Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Prepodobni Otac Siluan Atonski +

PUT DUHOVNOG ŽIVOTA

Duhovne pouke koje nam je ostavio Sveti otac Siluan Atonski

 

prepodobni_Sveti Otac Siluan_Atonski

Otac Siluan Atonski (rus. Siluan Afonskiй; 1866—1938) je ruski monah i svetitelj, svetogorski podvižnik. Kršteno ime mu je bilo Semjon Ivanovič Antonov.

Rođen 1866. godine u selu Šovskoj u Tambovskoj oblasti. U Svetu goru je došao 1892. godine. Zamonašio se 1896. godine, a veliku shimu primo 1911. godine u manastiru Pantelejmon. Veći deo života proveo je na Kalamarijskom metohu, u Starom Rusiku, na ekonomiji. Poznat je po tome da je od početka svog monaškog života primanjivao Isusovu molitvu.

Poznat je po brojnim molitvama i poukama za monahe. Neke od njih sabrane su u knjizi „Pouke starca Siluana“.

Umro 11/24. septembra 1938. godine.

Moskovska patrijaršija kanonizovala ga je 1992. godine, za vreme Patrijarha Aleksija II a 1988. godine isto je učinila i Carigradska patrijaršija.

DUHOVNE POUKE SVETOG SILUANA ATONSKOG

1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je dopustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.

2. Vi možete pomoći samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.

3. Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.

4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.

5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je pozvan na punoću duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljajima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja.

6. U toku proteklih vekova hrišćanstva svetootački opit utvrdio je tri vrste ili tipa razvoja hrišćanskog duhovnog zivota.

U prvu vrstu spada većina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodaću i provode život u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju života, u srazmeri sa preživljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nešto većoj meri. Oni pak koji se usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih monaha.

U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodaću u početku, da bi revnosnim podvizivanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima, na sredini svog puta dobili veliku blagodat. Kasnije umnožavajući podvige oni dostižu visoki stepen savršenstva.

U trecu grupu spadaju oni retki koji na početku podvizničkog puta dobijaju veliku blagodat savršenih za svoju žarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.

7. Božji darovi su udruženi sa izvesnim čovekovim podvigom. Kada Bog predvidi da će se čovek prema njegovom daru odnositi onako kao što treba, tada se ovaj dar izliva ‘nezavisno’. Može se reći da od Božjeg predznanja kako će čovek reagovati na dobijenu blagodat zavisi dobijanje većeg ili manjeg dara.

8. Greh prelazi granice čovekovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva. On će se prema tome odraziti na sudbinu celog sveta. (Čitava Rusija će postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospoda za oproštaj. Moramo se kajati za naše grehe i bojati se da ne učinimo i najmanji greh i moramo stremiti da činimo dobro, i najmanje. Jer je čak i krilo muve izmereno i Božija mera je tačna. I kad i najmanje dobro bude pretegnulo na vagi, Bog će otkriti svoju milost prema Rusiji’. -Starac Aristokle Moskovski i Svetogorski – upokojio se 1918.)

9. Čineci greh, telesni čovek ne doživljava njegove posledice onako kao što ih doživljava duhovni čovek. Telesni čovek ne zapaža neke naročite promene svog duhovnog stanja pri učinjenom grehu, budući da se stalno nalazi u duhovnoj smrti. Medjutim duhovni čovek pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaža promenu svog duševnog stanja zbog umanjene blagodati.

10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sferi čovekove svesti još uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogućava dalji razvitak greha.

. . .

Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji je vršio misionarsku službu medju nepravoslavnim hrišćanima. Starac ga je upitao kako on propoveda

Arhimandrit mu je odgovorio:

– Ja im kažem: vaša vera je zabluda, kod vas je sve izopačeno, lažno i ako se ne pokajete nema za vas spasenja!

– Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?

– Da, veruju.

– A da li poštuju Majku Božju?

– Poštuju ali imaju nepravilno učenje o Njoj.

– Da li poštuju svetitelje?

– Poštuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali od Crkve?

– Vrše li bogosluženja u hramovima, čitaju li reč Božju?

– Da, postoje kod njih i crkve i službe, ali trebalo bi da vidite kakve su to službe u poredjenju sa našima. Kakva hladnoća i bezdušnost!

– Znači, oče arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju što veruju u Isusa Hrista, što poštuju Majku Božju i svetitelje, što ih prizivaju u svojim molitvama. Medjutim ako im vi kažete da je njihova vera zabluda oni vas neće slušati…

Medjutim ako im kažete da je dobro što veruju u Boga, što poštuju Bogorodicu i svetitelje, što idu u crkvu na bogosluženja i što se kod kuće mole, što čitaju reč Božju i ostalo, ali da u nečemu greše i da te greške treba da isprave pa će sve biti dobro, onda će se Gospod radovati zbog njih, te ćemo se svi spasti milošću Božjom…

Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda će ona biti na korist onome koji propoveda i onome koji sluša. A kad osudjujemo nećemo imati koristi i ljudi neće slušati.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: