Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Djordje Otašević

* * *

.

Од­гур­нем два–три пен­зи­о­не­ра, сру­шим јед­ну ба­бу, му­нем лак­том труд­ни­цу што ми се на­ме­сти­ла ис­пред но­са и без ика­квих про­бле­ма уђем у трам­вај. Ни­шта лак­ше. Је­дан сте­пе­ник, дру­ги сте­пе­ник и већ си уну­тра. Али да­ље ни ма­кац. На­ме­сти­ла се го­спо­да на вра­та, та­та им их је ку­пио, шта ли, па не да­ју да се про­ђе. И још не­што гун­ђа­ју. Не ва­ља вла­да, не ва­ља оно, не ва­ља оно. Из­да­ли, про­да­ли, упро­па­сти­ли. Ма ни­је не­го! А кад спо­ме­ну­ше пред­сед­ни­ка, ме­ни пре­ки­пе. Ја сам то­ле­ран­тан чо­век, пра­ви де­мо­кра­та, али шта је мно­го – мно­го је. Из­ва­дим ре­вол­вер па, за по­че­так, упу­цам пен­зи­о­не­ра што се жа­лио да ће умре­ти од гла­ди. Као, пен­зи­ја му ка­сни. Ле­жи на по­ду, ма­ло про­кр­кља те се уми­ри. Пи­там га ле­по је ли гла­дан. Ћу­ти. Зна­чи да ни­је. А ма­ло­пре ми је ку­као на ску­по­ћу. Ла­жов­чи­на јед­на. Он­да ис­па­лим два мет­ка у сто­мак труд­ни­ци што се ја­да­ла да не­ће има­ти па­ра пе­ле­не бе­би да ку­пи. Пи­там је да ли ће има­ти па­ра да ку­пи пе­ле­не. Она са­мо не­што про­мр­мља. Крхљ, уф­хрр, та­ко не­што. Ни­сам не­ки струч­њак за је­зик, при­зна­јем, али то уоп­ште не ли­чи на „да“. Уоп­ште не ли­чи. Пи­там пут­ни­ке, срп­ски, да ме цео свет раз­у­ме, је­су ли они чу­ли по­твр­дан од­го­вор. Мо­гли су да из­не­су сво­је ми­шље­ње, сло­бод­но, де­мо­крат­ски. Ни­је ово та­мо не­ка зе­мља. Али ни­ко ни­је чуо да је ре­кла „да“. Знао сам то и ја, оно уоп­ште ни­је ли­чи­ло на „да“, али сам хтео да се то пи­та­ње де­мо­крат­ски раш­чи­сти. Ка­ква ла­жљи­ви­ца! И где она да вас­пи­та­ва де­те! А по­сле ми кри­ви­мо омла­ди­ну.

Из са­би­је­не го­ми­ле шћу­ћу­ре­них пут­ни­ка из­ву­чем про­фе­со­ра ко­јег је, ка­ко ре­че, сра­мо­та да у из­ли­за­ном ка­пу­ту иде у шко­лу. На­би­јем му ре­вол­вер у уста па га пи­там за­што ни­је ку­пио но­ви ка­пут. То­ли­ке про­дав­ни­це, али ње­га мр­зи. Не­ће, го­спо­дин, да се по­му­чи да про­ше­та по рад­ња­ма. Гур­нем му цев ду­бље у гр­ло па га при­у­пи­там иде ли он у ста­ром ка­пу­ту са­мо за­то што је љењ да оби­ла­зи про­дав­ни­це и ку­пи но­ви. И он без раз­ми­шља­ња клим­ну гла­вом. Знао сам то и ра­ни­је, али сам хтео да се и оста­ли уве­ре. Му­шкар­ци су ле­њи ка­да тре­ба оби­ла­зи­ти рад­ње, раз­у­мем ја то, али му ипак са­сух три мет­ка у гр­ло. Не мо­же се не­ка­жње­но ла­га­ти. Ни­смо ми та­мо не­ка зе­мља где сва­ко ла­пр­да шта му пад­не на па­мет. Ми па­зи­мо и шти­ти­мо сво­је гра­ђа­не.

Иза­ђох из трам­ва­ја баш за­до­во­љан. А на ста­ни­ци љу­ди опет не­што гун­ђа­ју. Ви­дим ја да се мо­ра де­ло­ва­ти ши­ре. Њи­ма не­ко са стра­не пу­ни гла­ву, то је ви­ше не­го очи­глед­но, али за­кон се мо­ра по­што­ва­ти. Из­ва­дим ре­вол­вер, на­би­јем ме­так у цев, али не­ка сум­ња ми за­у­ста­ви ру­ку. Да ли је то пра­во ре­ше­ње? И ни­је. На­рав­но да ни­је. Ни­смо ми та­мо не­ка зе­мља у ко­јој се кр­ше­ње за­ко­на су­зби­ја на при­ми­ти­ван на­чин. Па одем ку­ћи по ми­тра­љез.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: