Zlatko Šćepanović
* * *
Krenuo sam. Tramvajska stanica je blizu mog stana. Idući ulicom spazio sam da dolazi tramvaj broj 5 koji mi je baš trebao. Ubrzao sam korak i stigao da udjem u tramvaj. Radovao sam se jer je sve bilo pogodjeno u minut i sva je prilika da ću na vreme stići do institucije sistema.
Tramvaje je bio poluprazan, svega 6 do 7 ljudi u njemu, iako je bilo negde blizu 13h popodne. Valjda su hladnoća i radni dan ljude uvukli u kancelarije i kuće. Setio sam se da bih trebao da kupim kartu za prevoz, jer povlasticu za GSP nemam već godinama. Otišao sam do vozača tramvaja i kada je stao na sledećoj stanici ljubazno sam ga upitao da kupim jednu kartu za prevoz.
»Nema! Nemam karte za prodaju!« – jednostavno i jasno mi je odgovorio mladić koji je vozio tramvaj.
Našao sam se u problemu, šta sada da radim? Imao sam dva izbora, jedan je bio da izadjem iz tramvaja, kupim kartu na kiosku i sačekam drugi tramvaj, što bi dovelo do toga da zakasnim jer ta tramvajska linija ne ide baš često ili da se pak švercujem. Znao sam da su u zadnje vreme učestale kontrole, i da me mogu lako uhvatiti u tramvaju a bez vozne karte. Kisela situacija. Tramvaj se spremao da krene sa stanice. Izaći odmah ili ostati vrzmalo mi se po glavu i meškoljilo po stomaku. Ne volim da se švercujem, nije mi prijatno da me neko zbog par desetina dinara proziva pred ljudima. Nemam ja više taj mladalački prkos da izigravam heroja buntovnika pred kontrolorom. Ali ipak, bilo mi je bitno i da stignem na vreme do odredišta. Apsurdna situacija. Odlučio sam da ostanem u tramvaju. Rizikovaću društvenu sramotu. Osećao sam se kao pokisao. Tramvaj je krenuo.
Gledao sam po tramvaju, pokušavajući da uočim ima li kontrolora ili ne. Mahinalna reakcija, jer je nas bilo svega nekoliko, a i većina je čula moje pitanje vozaču. Bio sam na srednjoj platformi, nervozno iščekujući da sve prodje bez incidenata.Glava mi je samo letela levo desno osmatrajuči prostor, kao kod uplašene životinje.
Odjednom, pre dolaska na sledeću stanicu sa sedišta koje je bilo do vozača ustao je sredovečni čovek u skijaškoj crveno beloj jakni, prosede kose u nekim kasnim četrdesetim godinama i uputio se ka meni. Osetio sam zbunjenost. Nema dvojbe ide pravo ka meni. Kontrolor!? Kakav splet okolnosti. Nemoguće!
Čovek mi je prišao, pogledao me, pružio ruku ka meni i rekao: »Gospodine, čuo sam vaš razgovor sa vozačem. Evo vam moja karta, ja izlazim na sledećoj stanici. Nema potreba da se dearanžirate i plašite što nemate mogućnost da kupite kartu. Evo, uzmite moju kartu!«
Potpuna zbunjenost. Uzeo sam kartu. Zahvalio se. Čovek mi se nasmešio, uvukao ruke u jaknu i izašao kada su se vrata na stanici otvorila.
. . .
Odlična priča Zlatko. Sa jedne strane, drago mi je da još ima finog i pristojnog sveta, a sa druge strane se malo zamislim kada čujem takve priče… Naime, retki primeri finog i ljudskog ponašanja su nažalost postali toliko retki da ih sa neobičnom radošću primećujemo. To samo znači da ih je premalo. Iskreno se nadam da će i ova, kao i druge slične priče i iskustva, naći put do pravih čitalaca, a da će oni želeti da ih prenesu dalje sa željom da svi zajedno postanemo bolji ljudi.
Na žalost, istina je. Ma koliko zabavni, komunikativni i interesantni naši ljudi bili, mnogo nam nedostaje medjusobna podrška i gestovi dobre volje. To je i jedan od razloga što nam kao naciji ne ide, niti smo solidarni, niti smo spremni da pomognemo, niti smo spremni da se kao pojedinci i zajednica borimo protiv nepoštenja i nepravde.
Ali Zlatko….to je onda NJEGOV problem, nije tvoj :D Cak i da je dosla kontrola, ne bi se nista desilo jer nema karata na prodaju. Sofer bi eventualno potvrdio da si imao dobru volju. I nikom nista ;) Odgovornost je njegova.
Ni ja se ne vozim cesto GSPom ali sam iskusila tu aljkavost (kako nemaju karte, zaboga). Sjajan je taj covek sto ti je dao kartu. Meni je u Pragu neka kineska porodica poklonila mapu (mada sam imala svoju). Bili, videli, idu, ne treba im. Ututkali mi u ruke. U Becu uopste nije redak slucaj da ti daju dnevnu kartu za metro. I onda i ti postupis isto – das nekom svoju (5 eur,mis’im bezveze, ali kada si u Rimu ponasaj se kao Rimljanin :). Ja sam nedavno dala svoju, ovde u Bgd. Usla je kontrola, ja sam izlazila, i dala sam nekome ko je izgledao veoma uplaseno + usput je bio. No big deal. Mozda je vreme da pocnemo svesno da primenjujemo te fore :)
@ JJ
Verovatno mi se ništa strašno ne bi desilo, medjutim svideo mi se gest našeg sugradjanina koji mi je poklonio kartu. Naravno, ne zbog mene toliko koliko kao primer svima ostalima i to što je pokazao dobru volju, zbog čega on i jeste junak priče. Kada bi imali više takvih junaka u svakom mestu u Srbiji, u mnogo drugih situacija, bili bi bolje društvo i svi bi bili srećniji.
Treba svi svesno da primenjujemo te fore ;-)
Ha ha ha, …slatko sam se nasmejala prepoznavsi naizgled beizlaznu dilemu usled neminovnog \’svercovanja\’; ostati u prevozu i skenirati svakog novog putnika ili uciniti jos besmisleniji korak napolje i kupiti kartu kako bi, nakon nedefinisanog vremena, ponovo usla u isti \’broj\’… Na žalost, ziveci u \’basti balkana\’ , u svakodnevnim susretima \’trece vrste\’, ocigledno je da vremenom covek \’ogugla\’, opusteno svaljuje krivicu na drugoga i linijom manjeg otpora, postaje drcan, bezobrazan i na kraju – necovek.
Ipak – nije tesko biti fin.
@ Silvija
Stvarno nije teško biti fin, samo nas neko treba stalno podsećati. A ponekad i naterati da budemo fini :-)
Poštovani Zlatko,
Raumeo sam osećanja kroz koja ste prošli ali nisam razumeo sledeće: Da li Vi kupujete kartu zbog kontrole ili zbog svoje obaveze da platite sve ono što uzmete od života (drugih)?
Taj neko je takodje razumeo Vaše stanje i ponudio Vam pomoć. Medjutim, da je znao ono što je trebalo da zna rekao bi vam: „Uzmite ovu kratu da se ne biste osećali nelagodno ali čim izadjete vani kupite kartu GSB-a i poništite sami jednu – pocepajte je. Time će te platiti ono što ste obavezni platiti.“
Zašto?
Zato što svoje obaveze izmirujemo ne zbog toga što će nas neko videti već zato što je to naša sveta obaveza.
Ako ste radoznali ispričaću Vam poar priča kako deluje Zakon Uzroka i Posledica kojeg ljudi naslućuju ali ignorišu.
@ Louis
Kupujem kartu zbog kontrole. Obaveza mi je nametnuta od strane države. Da je nema, vozio bih se besplatno, i nemam grižu savest zbog toga, ako se i desi. Darodavcu sam uzvratio iskrenom zahvalnošću, a Neko drugi će mu se na neki drugi način zahvaliti po meri njegove zasluge.
Inače, voleo bih da čujem vašu verziju priče o Zakonu uzroka i posledice.
Jedan moj kolega se vraćao sa seminara. Na ulaznom šalteru Macdonalda, iz auta, poručio je sendvič i platio. Na izlaznom je dobio kesu u kojoj je otkrio ne jedan već dva sendviča. U sebi je rekao, „Ovo mora da me je Bog častio što sam bio na seminaru duhovnog karaktera (religija koju obojica sledimo).
Nastavio je dalje i usput pojeo oba sendviča. Svratio do benzinske pumpe i na onoj na kojoj je samoposluživanje, sam je natočio gorivo (jeftinije je na samoposluživanju). Kada je na šalteru platio umesto da mu bude naplaćeno jeftinije, platio je skuplje kao da je bio služen.
Koliko?
Tačno u cent onoliko koliko je koštao onaj sendvič kojeg nije vratio kod otkrivanja greške posluge u Macdonaldsu.
Na delu mu je pokazano da sve što uzme od života (drugih ljudi) mora platiti do najman jeg penija. Upravo sledimo religiju u kojoj se naglašava da je neophodno prihvatiti život totalne odgovornosti.
Priča 2.
Koleginica je kupila ćerki računar na popustu u akciji „Popust za studente“. Pored istog kupila je i sebi jedan po tom istom popustu. Kada su ih uključile ćerkin je radio dok njen nije hteo. Ćerka je odnela svoj sa sobom u drugi grad a njen je ostao kući. Kada bi ćerka došla kući i sela za računarom ovaj bi radio ali kada bi sela mama računar nikako nije hteo raditi. Nije hteo raditi ni kada bi za njnim sela starija ćerka koja nije student.
Posle nekoliko ćerkinih dolazaka kući i rada na istom računaru shvatila je poruku; „Popust je bio za ćerku ali ne i za mene. Kradja je kradja pa ma koje vrste daq je.“
Spakovala je računar i donirala ga kao poklon. Sebi je kupila drugi po punoj ceni.
Priča 3: Pre izvesnog broja godina dok su mi roditelji bili živi sa majkom sam išao poljskim putem. Prolazili smo pored jagodnjaka gde su tewk zarumenile prve jagode. Rekla mi je uberi koju (tu u kraju ljudi ne smatraju kradjom ako se ubere koji plod da bi se pojeo). Nisam želeo brati ali zbog naših čestih nadmudrivanja, želeo sam izbeći moje „mudrovanje“ ubrao sam tri jagode i dao ih majci da se meni ne jedu.
Kroz nekoliko dana otišavši u baštu gde je zasadila paradajz otkrila je da su tri najbolja korena istog nestala, pojela ih susedova krava. Onog istog čije smo tri jagode ubrali. Bila je ljuta i besna kako se to dogodilo i kako je komšija nepažljiv. Nasuprot njoj meni je bilo drago što se tako odigralo očekujući da će sagledati vezu izmedju jagoda i paradajza. Nažalost, nije.
Pouka I) Jutros odem do samoposluge i kupim dve flaše jogurta i pakovanje čaja kamilice. Izašavši otkrio sam da mi nije naplatila jednu flašu jogurta. Zbog žurbe nisam imao vremena vcraćati se ali sam zato oko podneva otišao do samoposluge i platio još jednu litru jpogurta.
Znam da se za vlasnika tog lanca prodavnica kaže da je sve to stekao nepošteno ali ja imam obavezu platiti ono što sam uzeo od tog istog života.
Zakon Zub za Zub je naziv za taj isti duhovni zakon koji je striktan a kojeg su ljudi pogrešno razumeli pa umesto da mu se povinuju izmislili osvetu.
Taj isti zakon na istoku (i ne samo na istoku) zovu Zakonom Karme ili samo Karma dok ga u Zapadnom delu sveta poznaju kao Zakon Uzroka i Posledica.
I te kako je istinit.
Otuda, ako pomažemo drugome imamo pomoći mu samo sa onim što izvadimo iz svog novčanika a ne uzimajući iz novčanika drugih ljudi…
@ Louis
Šarmantne priče. Medjutim, Zakon kako ga vidimo kroz priče, ima jednu ozbiljnu logičku grešku. Mora biti apsolutan, da bi bio zakon. Mora se svima, na svakom polju, i u svakoj situaciji odigrati na isti način. Ali to se ne dešava. Nepravda caruje. Dugovi se ne vraćaju, niti naplaćuju. Znači, taj zakon ne deluje na taj način, ako postoji.
Postoji tu još i jedna začkoljica, jer skoro nijedna trgovačka cena nije poštena. Nikada nije ni bila, tako da ste vi pri svakoj kupovini na neki način prevareni, itd, otvara niz beskonačnih pitanja.
Verujem u zakon o grehu i njegovim posledicama, ali ne i o zakonu uzroka i posledice koji je na tako linearan način formulisan. A posebno ne verujem u karmu i reinkarnaciju, i provlačenje zakona karme kroz živote kojih mi nismo svesni i kroz beskonačno umiranje i radjanje duše, jer ona time ne sazreva, već luta.