Istorija

Opus Dei … #2

Prof. Dr Smilja Avramov

* * *

Nastavak prvog dela posta ….

Поједини католички писци наводе да пријем у чланство има уговорни карактер и да се заснива на пуној аутономији воље. Поступак укључења у чланство остварује се кроз 3 етапе: прва «припремна» отпочиње по одобрењу регионалног предводника «Opus Dei», који се назива «супериор». Кандидат се ставља на пробни рад. Друга етапа траје 5 година, у њој се кандидат укључује у чланство и преузима обавезе у одређено време. Кроз обе фазе врши се строга индоктринација, или како каже Кармен Тапиа «ломи се душа члана… Члан постаје прост робот у рукама организације». Уколико кандидат, по оцени супериора, постигне задовољавајуће стање «духа», подноси малбу за коначан пријем у чланство, што подразумева преузимање доживотне обавезе служења организацији. У трећој фази («Fidelitas») члан улази у уски круг нумерарија.

За регрутовање чланова изграђен је веома прецизан поступак. Школе, студентски домови, културни центри итд. које финансира или само помаже «Opus Dei», нејчешће су места где се одабиру кандидати. У новије време, укључени су и избеглички логори.. Регрутују се, по правилу, млади људи. Устав ове организације захтева да кандидат који се доживотно ангажује не буде млађи од 23 године. У пракси је стање другачије. Како то наводе бивше «нумерарије», регрутују се и малолетна деца у пубертету, потпуно несвесна и неспремна за оно на што се обавезују. Чин пријема у чланство праћен је верским ритуалом, али и ритуалом који се сусреће у неким другим тајним световним организацијама. Нпр. , члан који је последњи примљен у чланство носи црвену светиљку, коју симболично предаје новом члану. Кандидат затим полаже заклетву. Индоктринација се врши постепено, обазриво. Придобијање кандидата врши се позивањем у домове организације, који су данас раширени на свим континентима, кроз заједничку молитву, организовање разних приредаба на еухаристичким скуповима итд.

Зависно од интересе и узраста кандидата, организују се путовања, излети, учење страних језика, а у новије време и курсеви за овладавање компјутерима. Једном речју све што може интересовати младе људе. Приступање у чланство обавијено је најстрожом  конспиративношћу, о чему се не смеју обавестити, чак ни родитељи.

Молитва почиње падањем ничице, љубљењем пода, уз изговарање речи «Serviam», што значи служићу. Заједничка молитва, како констатује Кармен Тапиа, темељи се на «фантазији и имагинацији», а све то, сасвим природно води у фанатизам. Међутим, по речима Ескриве, медитација, «дубоко побожно размишљање» уз покајање, самооптуживање и повремено ношење «бича покоре» је пут посвећења. «Бич покоре» или покајнички појас је ланац са бодљикавим испупчењима са унутрашње стране. Самобичевање кандидата по голом телу, бар једанпут недељно, врши се уз речи : «Credo Sacra Regina».

Телесно обамирање или мортификација представља свакодневну обавезу, док се бичевање изводи само једанпут недељно. Фундаменталистичка оријентација организцаије «Opus Dei» најизраженија је у односу на обевезе чланова. Стандард «светости»по Ескриви подразумева:

1) «свету непомирљивост»,

2) «свету принуду» и

3) «свету дрскост».

Есркива је захтевао од чланова да буду ефикасни, али дискретни.

У начелу чланови могу «слободно» напустити удружење у сваком часу. У пракси то је болан поцес, често са тешким последицама. Стратегија одвраћања укључује уцене, застрашивања, изазивање осећаја кривице, што све води до фрустрација и психичког сламања личности.

«Opus Dei» је постављен на строгој хијерархијској основи и гвозденој дисциплини.

Седиште централног руководећег тела налази се у Риму и донедавно је био под контролом Конгрегације за веру. Регионална тела налазе се у појединим земљама, а постоје и локални или месни савети. Највиши орган «Opus Dei» је генерални председник или прелат, у чијим је рукама сконцентрисана сва власт. Изнад њега стоје Конгрегација и папа.

Генерални прелат остварује своју власт преко генералног савета, у чији састав улази: генерални секретар и његов помоћник, генерални прокуратор, 3 (три) заменика, префект за студије и генерални администратор коме су поверени послови из области финансија.

Генерални прокуратор је задужен за везу са Римском куријом. Генерални прелат може да консултује Генерални савет, када и колико то сматра за потребним. Седнице савета су тајне, а одлуке генералног прелата представљају се као «Божја воља», која се саопштава преко Генералног прелата и морају се беспоговорно извршавати.

Женски огранак организације има аналогну институционалну структуру, а руковођење је у целости у рукама свештеника. Жене не учествују ни у једном изборном поступку и имају знатно мања права него мушкарци. Генерални савет има разгранату мрежу помоћних тела и његов мандар траје 8 година. На сличан начин постављена је институционална структура на регионалном плану. Постоје коначно локални савети који руководе школама, студенским домовима и болницама које су под патронатом организације. Сви центри обавезни су да се строго придржавају директива Рима. Комуникација између центра и регионалних уреда обавља се путем курира, а не поштом. Римска курија негира тајност организације. Чак је и министар унутрашњих послова Италије Оскар Луиђи Скалфаро изјавио, односно био приморан да изјави, како Opus Dei «није сврстана у тајне организације».

Међутим, у пресуди федералног суда Швајцарске у Лозани, поводом спора који је огранак «Opus Dei» водио против листа «Tages Anzeiger», «Opus Dei» је дефинисан као «тајно друштво које делује методом прикривених акција». Тачно је да су позната имена центара организације, па и свештеника који њима руководе, али имена чланова и методе деловања остају под велом тајне.

«Opus Dei» је уз свестрану подршку папе Пиа XII проширио подручје деловања, повећао број чланова и продро у многе земље. Деловао је системом лобија и повезивања са утицајним круговима у земљи, зависно од ситуације, ангажовао је поједине члаове. Први контакти остваривани су, готово по правилу, преко хуманитарних, културних и уопште непрофитних организација. Њима је обично нуђена помоћ или суделовање у неком пројекту. Уз центре основане су школе различитих профила, струденски домови, културне и здравствене установе. Када су се појавиле критике на рачун политичког ангажовања «Opus Dei», Ескрива је, по већ уобичајеној пракси све негирао. Изашао је са тезом да у политици није ангажован «Opus Dei» него њени чланови као слободни грађани, што је у основи нетачно.

Своју прву школу «Opus Dei» је основао 1951. у близини града Билбао, што је оживело поновно спорење са језуитским редом. Наиме, у Билбау су језуити основали центар за високо школство, давне 1886. Већ наредне године, тј. 1952. «Opus Dei» основа у Памплони «Navara», генералне студије, које ће ускоро прерасти у Универзитет квалификован у понтификалном годишњаку као Католички универзитет. Имао је неколико оделења, од којих су два била најважнија: за журналистику и за «бизнис-менаџмент». У првој фази школовале су се личности предодређене за посебне функције, за везу са финансијским и пословним круговима у свету, али је убрзо прогам проширен. «Navara» је постала прототип за Католичке универзитете широм света. Неколико чланова «Opus Dei», било је задужено за образовање принца Хуана Карлоса, а историчар Ангел Лопез Амо био је именован за ментора будућег краља Шпаније.

На основу истраживања која су обавили економисти чланови организације «Opus Dei», изведен је закључак да технолошка револуција налаже повлачење са сцене старе конзервативне финансијске аристократије и њену замену динамичним «менаџерима»-технократама. На тој основи «Opus Dei» је формирао у Барселони 1958. Институт за више пословне студије; истовремено, у истом граду језуити су основали «Вишу административну школу за бизнис-менаџмент»

Мит о «Opus Dei» се ширио и о Ескриви као новом «пророку и исцелитељу». Теоретичари који су критички посматрали развој догађаја разрешили су овај чвор. По њима Ескрива није оригиналан. Његова фундаментална поставка о «посвећењу» секуларног професионализма , неприхватање пасивно «воље Господње», већ уместо тога тријумф као «службу Господњу», типично су протестантске категорије. Отуда закључак, да је Ескрива створио «прву протестантску секту унутар католичке цркве». По другима, Ескрива је преузео идеје Макса Вебера, везујући мистику професионализма за технократе.

. . .

Tekst je kompilacija pasusa iz knjige « OPUS DEI « – НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА autora profesora Dr Smilje Avramov

6 komentara

  • Dr Avramov je dala nepouzdan prikaz Opus Dei reda, baziran na jednom svedocenju. Sustina price je da je to veoma veliki pokret koji okuplja mahom vrlo puritanske i dobrostojece katolike. I ako se unutar njih desi neki eksces to je izuzetak a ne pravilo. Oni su svoju globalnu popularnost stekli pre svega angazovanim hriscanskim zivotom clanova a ne torturom istih. Nisam njihov simpatizer ali istine radi treba to reci jer sam sretao neke od clanova reda.

  • Verujem tvrdnjama u tekstu nase istoricarke. Bila je na kablovskoj emisija o njima. Predstavili su se kao fini i ljubazni dobrotvori koji pomazu i prosvecuju, da su otvoreni i ljubazni. Sve bi to bilo ok dok na kraju nisu imali razgovor sa jednom mladom zenom, njihovom clanicom, koja je sva bila mirna, cool i pomalo onako verski automatizovana. Shock je nastupio kada je ona pokazala rane i modrice na sebi i sprave kojima sama sebi radi. Bila je ushicena sto sama sebe muci i tako pokazuje svoju veru. To je strasno kada ti toliko isperu mozak da povredjujes sopstveno telo koje je Bozija kreacija. Fanatizam cisti a takvi su spremni sve da urade kada im njihov vodja to naredi, kao sto to rade mnoge fundamentalisticke grupe.

  • @ hook

    Zamisli nešto slično u pravoslavlju? Na primer, Svetosavski tehnokrata. Stvarno ne ide. Ne treba mešati veru i posao.

    Uzgred, imao sam skoro priliku da upoznam par zanimljivih ljudi iz Slovenije, koji su protestantski evandjelisti i poslovni ljudi. Jedan od njih je i napisao knjigu koja govori o tome kako je zaradjivati novac bogougodno, i kako sa verom u Boga treba zgrtati novac. I bilo je tu mnoštvo citata iz Biblije koji bi trebalo da opravdaju stremljenje ka bogatstvu. I kako bogatstvo nije greh i slično.

    Tu smo se negde složili da bogatstvo samo po sebi nije greh, ali da put do njega ili njegov uticaj na čoveka mogu da budu veoma štetni, da se čovek pokondiri i slično. Mada se u startu nismo složili oko toga šta je najveće iskušenje za čoveka, i to je razlog duboke podele izmedju protestantizma i pravoslavlja. Oni su tvrdili da je najveća slabost ljudi želja za novcem, a ja da je padanje u strast (pa bilo to i za novac). I stvarno, kod protestanata je pitanje novca vrlo bitno.

    Momci su bili sasvim u redu, jer su novac koristili u humanitarne svrhe i misionarski rad, ne za neko posebno lično bogaćenje ali je meni bilo malo strana ta fokusiranost i strasna orijentisanost ka novcu. Nije novac svrha života.

  • Ništa novo niti neobično. Karakteristika humanog stanja svesti je da izmišlja nove grupe, ideologije, metode a opet sve na jedan strai način. Spoljkašne razlike postoje ali je suština iznutra istovetna.
    Uvek i svugde se radja ponešto novo, razvija se i onda kada dosegne neki svoj maksimum raspada se. Da li se iz toga nešto dobija? Odgovor je, da. Dobijaju se nova iskustva posle kojih Duša (ono štzo jesmo) zna da tako nešto ne treba više činiti. Ovo je svet u kojem učimo na vlastitim iskustvima.
    U ovom svetu je uvek vrilo, sada vri i nastaviće tako do kraja postojanja istog.
    Pitao bih samo da li imate ideju zašto je tako i može li bez toga?

Ostavite komentar