Arhimandrit Rafail Karelin

* * *

.

Sa obale dalekog Ganga u Atinu

.

Sa obala dalekoga Ganga u Atinu je došao, nikome poznati, lutalica.  To je bio braman, koji je, čuvši o poznatom atinskom mudracu, doputovao iz Indije u Grčku, samo da bi ga video.  Nakon ulaska u Sokratov dom, braman je tiho seo i pogružio se u razmišljanje. Nakon određenog vremena, pitao je: „Šta ti smatraš najvećom mudrošću?“

Sokrat je odgovorio: „Poznaj samoga sebe.“

Gost je primetio: „Zar je moguće poznati sebe, ne poznavši Boga?“

Ako bi se ove reči odnosile prema Bogu Otkrovenja, prema Živom Bogu, hindus bi onda bio u pravu. Ali za bramana je postojao drugi bog, bezlični Apsolut, koji živi u čoveku pod imenom Atman. Poznati sebe kroz Boga, za bramana je značilo poistovetiti sebe sa Bogom.

Paganin Sokrat se približavao Bogu kroz filosofiju Logosa. Hinduistički braman je želeo da u samome sebi vidi Boga i vaseljenu kroz filosofiju antilogosa.

U jelinskom (neznabožačkom) svetu religija se nikada nije slivala sa filosofijom. U drevnom Hindustanu, filosofija je prožimala sve religije. Filosofija Upanišada i budizma se slila u taj opšti nerazdeljivi potok, koji se treba nazivati hinduizmom. Hinduizam liči na pokrivač, izvezen zlatnim i srebrnim nitima filosofskih učenja, ukrašen jarkim bojama poetskih izreka, koje pod sobom skriva mrtvo telo. Religija hinduizma – to je ubistvo Boga.

Boga su „ubijali“ kroz svu ljudsku istoriju, „ubijali“ ga na razne načine: jedni kroz krsnu kaznu, drugi – su se starali da lažno i nasiljem izbace Njegov obraz i Ime iz ljudskih srca, treći, ne odbacujući Boga, pokušavali su da svetu predstave žalosnu karikaturu, četvrti su se poklonili demonu kao bogu.

Hinduizam – to je bogoubistvo kroz laž. Po učenju hinduista, postoji samo jedan Braman, koji živi u ljudskoj duši kao Atman. Čovek – to je bog, koji nije poznao sebe. Nama predlažu da verujemo u boga, lišenog samospoznaje, koji je zaboravio na svoje dostojanstvo, boga, koji je izgubio sebe samoga, boga, slepog, koji traži sebe u vođama čoveka, boga, opijenog iluzornim svetom, a kako su iluzija i laž – aspekti demonske sile, to znači, božanstvo porobljeno satanom.

Nije bez razloga postojala izreka, da je braman viši od boga, a sa razrušenjem kasti, sada je svaki hindus viši od boga, jer hindus pomaže božanstvu da se oslobodi mare, laži i iluzije, i da pozna samog sebe kroz čoveka.

Kada je hindus rekao Sokratu da bez poznanja boga nije moguće poznati čoveka, on je, mora biti, imao u vidu učenje da je sam čovek – bog. Braman se igra svetovima, sazdaje ih i ruši, kao što dete odbacuje igračke koje su mu dosadile. Ali u to isto vreme Braman i Atman su ponizili sebe do stanja opijenog boga, koji je zaboravio, ko je on i koji se vuče u blatu.

Hinduizam – je religija antilogosa, i zato joj je bio neophodan takav, alogičan sistem, koji bi utvrdio istovetnost protivrečnosti, dobra i zla, života i smrti, bića i nebića, apsoluta i demona. Takvim sistemom se javila dijalektika – najdivlji od svih oblika mišljenja.

Dijalektika razrušava svako shvatanje kroz antitezu, čak poznanje istine, koja za dijalektiku ne može postojati kao celovito znanje. Za dijalektiku postoji samo jedan večni bog, kao večna protivrečnost – to je bog rata i borbe. Sva filosofija Hegela – to je samo ilustrovani prikaz o Atmanu, koji se vraća Bramanu; logizirovana interpretacija Atmana, koji je u čoveku poznao svoju istovetnost sa Bramanom. Hegel ga naziva „apsolutnim duhom, koji poznaje samoga sebe“.

Kada apsolut obmanjuje sebe i gubi samopoznanje, pojavljuje se čovek. Kada se apsolut budi i saznaje sebe kroz čoveka, onda čovek iščezava, ostaje samo jedno čisto biće. Množina se pretvara u jedinstvo kroz uništenje oblika, kroz poznanje toga, da ništa ne postoji, sem Bramana.

Postaje neshvatljivim, čija misao koga stvara: misao apsoluta stvara čoveka, ili misao čoveka stvara apsolut? Ničega nema u svetu, osim Brame (Bramana) ili ničega nema u svetu, osim velike ljudske misli, koja luta u zvezdanom lavirintu?

„Saznanje stvara i ruši svetove“. Čije je saznanje, božansko ili ljudsko? Hinduizam sa njegovom izoštrenom dijalektikom pripremio je tle za hegelijanstvo. Hegela je opustošio Marks.

Ateistički materijalizam, nazvavši sebe „naučnim materijalizmom“ uzeo je za naoružanje dijalektiku. Inače ne bi mogao izbeći promene u protivrečnostima i apsurdima. Dijalektičko-slovesni fokus je preokrenuo u svoje oružje, u sposobnost logičke osnove bilo kakvog apsurda. Lideri tog pokreta su opisali dijalektiku kao „dušu marksizma“, a učenje o istovetnosti protivrečnosti – kao krajeugaoni kamen dijalektike.

Filosofski, antropološki panteizam je porodio ateizam. Učenje o hinduizma o bogu kao o suštini, koji je izgubio identičnost sa samim sobom i koji je zaboravio, da je on bog, moralo se logički privesti do intelektualnog apsurda, do antilogosa.

Pod raskošnim pokrivačem paganskih religija i dijalektičkom filosofijom leže leševi onih, koji su hteli da postanu bogovi. Bog Vivekanande i Hegela – bog, obučen u maru, u iluzornu materijalnost, koji je obmanut sam sobom, koji je stvorio čoveka, da bi kroz njega poznao sebe, a zatim ubija čoveka – takav „antibog“-  demon, može da izazove samo osećanje užasa, žalosti i odvratnost.

. . .

Tekst preuzet iz knjige „Sa obala dalekog Ganga … “ – Arhimandrit Rafail Karelin

.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: