Djordje Otašević

* * *

.

Сто­ји­мо на оба­ли, он и ја, гле­да­мо на дру­гу стра­ну, уз­ди­ше­мо. А та­мо, пре­ко ре­ке, ис­пред дво­р­ца на­ге се де­вој­ке ше­та­ју. Ис­пру­же ру­ку, грозд убе­ру, па зр­но по зр­но по­ла­ко у уста ста­вља­ју. Са­гну се, лу­бе­ни­цу по­диг­ну, па се чи­ни да три дој­ке има­ју.

Пре­ко мо­ста ће­мо за­час на дру­гу стра­ну, ка­жем.

Ка­квог мо­ста! Жи­ча­ром смо та­мо док дла­ном о длан, ка­же.

А ниг­де мо­ста. Жи­ча­ре још ма­ње.

Мо­стом ће­мо, ка­жем.

Жи­ча­ром ће­мо, ка­же.

Мо­стом ће­мо. Жи­ча­ром. Па се по­сва­ђа­мо, те­шке ре­чи раз­ме­њу­је­мо, за врат се до­хва­ти­мо, но­же­ве по­ва­ди­мо.

Ча­мац при­ста­не, чам­џи­ја ис­ко­чи, раз­два­ја нас, сми­ру­је. Сед­не­мо у ча­мац. Ћу­ти­мо. Чам­џи­ја ве­сла, зви­жду­ће. Све смо бли­же дру­гој стра­ни. Де­вој­ке нам ве­се­ло ма­шу.

Ско­ро смо до по­ла, ка­жем.

Још ма­ло, ка­же.

Чам­џи­ја ћу­ти. Гле­да нас, сме­шка се. И ве­сла.

Сме­јеш ми се, је ли? Ми­слиш да је мост бу­да­ла­шти­на. А мо­стом је очас по­сла, ка­жем.

Сме­ју­љиш се, под­сме­ваш? Као да сам луд. А жи­ча­ром је док дла­ном о длан, ка­же.

Из­ва­ди­мо пи­што­ље, у чам­џи­ју пу­ца­мо. Не­ки га ме­ци по­го­де, не­ки ча­мац из­бу­ше.

Пре­ва­ри нас чам­џи­ја, ка­жем. Мо­гли смо на дру­гу стра­ну и мо­стом и жи­ча­ром. А ова­ко ни­шта. То­не­мо.

Пре­ва­ри, ка­же. И жи­ча­ром и мо­стом је док дла­ном о длан. А са­да ка дну.

Се­ди­мо, пре­ми­шља­мо. Во­да нам ква­си ци­пе­ле. Пан­та­ло­не. Ко­ле­на. Сто­мак.

За­слу­жио је да га у во­ду ба­ци­мо, ка­жем.

Пра­во на­гла­вач­ке, ка­же.

Та­ман да га до­хва­ти­мо, а во­да га пре­кри­ла.

Уте­че, ка­же­мо. Али дру­ги пут, чим ча­мац при­ста­не, за но­ге па у ре­ку.

Из­ва­ди­мо фла­ше па се куц­не­мо. За пре­ла­зак на дру­гу стра­ну.

. . .