Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo Ekonomija

Gladijator novog doba – radnik u ekonomskoj areni

Zlatko Šćepanović

 

Savremeni Spartakus unutar korporacija i društvenog sistema



Vreme se stalno menja, to nije ništa novo. Ni u fizičkom, ni u simboličkom smislu. Novo je kada vam menjaju sistem života u kome ste. A to se već deceniju unazad nama dešava. Ovde u Srbiji. I u celom svetu, dakako. Neko je svestan toga, da ga guraju u drugi sistem života i vrednosti, neko ne, mada većina osećaju posledice toga.

Ako ne živite u bogatoj zajednici i niste i sami bogati, svaki segment vašeg života polako postaje neka vrsta arene u kojoj pobedjuju najspremniji i najveštiji u datim okolnostima. Veći deo sveta je potisnut u Koloseum borbe za egzistencijalni opstanak i borbu za očuvanje samopoštovanja. Samo bogati mogu da delom kupe svoju slobodu i ne ulaze često u Arenu borbi za zadovoljenje  potreba.

Primetićete da se kroz medije sve više priča o pravima, humanizmu, ljubavi, socijalnom miru, i da ima mnogo napora da se život poboljša. Barem na nivou ideja i projekata. Medjutim, to u Srbiji ide sporo i mučno, jer smo mi kao ljudi dosta teški i ne mnogo razumni, mahom smo svi „korumpirani socijalnim vezama“, uz to smo mnogo emotivni i sujetni, a jako često pohlepni, prevrtljivi i nepouzdani. Kada tome dodate stečeno visoko mišljenje koje gajimo o samima sebi i očekivanje da budemo gospoda po rodjenju, sva je prilika da nećete imati veliki broj spremnih aktivista u našem društvu da poboljšamo uslove svakodnevnog života. Većina će pak biti spremnija na kompromis sa etabliranim centrima moći, kako bi na taj način malo popravili svoju situaciju. Ili se makar održali, jer im čini da može biti samo gore.

S druge strane, ne uočava se da svakodnevni život mnogih naših sugradjana postaje sistemski sve obavezujući, suroviji i neizvesniji. Sve se teže zaradjuje, sve su veći troškovi, sve je teže naći solidan i pouzdan posao. A mediji su postali dualistični, pola je priča o crnim hronikama kod nas i u svetu, a pola je priča o nestvarnom i lakom životu, u koji se veliki broj stanovništva zagleda i veruje u čuda. Srbi, jako veruju u čuda i instant spasenje od strane lotoa, države, rodjaka, kladionice, uspešne pljačke. To verovanje u čuda je valjda stoga, da bi ljudima bilo lakše, da bi se jednostavnije prilagodili obavezama koje im se nameću. Bilo bi stvarno čemerno da im biva sve lošije i da se o tome još i priča. I da se nema vera u čudo boljeg života. U tom slučaju bi im stvarno bilo mnogo loše, toliko da bi krenuli u neizvesnom pravcu. Jedino što nama niko nije objasnio da su čuda retka. I mora da postoji neki preduslov za njih, nije dovoljna samo sanjariti o njima.

Ekonomska kriza je stvorila uslove opšte neizvesnosti, iako je sistem svega toga postavljen pre sadašnjeg vremena. Mnogo ranije je izvesnost tradicionalnog života zamenjena za opštu neizvesnost i vladavinu statistike. Na primer, promena radnog vremena, promena kulturnih i moralnih vrednosti putem medija, obrazac druženja i življenja, načini komunikacije, nova infrastruktura, nove tehnologije i inovacije, mreža kredita, osiguranja i taksi, liberalna ekonomija i ideologija „osvajača Divljeg Zapada“ stvorili su koncepte u kojem vladaju uspešni pojedinci i tehnologije a ne kolektiv. Stvoren je kult snage, moći, samodokazivanja i sebičnosti, naspram solidarnosti i zajedništva. Jer, za mnoge nema mesta na hijerarhiji visokih potreba, tu mogu da dodju samo pojedinci, ostali moraju da osiromaše da bi ambiciozni  lideri imali mogućnost da ispune svoje vizije i želje. To je prava životna statistika.

Obrazac vrednosti o kojem pišemo je uvezen iz Amerike i kroz američku kulturu proširen je širom sveta kao life credo savremenog čoveka. Medjutim, ono što odgovara Americi, ne odgovara Evropljaninu, Afrikancu, a posebno ne Srbinu. Jer, resursi, potencijal i mogućnosti koje stoje na raspolaganju Amerikancu nisu ni približno dohvatljive nama. Mi nemamo ogromnu i mnogobrojnu zemlju sa izgradjenom infrastrukturom u kojoj živimo, mi nemamo najaču industriju sveta u kojoj bi radili, niti imamo naučno tehničke kapacitete da imamo inovativnost i znanje kojim bi bili konkurentni svetu. Nas je šaka jada spram Amerikanaca, Japanaca, Indijaca, Kineza, Indonežana, Engleza, Francuza. Mi jedino timskim radom možemo da se unapredimo, ne solo liderima koji gledaju samo svoje, uske i sebične interese. Ali, to nam niko nije objasnio. Naprotiv, sve drugo su nam objasnili, počev od Džon Vejna, Brus Lija, Rokija, Terminatora, samo kako da budemo usamljeni jahači i junaci. Tako smo postali usamljeni gladijatori. Doduše, u tome nam je pomoglo i to što smo oduvek bili skloni hajdučiji i lakim rešenjima.

Stoga zaključujemo, nama kao društvu ne trebaju samo uspešni pojedinci, lideri koji su preko svega i svačega stigli do vrha, već nam treba i jak kolektiv i društvena solidarnost da kao zajednica budemo jači i bolji, tim pre što u našim poluprimitivnim sredinama punim predrasuda neznanje caruje. Jedini način da se toga oslobodimo je da timski radimo i stvaramo. Da budemo odgovoran kolektiv. Da pokušamo da komuniciramo medjusobno na tolerantan i razuman način a ne da se pokoravamo odlukama jedne ličnosti koja se na neki način, obično bučan, izdigla iznad nas. Takvih primera ima u našem komšiluku, uzmite da razmatrate kulturu i uspehe Slovenaca. Ili mislite da je srpski koncept „vodja je uvek u pravu“ uspešan model kome i dalje treba da težimo?

Razmislite. Borba za dobro plaćeno radno mesto je postala sve žešća i oštrija, krediti u koje smo se upleli nas teraju u dužničko ropstvo, socijalno osiguranje i redovi kod lekara će nas bukvalno staviti pred pozornicu borbe na kojoj se odigrava borba na život i smrt, zakoni su sve strožiji, resursi koje imamo na raspolaganju za ličnu i materijalnu nezavisnost su sve manji, i sve smo više robovi sistema, a sve manje slobodni ljudi. A u medjuvremenu, mi niti imamo izgradjene sindikate, niti imamo mrežu nevladinih organizacija i javno mnenje da nas štiti, prepušteni smo volji drževa i jakih pojedinaca.  A pojedinci, oni koji su kao uspeli, sve više vladaju nad nama. A šta mi radimo? Sve se manje pomažemo, a sve više saplićemo medjusobno, jer je mnogo gladnih magaraca a malo šargarepa. A šta zna magarac o tome kako da od jedne šargarepe pravi dve, tri, stotine, kada je on gladan i samo na to misli.

Novac koji je u rukama pojedinaca, nama kao zajednici postaje presudan za osvajanje slobode i ispunjenje želja, ali do njega se dolazi pre svega borbom. Tamo neki pojedinci su nam postavili okvir u kojem se živi i opstaje. Okvir u kome se stalno borite. Odškolovati decu postaje borba. Obezbediti im egzistenciju postaje borba. Stići do penzije postaje borba. Imati radno mesto je borba. Sačuvati zdravlje i unutrašnji mir postaje sve veća borba, a strašno ste podstaknuti željama koje u vas ubacuju. Sačuvati individualnost u svetu i društvu koje postaje jednoumno po svojim vrednostima, postaje borba. Borba je doći do istinitih informacija. Borba je živeti pristojnim životom.

Sloboda nam je dopadljivim metodima sužena ali jedino se borbom može osvojiti. Takva su pravila igre, koja smo greškom prihvatili. Stim, da mi nekada nismo sigurni, ko nam je oduzeo slobodu, sistem ili mi sami, prihvatajući da robujemo sistemu, da budemo u odredjenom društvu, nosimo odredjenu odeću, razmišljamo na odredjeni način, da budemo socijalizovani i uspešni u tom ambijentu, da ispunjavamo sebi sve veće želje i ambicije, i time ulazimo u Arenu potreba za koje se borimo. Mnogi od nas su izgubili spoznaju u kakvom svetu žive, i da to što su dnevno gladijatori nije više stvar slobode za koju se bore, već sistemsko ropstvo, gde se večito boriš, osvajajući deo po deo slobode koja nikada nije potpuna.

Da li se slažete ili mislite da ste zaista slobodni?

. . .

Epski i nezaboravan film Ridlija Skota „Gladijator“ i odlična pesma – „Now we are free“

. . .

22 komentara

  • Mene nisu obavestili da sam spavao i samo sanjao pad Rimske imperije, srednji vek, renesansu, industrijsku revoluciju, let na mesec i povelju un o ljudskim pravima, i da sam u stvari i dalje rob u antickom svetu koji se bori za zabavu patricija da bi dobio gradjanska prava. O Cezare, neslobodni te pozdravljaju!

    Sanjao sam da sam sve slobodnije ljudsko bice, kad ono … gladijator je samo usnio lep san.

  • POštovani Zlatko,
    pročitah ovaj tvoj članak pa me podstakao da pogledam podatke o tebi koje si ostavio i koji su dostupni. Nemoj misliti da je ranije bilo bolje. Nije!
    Postoji dobar razlog zašto se sve dogadja u životu onako kako se dogadja…

  • Slobodni smo onoliko koliko smo načisto sami sa sobom po pitanju izbora načina života, odnosno koliko smo „spremili“ alternativa u životu u zavisnosti od situacija u kojima smo sopstvenom voljom ili voljom drugih. Ako nismo sposobni da stvorimo alternativu teško ćemo se snaći u vremenu koje dolazi, jer živimo u zemlji Srbiji u kojoj je, kako kaže Branko Dragaš, ološ u politici, u ekonomiji, u medijima i kulturi, ološ su intelektualci i tajkuni, i u kojoj su kriminalci najpošteniji jer ne kriju da su ološ i imaju svoj kodeks koji poštuju, za razliku od pomenutih.
    Kako živeti ovaj život je po meni najveće i najdublje religijsko pitanje, na koje nije odgovor klečanje i molitva, jer kleče i mole se oni koji imaju najviše da imaju što više, i oni koji otimaju da imaju od koga da otmu, i vladike, i hodže, i sirotinja. A svet nikad nije bio nepravedniji i okrutniji, i nikad manje ljudi nije posedovalo veće bogatstvo, a što je najgore i to im je izgleda malo.

  • @ Louis

    Ranije sam i ja mislio da postoji takva vrsta determinizma, uslovljenost nekih dogadjaja nečim, nekakvim smislom. Sada mislim da delom toga ima, ali da je na planu koji nije nama shvatljiv, ni prepoznatljiv, pa nema smisla da se time bavimo. Inače, slažem se da je i ranije svega ovoga bilo, kao i da mi uglavnom imamo vrlo lošu percepciju istorije, koja je pre svega neistinita, mitomanska, i pre svega politička, ne životna. Francuska je imala plejadu sjajnih istoričara koji su pokušavali da rekonstruišu život gradjana i seljaka kroz vekove i kroz obične stvari, mimo ratova, revolucija, proglasa, otkrića. Otkrića su zanimljiva i ruše neke predrasude, na primer od mračnom srednjem veku. Srednji vek je u stvari možda bio zlatni vek civilizacije, gde su ljudi bili duhovniji, pošteniji, moralniji i mnogo lepše i mirnije živeli. Tek je renesansa sa svojim „pink umetnicima“ i „pink medijima“ srušila taj život i počela ljude da otvara ka sve nižim i nižim strastima.

    @ Aleksandar Zlatar

    Teško da ću vas uveriti da i vi zapravo treba da se molite i da tražite oprost za svoje grehe. Kada biste razumeli koncept istinske molitve, čemu ona služi, shvatili biste da je to samo izmedju Gospoda Boga i vas, i izmedju sveta i vas, ali da svet ne treba da vas zanima, osim njegova opšta dobrobit ili dobrobit bližnjih. Jer, ako prihvatite da je sve Volja Božija i da ima smisao koji mi ne možemo razumeti, sve će vam biti lakše. U pravoslavlju se često kaže da Bog nikada ne čini zlo, ponekad kažnjava ali i to radi time što „otpusti“ zaštitu koju nam pruža i onda nas Nečastivi muči, iz raznoraznih razloga. Obično je to za naše dobro, dok ne shvatimo sopstvenu grešnost. Većina nikada ne shvati sopstvenu grešnost, pa ostane dugo u mukama. Neko i shvati, pa mu ostanu muke za njegovo još veće dobro. Neko je samo malo mučen, bio dobar ili grešan, ali sve je to Volja i promisao Božija, koja nije odraz ljudske logike. I onda nadjete mir. Pa trpeljivost i razumevanje. Onda vas iz toga uhvati smirenoumlje. A kada to steknete, dobijete blagodet. Uz blagodet dobijete razumevanje nekih procesa, koji vam se sada čine nelogičnim, nejasnim, kontradiktornim.

    Ah, da, zaboravio sam vam reći, prvo treba da poverujete u Gospoda Boga i njegov Sud i njegovu Volju, bez toga ništa ne ide 🙂

  • Slobodni smo onoliko koliko nismo obezboženi, a ova naša takozvana „Zapadna civilizacija“ je možda nepopravljivo i nepovratno obezbožena.
    Samo nepomućena vera u Gospoda Boga, kao što reče autor, donosi slobodu. Vera bez traganja za materijalnim dokazima koji bidokazali da On postoji. Prihvatanje Njegove volje, svađala se ona nama ili ne i bez pokušaja da razumemo Njegovu, za običnog grešnog Čoveka, nerazumljivu promisao.
    Poučna je Starozavetna priča o Davidu i Golijatu. Kako je bilo moguće da David pobedi Golijata ? Samo na jedan način, David je Golijata uporedio sa Gospodom, a u takvom poređenju Golijat je bio obična sitnica i bilo ga je lako pobediti.
    Lično mislim da su danas najslobodniji Bušmani i još neka plemena koja su, verujem voljom Gospoda, sačuvana od uticaja naše obezbožene civilizacije.

  • @Zlatko
    `Jer, ako prihvatite da je sve Volja Božija i da ima smisao koji mi ne možemo razumeti, sve će vam biti lakše.`
    Ja se slazem s ovom recenicom , ali se i pitam da li ona istovremeno i cini prepreku da bi se uradilo nesto da se stvari okrenu na bolje ?
    ` Kada biste razumeli koncept istinske molitve, čemu ona služi, shvatili biste da je to samo izmedju Gospoda Boga i vas, i izmedju sveta i vas, ali da svet ne treba da vas zanima, osim njegova opšta dobrobit ili dobrobit bližnjih .`
    Kad kazete `dobrobit bliznjih` da li mislite na ono kako je Isus objasnio ko su bliznji ili nislite da svi imamo `NASE` bliznje i da se prvo za njih treba boriti ?
    Znam,znam…izvlacim recenice iz konteksta…

    Nama nedostaje ono sto crkva zove sabornost , ali ne samo na liturgijama vec i kad izadjemo s nje…

  • @ Radoslav Mileusnić

    Ne bih bio tako oštar prema Zapadnoj civilizaciji, jer mi vidimo samo njen medijski deo koji vode oni ljudi koji nemaju mnogo skrupula. Obični ljudi na Zapadu, posebno na selima su vrlo pobožni i čestiti. Na tome se i zasnovala njihova civilizacija, na tom puritanskom hrišćanskom moralu je i izgradjena savremena Amerika, Kanada, Britanija 🙂

    @ Vojsije

    Neme verskih prepreka da ljudi čine dobre stvari i sredjuju okolo sebe, čine svet boljim mestom. Naprotiv. Kad vidite srpske manastire kako su čisti, sredjeni, oplemenjeni cvećem, shvatite da se na urednosti mnogo radi, ali je svaki taj rad posvećen Gospodu Bogu i zatražen njegov blagoslov 🙂 Jedino što postoji unutrašnja svesta da ako se nešto i sa najboljom namerom pokuša i sve dobro uradi a ne uspe, da je to po Volji Božijoj, pa se čovek ne nervira i ne jedi, prihvata stvari kakve jesu.

    Sada, neko bi zapitao, što onda Gospod ne uzme stvariu svoje ruke i ne sredi ovaj svet na način kako to treba i kako mi to mislimo da je njegovo potrebno stanje. Šta bi onda nama preostalo? Gde bi tu bila naša volja, trud i pregor? I gde bi na kraju krajeva bila tu naša vera u Gospoda i njeno vraćanje u naše duše, ako smo zbog nevere ispali iz raja? 🙂

    Kad kažem bližnje, mislim na sve na koje bi i vi pomislili. Vaša molitva je odnos izmedju Gospoda ili Svetitelja i vas, odnos u kome kroz veru tražite oprost grehova i „osvajanje slobode“ od sveta, odnos u kome nekada tražite pomoć za sebe ili svoje bliže, pomoć za svet itd, i nekada vam se molitve usliše nekada ne, zavisno od stepena vašeg pokajanja i svetosti, iskrenosti, ljubavi, i uopšte potrebe da se nešto desi. Molićete se nekada za ozdravljenje neke osobe, ali je možda bolest potrebna toj osobi da se suoči sa prolaznošću života i da sagleda svoje grehe, pa je zbog toga obolela. Vi se u svakom slučaju pomolite za nju, ali da bude Volja Gospodnja. Svi svetitelji su se molili na taj način, jer nisu oni spašavali, isceljivali, činili čuda, već sam Gospod kroz delovanje Svetog Duha 🙂

    Opet odosmo u verske teme, a ja pisah o svakodnevnom i praktičnom životu, o kreditu, lizingu, plaćanju školstva, zdravstva, poreza, svega onoga što je deo naše, ljudska volje i konsenzusa 🙂

  • Gore navedoh ovu rečenicu, „Postoji dobar razlog zašto se sve dogadja u životu onako kako se dogadja…“
    Njome nisam mislio da postoji neka predodredjenost. Jednostavno je napisah da bih izbegao moja iznošenja i obrazlaganja koja bi sigurno jako odudarala od drugih vidjenja i time bi smo došli u istu situaciju kao na ranijim temema da su moja izlaganja prilično (da kažem) prenaglašena, kruta…

    Umesto dubljih objašnjavanja i iznošenja mojih stavova ispričao bih, meni intereantne priče.
    Jedan se molio Bogu da mu dozvoji da poseti pakao ali i raj. Molitva mu je uslišena pa je prvo posetio pakao. Tamo je naišao na ljude mršave, samo koža i kost, gde sede za stolovima prepunim najboljim djakonijama ali sa viljuškama u rukama koje su dugačke po dva metara tako da nisu mogli uzimati hranu.
    Našavši se u raju zatekao je istovetan prizor. Ljudi, lepo ugojeni, sede za stolovima sa istim onim djakonijama kao i u paklu i sa priborom iste dužine. Medjutim, ovde su ljudi umesto sebe hranili jedni druge, dajući jedni drugima najbolje od najboljeg.
    Evo još jedne priče koja će ilustrovati moje shvatanje;
    Vraćajući se iz zarobljeništva u Bugarskoj (I Svetski ), njih dvojica naišli su na potok gde su u jednoj hladovini otkrili bisage sa dragocenostima i zlatom. Čovek koji je ispričao ovu priču, nazvaću ga Avram, nagovorio je kolegu da se udalje jer je pretpostavio da će se vlasnici vratiti pa nije želeo da im bude u blizini. Želeo je samo stići svojoj porodici i imati svoju slobodu. Udaljivši se stotinak metara onaj drugi se predomislio i odlučio da se vrati i uzme bisage koji bi mu obezbedili bogat život.
    Tako je i učinio. U trenutku kada se našao pored bisaga došli su vlasnici na svojim konjima i ubili ga.

    Nisam sledbenik Biblije ali znam da je Sveti Pavle govorio o negativnim pasijama uma koje je on nazivao čulnom prirodom. Upravu u njima leži nevolja čoveka kao jedinke i čovečanstva u celini.
    Čoveka može spasiti ljubav u srcu njegovom pa bio on ateista ili pripadnik ma koje religije. Ljubav daje sve ostale potrebne i neophodne kvalitete ne samo za spsenje u duhovnom smislu već i za bolji ekonomski i prospritetniji život.
    U ovom svetu ima previše religioznih (najčešće jako pogrešno) ali jako malo duhovno razvijenih. Ovih drugih i ako malo ima ih dispergovanih medju svim kategorijama pa i medju ateistima.

  • Imam jak utisak da se u komentarima provlaci snazna potreba komentatora da nadju smisao svog postojanja ili ga obrazloze na nacin i formi koju su oni usvojili. To samo da primetim.

    Vracajuci se na sam tekst i gladijatore, naveo bih par svojih zakljucaka koji daju malo drugacije svetlo na zapadnu civilizaciju, nego sto se ljudima cini, ziveci u Srbiji. Uradicu to po tezama, da ne budem predugacak.

    1. Zapadna drustva, USA, Canada, su vrlo racionalna i efikasna drustva, uporedjujuci to sa azijskim, africkim, juznoamerickim ili balkanskim zajednicama. Deo toga lezi i u cinjenici da imaju mnogo novca i jaku infrastrukturu, ali ne zaboravite, postoji i ideja da se stvari rade bolje i efikasnije i pored novca.

    2. Sistem zivota tih zapadnih drustava, koji se nama cini gladijatorskim, je napravljen kroz nekoliko ideja: da bude efikasan, racionalan, i da ljudima pruzi veci stepen zastite.

    3. Ono sto se nama cini gladijatorstvo i borba, to je u stvari prirodna selekcija, koncept stalne trke unapred i probijanje barijera, gde pojedinci vode drustvo i stvaraju progres. Da toga nema, drustvo bi potonulo u apatiju, demagogiju i vladavinu despota.

    4. Zapadna drustva su mnogo vise solidarna nego nasa, ali su i razumna. Sve sto das, moras i da proveris, i moras da odrzavas. Stoga kod njih postoji niz provera i checkiranja procesa, kontrola.

    5. Da bi zajednice u USA ili Canadi mogle da efikasno pomazu, moraju da skupe novac. Zato, svaka administracija, drzava, grad, opstina, stvara niz sistema kako da uzme novac od gradjana i preusmeri ga na public projekte. Admnistracija funkcionise kao corporacija.

    Sve to administracija radi da bi nacija bila konkurentna i odgovorila potrebi uloge da bude jedna od vodecih u svetu. Da tog i takvog sistema nema, USA bi i dalje bila puna kauboja. To sto Srbi nisu navikli na takmicarski sistem, problem je Srba, a ne sistema, jer on daje rezultate, uporedjuci ga sa drzavama koje imaju slican ili cak i veci potencijal od USA, kao sto su rusija, indija, kina ili sada eu. Mislim da eu prihvata americki model jer traze nacin da svoje nacije ucine konkurentnim, posto je evropa decenijama unazad uspavana na svom bogatstvu.

  • Duboko sam razočaran tvrdnjom da je sve Božja volja, ali nećemo o religiji.
    Duboka institucionalna kriza u Srbiji je uzrok svih nedaća koje su nas zadesile. Kvazi demokratija, koja deklerativno kroz Ustav deli vlast na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, očigledno ima uporište u praksi u kojoj partija ili koalcija na vlasti zauzima sve ove segmente, što praktično znači da postoji jednoumlje bilo u dobrom bilo u lošem, a najčešće je u lošem po narod i državu uopšte. Zato su i urušeni svi segmenti društva.
    Ne slažem se sa konstatacijom da ranije nije bilo bolje. Zarade su i nominalno i realno bile daleko veće, iako se samo jedan deo isplaćivao zaposlenim, dok je drugi kroz sistem zdravstva, obrazovanja, socijalnih davanja (koja nisu imala toliko korisnika kao danas), komunalnih, stambenih i drugih infrastrukturnih potreba, stavljan na raspolaganje i koji je imao važnu solidarnu funkciju. Da li je srpski radnik mogao da se „natera“ da radi više i kvalitetnije? Naravno da jeste sa adekvatnim sistemom nagradjivanja, odnosno sa sistemom stimulacije, bilo podsticajne bilo represivne. I u tom sistemu titular svojine je nebitan, odnosno, po mom mišljenju, nemaju realnu osnovu tvrdnje da samo privatna svojina i preduzetništvo stvaraju efikasnu tržišnu ekonomiju. Interes, odnosno zarada, podstiče da se radi i kvalitetnije i efikasnije i radnika i menadžera.
    U današnjem sistemu represije na tržištu radne snage svaki privatni poslodavac uzima sebi za pravo da pod parolom svetske ili srpske ekonomske krize, skupog kapitala, velike ponude kadrova, ucenjuje zaposlene nižim primanjima, otpuštanjima, radom dužim od zvaničnog radnog vremena, a da za to ne snosi nikakve posledice, jer je pored urušavanja institucionalnih okvira države urušena i svaka sindikalna, odnosno organizovana borba za prava zaposlenih.

  • @ Louis

    Izvinjavam se ako sam vas pogrešno protumačio, medjutim to je bilo bazirano na nekim vašim prethodnim tvrdnjama o Zakonu uzročnosti koji je u biti deterministički. Na nekom drugom mestu ćemo se dotaći teme ljubavi, čitam da je vama dosta bitna, ali ona kao pojam u verskom smislu nije uopšte bliska onome što mi podrazumevamo kao pojam ljubavi u smislu nesebičnog davanja, zaljubljenosti, itd. Ne znam na šta konkretno ciljate, ali samo iznosim crticu.

    @ Disident

    Zanimljive teze. Delom sam saglasan, delom ih negiram. Pre svega mislim da je ta racionalnost proizvod visokog kapitala i korporacija, koje su nametnule svojom snagom i lobiranjem državama i odredjene društvene sisteme. Tako da zapravo velike korporacije nameću sličan model ponašanja i rada institucijama države, osim što implementiraju sebi naklonjene zakone, one time i prenose know how na birokratiju i državnu upravu. Slažem se da su te države efikasne, ali mahom je svaka velika imperija bila organizovana i efikasna jer je imalo o velikim resursima da se brine. Male zemlje, mali resursi, nema se oko čega elita petljati osim da sačuva monopole i izvore moći.

    @ Aleksandar Zlatar

    Mislio sam se da svojevremeno obradim kroz blog knjigu studija pokojnog Dr Branka Horvata, sfrj ekonomiste, koji je dao sjajne analize sfrj modela ekonomije i privrednog rasta naše zajedničke zemlje. Svakako da se tada bolje živelo nego sada u proseku, po svim ekonomskim parametrima. Horvat tu objašnjava i u čemu je bio fenomen privrednog rasta sfrj, što je vrlo logično i što bi se i danas moglo ponoviti da mi imamo elitu doraslu tom zadatku. Medjutim, naša elita je korumpirana i nema zajednički cilj veći od njihovih sebičnih interesa. Ne razmišljaju kakvu zemlju ostavljaju pokoljenjima.

  • Nekoliko puta sam se ponadao da će sledeca generacija koja dodje na red time sto dovoljno sazri doneti i neki trajni boljitak.
    Sad kada je moja generacija ta koja bi trebalo da nas „oslobodi“ i donese neke promene u poimanju našeg okruženja, vidim da je uplašena takvom odgovornošću i da će najverovatnije biti preskočena…
    Koliko smo sami odgovorni za svoje sudbine? Po meni preko 85%.
    Problem je u tome što je većina nas spremna da prihvati 25% ili manje odgovornosti.
    Da li je ranije bilo bolje, ne znam… Nekome da, nekome ne. A da je ranije moglo i da sada moze biti mnogo bolje, u to sam ubeđen.

  • @ Nenad

    Mi smo bili fina generacija. Tako mi se čini. Negde smo se uz put iskvarili. I na kraju krajeva, sami smo krivi kao nacija za sve što nam se dogadja. Nema drugog valjanog objašnjenja, iako mnogi veruju u svašta nešto drugo, osim naše odgovornosti i volje da nam bude bolje. Da, neodgovorni smo, uglavnom.

  • @Zlatko
    Ako se prelaz iz jednog ekonomsko-socijalnog sistema u drugi odvija u „dobroj nameri“ i vrše se institucionalne pripreme i države i naroda, onda se te promene neće odraziti negativno na većinu, već na manji deo gubitnika takve tranzicije. Medjutim, ako se promene izvode u nameri da manjina pribavi najveći deo društvenog bogatstva i to na povlašćen ili kriminalan način, koristeći sva raspoloživa sredstva koja nisu mala ukoliko podrazumevaju sve poluge vlasti (policija, vojska, pravosudje, tužilaštvo, monetarni tokovi) onda većinski deo gradjanstva, koji ne učestvuje u ovom tranzicionom poslu, nema objektivnih uslova da se odupre. To ne znači da su se generacije „pokvarile“ već se jednostavno nisu snašle. Prethodni period (sistem) nije pripremio generacije na ovakvu demokratiju a bio je mnogo moralniji, bez obzira što je od dežurnih analitičara proglašen totalitarnim i nedemokratskim,
    Današnja demokratija je u stvari davanje legitimiteta (od strane većinskog naroda) nekoj političkoj opciji da sprovede ciljeve postavljene od strane onih koji finansiraju tu političku opciju, a to su najčešće oni koji su tranziciju iskoristili za prisvajanje tudjeg bogatstva.
    Problem je što tranzicija nije okončana (još treba društvenog bogatstva da se slije u privatne džepove) a ovaj narod i dalje veruje u obećanja plaćenika.

  • Nije toliko bitno da li smo krivi ili ne, ali je veoma bitno šta radimo u sadašnjem trenutku.
    Da li sam nepripremljen da vidim šta mi je činiti da bude bolje? Ne bih rekao…
    Ako svakoga dana posvetim samo jedan sat tome da bude bolje mojoj porodici, meni, mojim prijateljima, društvu u kome živim, znam da će to dati rezultate, bez obzira da li je društvo demokratsko, nedemokratsko i da li je sistem dobar ili loš.
    A trudim se da baš svakoga dana odvojim makar taj jedan sat… Ma kao raspoložen ili neraspoložen se probudim…
    Ako imate bolji predlog, rado bih ga čuo…

  • meditirace za dobrobit planete! Cistice svojim + mislima svest sveta. Potrebno je samo 7000 meditanata da to radi u istom trenutku, da svet postane bolji!

  • @Aleksandar Zlatar
    Pitanje je verovatno glasilo: Šta radim taj sat ili više?
    Kako kad… Razne stvari… Dugačak bi bio spisak…
    Zanimaju te detalji?? Hajde da probam da napišem nekoliko…
    Ponekad usisam prašinu, operem podove, sudove i slično, odvedem i dovedem dete iz obdaništa, bacim đubre, skuvam ručak. Za sada mi Vlada Srbije ne pravi problem u takvim aktivnostima.
    Radim svoj posao onoliko dobro koliko mogu . Za novac. Ukoliko je to što radim korisno za klijenta i na obostrano zadovoljstvo. Van toga se trudim da pomognem da moji klijenti posluju bolje. Bez naplate. Moj direktan interes je da ljudi od kojih živim ne dodju u krizu da plate moje usluge.
    Često posavetujem kolege koji se bave istim poslom, bez obzira što su mi možda konkurenti u poslu. Često ih izvučem iz nevolje… Ali nikad više od par puta, jer u međuvremenu nauče da se izvuku sami.
    Sa kupcima koji ne plaćaju na vreme… Ne radim. To meni pomaže da ne gubim vreme, a sa druge strane time ne dovodim ljude sa pogrešnom idejom o svom poslu u neprijatnu situaciju. Što pre sami shvate da rade nešto uzaludno, pre će početi da rade za sebe. Ni tu mi za sada Država Srbija ne prave probleme, ali i ne pomažu… Kada bi pomogli preduzetnicima da im fakture budu plaćene na vreme bilo bi mi malo lakše…
    Mnogo puta u toku dana rešim nečiji problem, pokažem nekome kako da reši svoj problem, pokažem nekome da za problem koji ima postoji i rešenje. Postoje naravno i ljudi koji su od mene tražili, a nisu dobili pomoć. Ali ako za 95% problema sa kojima se srećem (bilo u struci ili životnih), često naizgled nerešivih postoji rešenje, siguran sam da sama država ne može da utiče na naš život više od 15% u koliko joj sami ne dozvolimo.
    itd…

    @Vegan
    Meditacija za nečiju dobrobit bi moglada bude opasna. Ali ako bi 7000 meditanata očistilo đubre ispred svoje zgrade prostor ispred zgrada bi garantovano bio čistiji. Ako bi sledećih 7000 meditanata prestalo da baca đubre po ulici… Hmmm, možda bi to dovelo do otpuštanja radnika u gradskoj čistoći i produbilo krizu… Znao sam da meditacija može biti opasna…

  • @ Aleksandar Zlatar

    Samo da dopunim vaša razmišljanja. Bogatsvo jedne nacije je manje više odredjeno. Nije odredjeno kako će se distribuirati, kome će se i kako podeliti. U tom smislu ideološki okvir jedne države nije bitan, već odluka političke elite kako da sistemski raspodeli pare. U tom smislu, soc-komunistički sistem sfrj je imao bolji sistem distribucije novca u odnosu na rumunski ili sssr sistem distribucije novca koji je išao pre svega u vojnu industriju i u trku naoružavanja. S druge strane, kapiltalistički sistem distribucije novca jedne švedske je daleko humaniji nego srpska verzija. Tu je ključni igrač vlada, odnosno vladajuća elita.

    S druge strane, vladajuća elita ne može da vlada usamljeno. 100 ili 500 ljudi koji se bave visokom politikom su nemoćni ako ih ne podržava birokratski sistem od 50.000-200,000 zaposlenih u javnoj upravi i sličnim institucijama, koji zapravo drže funkcionisanje jedne države. A oni, te profesionalne birokrate, službenici, administratori, su svi u jednom koloseku, bez volje i želje da budu pošteni, pravedni, da se drže zakona, da vrše kontrolu družtvenih procesa i trošenja para. Oni, to jest mi, jer su sve to naši prijatelji, rodjaci, vršnjaci, drže zapravo poluge vlasti u srbiji i oni su ono što se kaže mesto veza i vezica, sitne i krupne korupcije, kršenja zakona, upravljanja potrošnjom, političkih dogovora i konsenzusa, pokrivanje kriminala, mesto gde ima najviše privrednog kriminala. Stoga mi sami i jesmo krivi za sve što nam se dešava. Nije niko drugi.

  • @Zlatko Šćepanović
    Ne slažem se sa terminom *podržavanja* što se tiče odnosa politika-uprava. Nagrada političkoj partiji za rezultate na izborima je veliki broj plaćenih funkcija za najvažnije stranačke funkcionere. To su skupština, vlada, ministarstva, uprava, agencije i javna preduzeća. Na tim mestima su u poziciji da odlučuju o najvažnijim državno-stranačkim pitanjima. Zaposleni u upravi jesu po difoltu odgovorni za funkcionisanje države, ali oni ne kreiraju politiku i u istoj su poziciji kao i drugi zaposleni, jer su pod neprekidnom presijom što se tiče radnog mesta ili zarade koja je na nivou proseka države. Izum ove države je da se zaposleni u upravi drže na manjim zaradama ali im se dozvoljava *razuman* nivo korupcije (funkcioneri su na nivou nerazumnog nivoa korupcije), koji se teško otkriva i dokazuje, što uostalom i potvrdjuju do sad otkriveni i procesuirani slučajevi. Većina zaposlenih u upravi nije u poziciji da svoj budžet uveća ovakvom aktivnošću (i to je stvar privilegije) i mislim da su zainteresovani za pošten i dobro plaćen posao i neće podržavati aktuelnu politiku po svaku cenu.
    Što se tiče distribucije bogatstva jedne države – svakako da je model skandinavskih zemalja iznad svakog sistema i to je najbolji primer da ne treba robovati definicijama.

    @Nenad
    Drago mi je kad postoji zdrav i normalan odnos prema porodici i poslu i kada država nema većeg uticaja, ali to je u današnjim uslovima izuzetak. Uticaj loše države je daleko veći jer zadire u sve segmente života.

  • Gladijatori novog doba ili robovi novog doba? Robovlasnici su ispunili svoj san – prevarili su robove da misle da su slobodni…

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280