Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život Duhovnost

Tako je govorio poglavica Sijetl – himna prirode

 

Himna prirode indijanaca – tako je govorio poglavica Sijetl

Najlepša himna prirode je nastala od strane indijanskog poglavice Sijetl. Večiti tekst o ljubavi i odnosu prema prirodi.

 

Tako je govorio poglavica Sijetl - himna prirode Očevi i oci američke nacijeDecenijama već svetom kruži snažna i poetična poruka o prirodi i nama, izrečena mudrim rečima jednog izuzetnog čoveka, poruka koja je svojevrsna oda prirodi i prirodnom životu. Mnogi od vas su nekada čuli ove izuzetne reči, ali smo smatrali da zbog njihove dubine i lepote moraju naći stalno mesto u našoj memoriji i biti uvek dostupne na našem blogu kao istinska Himna prirode.

Poruka koju ćete pročitati nastala je 1854 godine kada je američki predsednik Franklin Pierce ponudio indijanskim plemenima na istoku Amerike, plemenima pored mora, da im se otkupi zemlja na kojoj su živeli. Veći deo indijanske zemlje je već bio uzurpiran od strane belih doseljenika, i ovog puta umesto sile, američki predsednik je za nekih 2.000.000 akri (oko 8,100 km2) zemlje ponudio 150.000 dolara. Na pregovorima je bio i plemenski poglavica indijanskog plemena Suquamish, po imenu Seattle (Sijetl po našem izgovoru).

Poglavica Sijetl je tada tokom pregovora, na svom maternjem jeziku odgovorio:

. . .

Himna prirode

“Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju – on previše traži od nas.

Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Ta ideja nam je sasvim strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih vi onda možete kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, su sveti u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi beli ljudi odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čoveka.

Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao – braća su nam.

Poglavica Seattle i Tako je govorio poglavica Sijetl - himna prirodeStenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek – sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju – previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac – mi njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova zemlja nam je sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode – glas je oca moga oca. Reke su naša braća – utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili svome bratu.

Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već – neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi – ostaju zaboravljeni. Prema Majci – Zemlji i prema Bratu – Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.

Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lista u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji – jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo…

Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom.

Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah – životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah – prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.

Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji sam i ne razumem kako „gvozdeni konj iz kojeg suklja dim“ može biti važniji od živog bizona. Šta je čovek bez životinje?! Kad bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.

Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što i mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju – pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku – čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano.

Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!

Jedno znam sigurno, a to je da će beli čovek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja. Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s’ nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom.

Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni? Nema ih više.

Gde je orao? Odleteo.

Pravom životu je došao kraj. Počinje borba za opstanak.”

. . .

Ko je bio poglavica Sijetle

Poglavica Sijetl portret Tako je govorio poglavica Sijetl - himna prirode

Poglavica Seattle rođen je oko 1790. godine i bio je poglavica indijanskih plemena, koja su živjela na pacifičkoj obali u današnjoj državi Washington. Oko 1850 godine su manje grupe belaca počele da se naseljavaju u njegovoj oblasti. Poglavica Seattle ih je dočekao prijateljski i živeo sa njima u miru. Kruna njihovih dobrih odnosa je bila i inicijativa belih doseljenika da njemu u čast gradić na obali mora, u zalivu Eliot nazovu po njegovom imenu, Sijetl.

Danas je Sijetl jedan od najznačajnijih gradova u Americi.

Zanimljivost vezana za poglavicu Sijetl je da je pokušavao delom naučiti i prihvatiti život belaca. Primio je hrišćanstvo i po predanju bio vrlo revnostan vernik.

Poglavica Seattle je umro 1866 godine.

8 komentara

  • I jedan od ovih mudrih indijanaca je rekoa nesto ovako, otprilike jer ne znam citat iz glave: „…i kad unistite sve na ovoj zemlji jureci za vasim prokletim novcem, necete moci jesti, piti ni udisati taj novac…“

  • Gde je orao? Odleteo.

    I jos leti. Po Avganistanu, po Iraku, Juznoj Americi, Kubi, Kosovu …. zivahan neki orao :-((

    Ko ne zna, na zadnjem popisu u Srbiji je bilo indijanaca kod nas u zemlji, a ima i jedan poglavica tamo negde u centralnoj Srbij, zaboravio sam vec gde, znam da je bilo napisa po novinama.

  • Jadni indijanci u Srbiji, tek smo mi „ljudi sa neba“ iz Avatara 🙁

    Avatar je inače film sa mnogo klišea, pa i taj narod Naavi u filmu se lako može poistovetiti sa Navaho indijancima, rudari sa kaubojima koji su osvajali Divlji Zapad Amerike, a religija Naavi-a sa ovim tekstom i indijanskim verovanjima.

    U stvari, sve je to New Age spiritualnost, nastala iz paganskih verovanja starih naroda o sveopštoj povezanosti, koja je toliko logična ali i suštinski minimalna. Danas se pokušava teza da se „treptaj jednog leptira“ oseća na drugom kraju kosmosa, što je toliko glupo i protivi se zakonima fizike, medjutim newageovci slepo veruju u to, i govore o Svetskom Duhu, Majci Prirodi, Kosmičkom Božanstvu, Univerzalnom umu itd, sveukupnoj povezanosti, pokušavajući da budu pametniji od svog prirodnog okruženja davajući mu moć koju ne poseduje.

    A to je sve zapravo slika Interneta, svi jesu u mreži, ali svojom voljom. I možeš da se isključiš. I ne može svako iz mreže da deluje na tebe. Što bi u Prirodi to bilo drugačije?

  • @ Emilija

    Hvala Emilija sada znam gde su indijanci i u Srbiji. Aleksinac. Logicno. Tamo su i neki rudnici a gde ima kopaca zlata ima i indijanaca. Treba nam takvo udruzenje, deca se vise ne igraju kauboja i indijanaca, sada su Pokemoni, Manitua mi!

  • Vrednost i lepota reči ovog poglavice je u tome što je rekao da su oni umeli živeti u harmoniji sa okolinom videći u njoj zavisnost jedni od drugih, životinjskog, biljnog i humanog carstva. Da je u njima vladala harmonija koju su nastojali držati i oko sebe.

    To što neko vidi civilizaciju kao nekakav stvarni napredak govori da smo izgubiuli pravo razumevanje života kao i da nismo ni otkrili svrhu, smisao i cilj postojanja života.
    Pa ipak ne zaboravimo da čovek kao jedinka, kao Duša, stiče životna iskustva i duhovno sazureva u svim životnim okolnostima i u svim situacijama. Jer, Duša, ono što mi suštinski jesmo, jeste neuništiva, večna i besmrtna.

Ostavite komentar