike. Siguran i egzistencijalno predvidljiv život. Skromna ali češća putovanja u inostranstvo, sopstveni stan, noviji porodični auto, hobiji, pristojne komšije, efikasna državna administracija, solidna komunalna infrastruktura, sredjeni putevi i saobraćaj. Dobre škole za decu, pouzdano zdravstvo, otvorene biblioteke, zanimljivi muzeji, čiste ulice, sredjena dvorišta i ulazi naših komšija, lepi parkovi. Tolerancija, razumevanje i maniri u ophodjenju. Odlazak subotom kod prijatelja u vikendicu na vino, roštilj i druženje, nedeljom u crkvu na liturgiju. Sigurnost da te policija čuva i da država bdi nad obrazovanjem i moralom a ne da sa svih medija imamo atak zlobe, primitivizma, nasilja, pornografije i bizarnosti.
I za sve ovo ne trebaju pare, njih ima dovoljno u ovoj državi. Za ovo treba volje zajednice da se takvo srednjoevropsko društvo zaista stvori. Treba volje lidera da se to sprovede, u ime budućih generacija. Da se stvori sredjen i uredjen sistem života, lakoća i opuštenost, da se odupremo primitivnom konzumerizmu i medijskom sujeverju, da postoji neki red i disciplina, a ne da sve bude juriš unezverenih.
Sve kreće od glave, od misli koje nas vode i stanja srca koje nam daje volje da ideje sprovedemo u delo. Zato se stalno pitam kako su »ljudi lako kvarljiva roba« i kako su dojučerašnji borci i aktivisti za bolje društvo naglo postali lakomi, sujetni i pokvareni, nemilosrdni i svirepi, čim su se dočepali položaja moći i novca. A svi su se oni svojevremeno borili da postanu srednjoevropljani. Kada su to naizgled postali mereći to novcem, zaboravili su na svoje vršnjake. Zaboravili su na misiju, po onoj čuvenoj misli »da revolucija jede svoju decu«.
U stvari, nisu oni zaboravili na misiju, nego nemaju pameti i zrelosti. Tehničku inteligenciju koju poseduju i koju troše na kreativno ratovanje sa neistomišljenicima nije ništa više od jedne veštine, a za život ti treba mudrost da živiš i doprineseš drugima da žive pametno i konstruktivno. Na žalost, naša elita je ostala primitivna, i u toj svojoj primitivnosti je postala samo »mudro pokvarena«, ne videći dalje od svojih dnevnih ciljeva. To što oni nose na svojim reverima značke EU ili USA, pokazuju se diplomama i koriste tudjice u govoru ne menja ništa od ocene njihovog mentaliteta. Mi imamo primitivnu elitu. I to ne samo onu političku, već i umetničku, naučnu, kulturnu. To se da lako prepoznati u njihovom ponašanju, rečima i pre svega delima.
Jer, osnovna misao vodilja naše elite je razaranje i nasilje, obračun sa svima i želja da se ostane sam i nepobediv. I da se živi sada, za sada, ne za budućnost, jer ona je nesigurna i zamorna, traži planiranje, a ne trenutni izbor hirova. Stoga njima ne trebaju mirni i nezainteresovani sledbenici, srednjoevropljani koji gledaju svoja posla, planiraju i grade, žive mirnim porodičnim životom, tražeći sreću u malim sitnicama, koji pričaju da bi se dogovorili a ne svadjali, tukli i nabedjivali. Ne! Njima trebaju ostrašćeni ratnici, sluge, robovi, očajnici i avanturisti svih vrsta, vojska koja ratuje za njih i u ime njihovih plitkih i sebičnih ciljeva. A takve široko regrutuju jer je „gladnih“ na svakom koraku, društvo i mediji su ih proizveli u velikim količinama. Zato smo postali zemlja klanova, rodjaka, partija, sistem sitnih duša.
Kada pogledate na primer srpsku umetnost, videćete jedan niz dela punih zlobe, crnila, negativnosti, razaranja, ništavila. Srpski film i srpsko pozorište je nešto čega se pristojan čovek stidi, sve vulgarno i bizarno do kraja. A objašnjenje naše elite je da je to zapravo vrh umetnosti, jer žigoše sve one negativnosti koje su odlika našeg društva. I tako u krug, nekonstruktivno stvara još veću nekonstruktivnost. Nigde nema želje, volje ni napora, da se lepo, humano i skladno vrati u naše živote, jer to deluje meko, mlitavo, pasivno. To ne uzbudjuje primitivnu svest, a cela nacija je na adrenalinu, navijačka i naoštrena na akciju, sukob, tuču.
Oni, naša elita i sledbenici hoće da budu agresivni, oštri, opasni evropljani. Pate i stalno streme da budu jaki. Muzika koju slušaju dovoljno govori o tome, jer je sva bombastična, nabijena „ružičastim emocijama“ i ritmovima splavova. A u stvari, oni nisu otišli dalje od hajdučije i banditizma, bilo da se zovu prva ili druga Srbija, proevropska ili nacionalistička. Mentalna matrica im je ista, odelo im je drugačije. I ništa ne shvataju. Ni zašto je potrebno imati mostove u Beogradu, i zašto je potrebno graditi puteve, i zabraniti pušenje u prostorijama sa malom decom, i zašto treba kontrolisati birokratiju i ukinuti korupciju, i zašto je potrebno da umetnost bude lepa i produhovljena, u čemu je razlika izmedju klasične muzike i populističkog šunda, i kako se kroz škole stvara bolja budućnost, i da je pomoći komšiji i slabom pitanje ljudskosti i snage a ne čin slabića.
Ništa oni od toga ne shvataju i ne promišljaju. A imaju i nas kao sledbenike koji smo se pomirili ili predali bahatosti vodja. Jedni su u depresiji i rezignaciji što ih je život stavio u ovo vreme i ovaj prostor, dok su drugi postali nadobudni, puni sebe što imaju skupe naočare, novi model mobilnog i par odevnih predmeta da se visoko uzignute glave prošetaju centrom grada, dok žive kao večiti podstanari kod roditelja i nemaju da plate za struju i grejanje.
Zato tužno konstatujem, projekat i ideal srednjoevropljanina nije uspeo u mojoj generaciji. Za to smo izgleda krivi sami. Elita je samo slika nas samih.
. . .
Dobar opis nase stvarnosti… spomenuo bih i strah obicnog covjeka koji bi mozda i htio napraviti neke promjene – strah od te vecinske, razularene rulje, koja nikad u istoriji nije dala da domovina krene ka „srednjeevropskom“ kursu… i trebace dosta vise od 10 godina da se to sredi jer uopste ne radimo na rjesavanju uzroka tih problema nego radimo na posledicama, ako uopste i poneki entuzijast radi nesto… a i ti entuziajsti su gurnuti u cosak, ne da im se prostora ili ih roknu snajperom… ukratko, ne mozemo promjeniti taj balkanski mentalitet ali mozemo izgraditi stabilniji sistem, koji ce omoguciti da uzivamo prednosti zapadnjackog standarda na nas opusteni balkanski nacin…. a kad ce to biti, kad ce izrasti ta generacija novih lidera, koja ce postati nova elita i napraviti revoluciju, ali pravu pozitivnu revoluciju? odgovor mozda lezi u nekima od nas, a mozda u nasoj djeci… nadam se ne u nasim unucima, jer onda im necemo posvjedocit…
@ naivni
Sjajan roman zaista, mada sam ga jako davno čitao. I jeste, u romanu koliko se sećam glavni junak jede i korenje, ali zbog specifičnog razloga, koji nije najavio naše „jedenje korenja“. Hvala na podsećanju, mada mi gospodin Branimir Šćepanović nije rodjak.
@ CYBER
Da se nadovežem na vaša razmišljanja. Moguće je vrlo brzo uspostaviti red u ovoj zemlji. Komunistima je to uspelo vrlo brzo nakon II svetskog rata, i nema prepreke da se slično ne ponovi i sada, samo pod uslovom da neko u ovoj zemlji počne da revnosno sprovodi zakon i uvodi red, da se dogovaramo i razgovaramo oko bitnih stvari a ne samo da jedni drugima podmećemo, mislim ovde na politiku. Jer, u Srbiji nikome od političkih lidera nije opšti interes bitan, već smao uspeh stranke, baziran na tuči u kojoj se ne biraju sredstva.
Danas sam inače saznao zapanjujući podatak, da skoro 70% radnih gradjana Srbije želi da radi u državnim ustanovama, i da se vrati nekadašnji komunizam/socijalizam (čitaj stabilno i izvesno društvo) dok samo 7% njih želi kapitalizam i da radi za privatnike. Nadam se da ćudobiti to istraživanje i predstaviti rezultate na blogu.
i svedjani su dolazili u jugoslaviju da preuzmu neke sisteme od nas, ali nama to nije valjalo pa smo sve unistili… recept za uspjeh je u najboljem od starog sistema uz nove tehnologije, neki uredjeni soc-kapitalizam, taj hibrid je najbolje rjesenje jer pruza slobodu i za trzisnu privredu i privatnu svojinu i za socijalnu drzavu gdje bi svi bili zbrinuti, gdje bi moja zena bila sa nasom bebom minimum 2 godine a posao morao da ceka jer je takav zakon i zakon se postuje itd itd ukratko slazem se da je moguce, ali molim se bogu da se revolucija desi sto ranije… i da, spreman sam da doprinesem,koliko god mogu, moracemo svi da se potrudimo jer se nece samo od sebe desiti… nase drustvo je rezultat nasih pojedinacnih napora
Nazalost, tekst koji ste napisali vrlo realno oslikava Srbiju. Kao sto mi se cini da srednjevropski ideal koji opisujete nije ogranicen samo na to geografsko podrucje, vec predstavlja ideju civilizovanog drustva sirom sveta.
Uzroke danasnjoj bahatosti u Srbiji mozemo traziti u istoriji, geografiji, mentalitetu, cak i srpskom genetskom kodu; to su pitanja o kojima se moze raspravljati do beskonacnosti i koja su valjana, ukoliko takvu raspravu iskoristimo da bolje spoznamo sebe i okolinu. Medjutim, mislim da angazovana kritika drustva mora sadrzati elemente koji bi ukazali na resenje cak i tako kompleksnih problema. Moj utisak je da se Srbija sastoji iz paralelnih svetova: vrlo prosvecenih i pristojnih ljudi, ali i izvesnog broja vrlo primitivnog sveta, za koji ne znam da li je zaista brojcano nadmocan ili dominira zbog svoje glasnosti i pozicija koje zauzima. Da li se gradjanstvo Srbije (onaj deo koji zasluzuje to ime) mora letargicno da se pokorava i prihvata stanje stvari? Da li je moguce pokrenuti gradjanske inicijative, ne revolucije, kako na lokalnom tako i na visim nivoima koje bi uticale na poboljsanje kvaliteta zivota koji ne mora iskljucivo da ima materijalni aspekt? Mali pomaci, kao na primer postojanje ovog web-site-a mogu postati zaceci gradjanske rasprave i inicijative koja malo po malo moze izmeniti stanje stvari. Ne verujem da generacije sezdesetih i sedemdesetih treba da se osecaju kao zrtvovane generacije (mada moram priznati da ja nisam zivela u Srbiji devedesetih).Ako pogledamo na Istocnu i Srednju Evropu ti ljudi su imali vrlo mukotrpnih 40 godina, pa su ipak nasli nacina da se povrate gradjanskim idealima i vrednostima.
@ TR
Hvala na komentaru i pohvalama. Postoji izlaz i način da se od Srbije stvori civilno društvo, samo zahteva mnogo napora, volje i truda pojedinaca. Prevashodno je evolucija posao države i nevladinih organizacija. Od države kako stoje stvari nema trenutno koristi a NVO su u akciji uz mnogo teškoća, no vidi se neki mali pomak. Većina tih glavnih NVO su na žalost političke ili estradne prirode.
I ono što je za mene poražavajuće, što pokušavam da kažem kroz tekstove, a to je da je eliti Srbije amputirana savest. Mi sada imamo generaciju političara koji su potekli iz nvo-a, medjutim čim su se domogli položaja postali su autistični i ništa ih više ne interesuje, osim da dodju do nekih para, da se politički preganjaju sa neistomišljenicima ili da sačuvaju pozicije. Nigde nema želje za dijalogom i stvaranjem zajedničke inicijative. Mnogi nekadašnji studentski lideri Protesta su postali vrlo bogati i uticajni, ali ne i filantropski nastrojeni. Mnogi od njih pristaju na laž i podvale, svuda su afere, veze sa kriminalom, i niko se ne osvrće na to, ne grize ih savest. To samo govori da mi imamo elitu koja se borila samo za vlast i privilegije, ne za opšte dobro. Malima i savesnima ostaje da čine korak po korak ka pravednijem civilnom društvu.
Koliko smo mi u mentalnoj dubiozi govori jedna zanimljiva anegdota koju sam čuo od jednog poslanika DS-a, plus što sam bio zgrožen njegovim muzičkim ukusom tipa Slavica Ćukteraš i ljubavlju prema splavovima, a radi se o beogradskom detetu. Rekao sam da neću pojedinačno ljude da spominjem, ali bolje ilustracije nema. Naime, Predsedniku naše zemlje, na proslavi je pevala estradna umetnica Mia Borisavljević.
Ko ne zna ko je dotična umetnica neka pogleda poučan spot i pesmu sa YT-a:
http://www.youtube.com/watch?v=JbZvcSBxn-4
@ CYBER
Za uredjeno društvo je potrebna participacija svih, a sam model društva je u krajnjoj meri nebitan. Može to biti i kombinacija kapitalizma i socijalizma, ili čisti oblik nekog uredjenja, ili neki poseban hibrid. Ljudi su većinom u SFRJ bili srećni, iako je to bio neki oblik soc komunizma, odnosno diktatura partije. Problem SFRJ je bio nedostatak ljudskih prava, kao što je to problem i sa nekadašnjim Čileom i Španijom, koje su napredovale tek pod diktaturama.
Srbija može biti mnogo srećnija samo da je pravednija kao društvo i da je poštenija distribucija društvenog bogatstva, da se zna neki red, da vas štiti zakon. Kada bi to postojalo, mi bi bili mnogo kreativniji i hrabriji preduzetnici, pa bi privredjivali više, a stvorili bi i ambijent za strana ulaganja jer bi pružali garancije da smo mirno i sredjeno društvo. Ovako smo hajdučija koja nikoga ozbiljnog ne privlači.
Moram gore da pojasnim da ne bih bio krivo protumacen – ja pod revolucija mislim nenasilni pokret za promjene, ne neke ratne krvave incijative, apsolutno sam protiv nasilja svake vrste, nisam anarhista nego zeljan promjene koju ja nazivam revolucija: revolucija svijesti, revolucija drustva… i zaista za uredjeno drustvo je potrebna participacija svih, dok to ne shvatimo i cekamo da neki lider odradi to za nas nece nam biti bolje… a sadasnji lideri su odraz najgoreg sto postoji u ljudskom rodu, i gledaju samo svoj interes ali ja nisam ljut na njih nego sam ljut na nas sto ih pustamo da nam to rade evo vec 20-ta godian od prvih izbora… najveci problem je da ako stvarno pokusate da nesto uradite – ta ista sredina koja nonstop kuka kako je sve lose – oni ce vas gledati kao da si lud???!!! O tome bih mogao da napisem knjigu koliko imam iskustva po tom pitanju
ne slazem se da muzicki ukusi treba da nas razdvajaju nego da se slozimo oko zajednickih interesa za nas i nasu djecu, jer taj uredjeni drzavni sistem ce pomoci i narodnjacima i reperima i nama dzezerima ili vama rokerima, da svi zajedno zivimo bolje… ali mislim d a donekle shvatam zlatka koji kroz muzicki ukus pokusava da oslika jedan mentalni sklop
@ CYBER
Mislim da vas niko nije shvatio da ste revolucionar u rušilačkom smislu :-)
Izneli ste ključnu tezu mog teksta i pojasnili je, pošto sam ostao nedorečen kada sam napisao kao zaključak „Za to smo izgleda krivi sami. Elita je samo slika nas samih.“
Da, mi kao pojedinci nemamo više hrabrosti da se borimo za bolji svet prvo u komšiluku a onda na nivou grad, države, jer vlada masa dezorijentisanih ljudi. Mada ima pomaka, u nekim segmentima, rade entuzijasti, rade mediji, rade nevladine organizacije, ali kada nam Predsednik republike i njegovi saradnici slušaju turbo folk, onda će u društvu definitivno dominirati kultura Ibarske magistrale sa Erom, Velikim bratom, Farmom, Grandom, Menjam ženu, Svadba za 48 sati, itd.
A mozda cak i ne slusaju turbofolk nego se dodvoravaju masama koje ga vecinom slusaju kako bi glasali za njih, a ne znam da li je to gore nego da stvarno slusaju?? :) Nagrabusili smo u svakom slucaju!!!
Salim se, nismo, jer jos postoje entuzijasti, ratnici svjetlosti ili optimisti koji ce spasiti sto se spasti moze, nazalost zbog ogromne kolicine oholosti, zlobe, pakosti i pokvarenosti u nasem narodu taj proces ce trajati malo duze… ali duboko vjerujem kako mi pojedinacno budemo postajali bolji ljudi, tako ce se ta pozitivna promjena odraziti i na nase drustvo
Samokritika je pozitivna samo dok je produktivna, kada postane preterana postaje destruktivna . Zasto su Srbi pokvaren narod?
PO CEMU SMO TO GORI OD DRUGIH,OSIM STO SMO SE NASLI NA PUTU PLANOVIMA VELIKIH?