Djordje Otašević

* * *

.

Ло­жач за­ја­пу­рен од вре­ли­не уба­цу­је угаљ у ва­тру. И воз све бр­же иде. Пут­ни­ци осе­ћа­ју бр­зи­ну, сна­гу ма­ши­не. И ци­че од за­до­вољ­ства. Му­шкар­ци отва­ра­ју фла­ше с ра­ки­јом, же­не од сре­ће це­па­ју блу­зе. Њи­шу им се дој­ке у рит­му точ­ко­ва. А они се окре­ћу та­ко бр­зо. И све бр­же.

И па­да пр­ва ноћ. Све­тли воз, раз­гр­ће тми­ну, а пут­ни­ци у ње­му, пи­ја­ни од ра­ки­је и по­но­са, ври­ште раз­дра­га­ни. Али пе­сма је све ти­ша. Пи­ја­не гла­ве на­гло се тре­зне. А ка­ко и не би! Кроз ва­го­не се про­но­си глас – угља по­не­ста­је. За тре­ну­так збу­ње­ни, му­шкар­ци ски­да­ју ко­фе­ре и тр­че ка ло­ко­мо­ти­ви. А она иде све бр­же и бр­же.

И дру­га ноћ се спу­шта на воз. До­бо­ши пра­те ри­там точ­ко­ва, звук хар­мо­ни­ке ви­ју­га ход­ни­ци­ма. Али пе­сма је све ти­ша. Кроз ва­го­не бру­ји глас – ко­фе­ра по­не­ста­је. На­крат­ко за­те­че­ни, пут­ни­ци ски­да­ју оде­ћу, ва­де но­вац из нов­ча­ни­ка, раз­ва­љу­ју се­ди­шта. Па­ле пр­ви ва­гон.

И сти­же тре­ћа ноћ. Го­ри ло­ко­мо­ти­ва, бук­те ва­го­ни. У по­след­њем, још не­за­хва­ће­ном пла­ме­ном, го­ли пут­ни­ци, при­пи­је­ни јед­ни уз дру­ге, по­ма­мље­но пе­ва­ју ус­хи­ће­ни при­зо­ром. Ис­пи­ја­ју се по­след­ње ка­пи ра­ки­је, пре­ко гла­ва до­да­ју нео­гло­да­не ко­сти. И сре­ћу њи­хо­ву те­шко је опи­са­ти. Јер ва­тра је све ја­ча. Јер низ­бр­ди­ца је све стр­ми­ја. А воз ју­ри кроз ноћ.

. . .