Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Zlatko Šćepanović

* * *

U Beogradu je trajao oštar i hladan Januar mesec. Sneg je okovao ulice. Trebao sam da idem do jedne državne ustanove da predam neku dokumentaciju. Žurio sam jer sam kasnio. Odlučio sam da do institucije sistema odem tramvajem, jer je to nekih 5,6 stanica udaljeno od mog stana, a zbog problema parkiranja u centru grada nisam imao volje da sedam u automobil.

Krenuo sam. Tramvajska stanica je blizu mog stana. Idući ulicom spazio sam da dolazi tramvaj broj 5 koji mi je baš trebao. Ubrzao sam korak i stigao da udjem u tramvaj. Radovao sam se jer je sve bilo pogodjeno u minut i sva je prilika da ću na vreme stići do institucije sistema.

Tramvaje je bio poluprazan, svega 6 do 7 ljudi u njemu, iako je bilo negde blizu 13h popodne. Valjda su hladnoća i radni dan ljude uvukli u kancelarije i kuće. Setio sam se da bih trebao da kupim kartu za prevoz, jer povlasticu za GSP nemam već godinama. Otišao sam do vozača tramvaja i kada je stao na sledećoj stanici ljubazno sam ga upitao da kupim jednu kartu za prevoz.

»Nema! Nemam karte za prodaju!« – jednostavno i jasno mi je odgovorio mladić koji je vozio tramvaj.

Našao sam se u problemu, šta sada da radim? Imao sam dva izbora, jedan je bio da izadjem iz tramvaja, kupim kartu na kiosku i sačekam drugi tramvaj, što bi dovelo do toga da zakasnim jer ta tramvajska linija ne ide baš često ili da se pak švercujem. Znao sam da su u zadnje vreme učestale kontrole, i da me mogu lako uhvatiti u tramvaju a bez vozne karte. Kisela situacija. Tramvaj se spremao da krene sa stanice. Izaći odmah ili ostati vrzmalo mi se po glavu i meškoljilo po stomaku. Ne volim da se švercujem, nije mi prijatno da me neko zbog par desetina dinara proziva pred ljudima. Nemam ja više taj mladalački prkos da izigravam heroja buntovnika pred kontrolorom. Ali ipak, bilo mi je bitno i da stignem na vreme do odredišta. Apsurdna situacija. Odlučio sam da ostanem u tramvaju. Rizikovaću društvenu sramotu. Osećao sam se kao pokisao. Tramvaj je krenuo.

Gledao sam po tramvaju, pokušavajući da uočim ima li kontrolora ili ne. Mahinalna reakcija, jer je nas bilo svega nekoliko, a i većina je čula moje pitanje vozaču. Bio sam na srednjoj platformi, nervozno iščekujući da sve prodje bez incidenata.Glava mi je samo letela levo desno osmatrajuči prostor, kao kod uplašene životinje.

Odjednom, pre dolaska na sledeću stanicu sa sedišta koje je bilo do vozača ustao je sredovečni čovek u skijaškoj crveno beloj jakni, prosede kose u nekim kasnim četrdesetim godinama i uputio se ka meni. Osetio sam zbunjenost. Nema dvojbe ide pravo ka meni. Kontrolor!? Kakav splet okolnosti. Nemoguće!

Čovek mi je prišao, pogledao me, pružio ruku ka meni i rekao: »Gospodine, čuo sam vaš razgovor sa vozačem. Evo vam moja karta, ja izlazim na sledećoj stanici. Nema potreba da se dearanžirate i plašite što nemate mogućnost da kupite kartu. Evo, uzmite moju kartu!«

Potpuna zbunjenost. Uzeo sam kartu. Zahvalio se. Čovek mi se nasmešio, uvukao ruke u jaknu i izašao kada su se vrata na stanici otvorila.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: