Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Omladinci trče počasni krug

Dejan Novačić

* * *

Nekima nije dosta.

Neki i dalje trče.

Od Bleda do Umaga, od Jajca do Drvara, i od Tivta do Ohrida, omladinci i omladinke, sada već u najboljim godinama, ne odustaju od štafete mladosti.

Na plato ispred muzeja 25. Maj u Beogradu ove godine stiglo je čak šest štafeta iz šest gradova bivše Jugoslavije. Palice su završile u rukama Josipa “Joške” Broza, Titovog unuka, ugostiteljskog radnika i predsednika Komunističke partije Jugoslavije.

Unuk se zahvalio, rekao da Dan mladosti “jača veze među ljudima bivše Jugoslavije” i odneo palice kući.

Istovremeno, na drugom kraju grada, održana je spontana mini – štafeta na potezu bife „Kadinjača“ – kafana „Drvar“. Štafetna palica je u obliku boce „chivasa“, Titovog omiljenog viskija, prevalila put od sedamdeset pet metara, savladala dva ćoška i bezbedno prešla jednu prometnu ulicu. Uzimajući u obzir da su nosioci štafete vredno trenirali još od ranog jutra – nije mala stvar.

Sve je počelo 1945. godine kada je CK SKOJ-a odlučio da „rođendan maršala Tita obeleži posebnim programom”, i to tako što će uoči 53-rođendana druga Tita „odeljenje za fiskulturu organizovati masovna omladinska štafetna trčanja širom Jugoslavije”. Prva štafeta krenula je iz Kumrovca, rodnog sela druga Tita, a u Beogradu je predao Mika Tripalo, u to vreme predsednik Narodne omladine Jugoslavije. Posle je svake godine štafeta kretala iz drugog mesta i republike. Omladinci su nosili “lepo izrađene palice i u njima pisanu čestitku našem Maršalu, sa pozdravima naroda koji ih je putem dočekivao…” Većina omladinaca je trčala, a bilo je i onih koji su plivali, ronili, pa čak i skakali iz aviona. Ostali su stajali u špaliru i bodrili mlade maratonce aplauzom.

Kasnije, nakon što smo preležali dečje bolesti socijalizma, “Titova štafeta” preimenovana je u “Štafetu mladosti”, a Titov rođendan u “Dan mladosti.” Neki kažu da incijativa za promenu nije bila Titova, jer on sam teško da bi se odrekao svog zadovoljstva. Ipak, malo je verovatno da bi u ono vreme, 1957. godine, bilo ko osim njega samog imao petlju da izađe s takvim predlogom.

Bilo je izrađeno vise od 100.000 palica i ispisano na milione ceduljica s najlepšim željama. One su bile adresovane ”voljenom predsedniku Titu”, “dragom Titi”, “Starom”, “Maršalu”, “arhitekti nesvrstanosti”. Višemesečni put štafete iz dana u dan pratile su novine i radio-stanice, a kasnije i televizija. Za nosioce štafete bila je velika radost da se prepoznaju u nekom kadru iz “dnevnika” ili “filmskih novosti”, a o njihovim tetkama i bakama i da ne govorimo.

Tito je umro 1980. godine, a štafeta je nastavila svojim putem. Omladina je i dalje trčala, a scenaristi, režiseri i koreografi “sleta” naplaćivali su masne honorare. Državno rukovodstvo je i dalje sedelo u loži na stadionu JNA i pravilo se blesavo, kao da se u međuvremenu ništa nije promenilo. I ko zna dokle bi to trajalo da se nisu umešali Slovenci.
.

Kako su Slovenci pokvarili veselje

Kada je 1987. došao red na SSO Slovenije da organizuje Dan mladosti, slovenački omladinci predložili su, pored ostalog, i zvanični poster proslave. Reč je o notornom plakatu Novog kolektivizma, likovnoj i ideološkoj parafrazi slike Richarda Kleinea iz Hitlerove Nemačke, na kojoj neki plavokosi bilder osvetljava bolju budućnost s nacističkom zastavom u jednoj i bakljom svesti u drugoj ruci.

Nazi-simbolika je u interpretaciji Novog kolektivizma bila zamenjena jugoslovenskom, petokraka je zauzela mesto svastike, i ono što bi u normalnim okolnostima bio samo nedostatak duha (ako se složimo s Kišom da se “kič meri banalnošću svojih asocijacija”) pretvorilo se u skandal federalnih razmera. Krenula je haranga pravovernih, a u napadima na plakat, Novi kolektivizem i Sloveniju prednjačile su iste one redakcije i isti politički i kulturni radnici koji će se samo koju godinu kasnije staviti na raspolaganje malo mračnijim ideologijama i silama od onih koje su slovenački omladinci nespretno pokušali da ismeju. Ali tada više ništa nije bilo smešno. Umesto jeftinih umetničkih petardi, Jugoslaviju su počele da potresaju prave eksplozije, pa je uskoro sve otišlo dođavola i ovakve stvari više nikome nisu bile važne. Ali u ono vreme, slovenački omladinci bili su izloženi tolikom pritisku da su na kraju objavili danas brižljivo zaboravljenu “Izjavu” u kojoj piše da “ta plakat enkrt za vselej briše negativno simboliko mračne polpreteklosti. Svastiko je prekrila petokraka zvezda po vzoru nočne ilegalne akcije partizanov, ki so z rdečo zvezdo uničevali fašistična obeležja”. Izjava se završava rečima “Živel dan mladosti – svoboda umetniški ustvarjalnosti!”

Dan mladosti, uprkos najboljim željama Novog kolektivizma, nije preživeo. Te godine je pod ciničnim nazivom “Upalite svetlo” održana poslednja proslava Dana mladosti u Beogradu. Reflektori su pogašani, a šta je posle bilo, znamo. Ono što se u međuvremenu zaboravilo je ime poslednjeg nosioca štafete. To je bila pionirka Reimonda Brokaj iz Gnjilana, a štafetu je u ime pokojnog predsednika primio Haim Rexhepi, u ono vreme predsednik Omladine Jugoslavije.

Preostala je bila još samo jedna manifestacija u vezi s Titom, ali ni ta se nije dugo održala. Naime, od 1981. godine, na godišnjicu Titove smrti, 4. maja u tri popodne, radni ljudi i građani Jugoslavije stali bi u stav mirno i minutom ćutanja odali počast svom bivšem lideru i prošlom životu. Odnekud bi se oglasile sirene, saboraćaj bi stao, a narod ukopao u mestu, neki stisnutih vilica i sa suzom u oku.

Uskoro je onima što su naročito jako stiskali vilice postalo jasno da vetrovi polako menjaju smer. Takvi su prvo prestali da se obaziru na sirene, i nastavili bi da sede dok su u kafićima i kafanama drugi ustajali. Neki su otišli i dalje, pa su 1989. godine pristalice Zorana Đinđića izašle na beogradske ulice i, u trenutku kada su se razlegle sirene, kolektivno uhvatale za jaja ili ko šta već ima, da bi na taj način pokazali šta misle o Titu. Kao i o onome čemu ih je mama učila kad su bili mali.

.

Kako to rade majstori

Jugosloveni nisu naravno izmislili rupu na saksiji. Koreografija Dana mladosti odavno je bila viđena na sokolskim sletovima u Čehoslovačkoj, štafetnu palicu smo pozajmili od Grka, a sam običaj – da čestitamo rođendan svom predsedniku – ukrali smo na trulom Zapadu.

Amerikaci su tradicionalno slavili rodjendan Georga Washingtona uz artiljerijske plotune, vojne parade i narodno veselje. Škole na njegov rođendan nisu radile, državne ustanove bile su zatvorene, čak su i Crnci imali slobodan dan. Nakon Washingtonove smrti ništa se nije promenilo – Amerikancima je bilo potrebno skoro 200 godina da shvate da im je predsednik umro, pa su prestali da slave njegov rođendan otprilike u isto vreme kada i Jugosloveni Titov. Samo što su Amerikanci Washingtonov rođendan preimenovali u Presidents Day. To je danas jedinstven praznik, jer čak ni na Kubi ne postoji ništa slično “Danu generalnih sekretara”.

Holanđani, za razliku od Amerikanaca i Jugoslovena, još uvek nisu raskinuli sa kultom ličnosti i mračnom prošlošću. Oni i dalje slave rođendane svoje kraljice i to kao da joj je svaki – poslednji. I ne samo to, Holanđani uporno, od 1945., tog istog 4. maja kao i mi nekada, i dalje puštaju sirene, a prolaznici na ulicama, turisti po coffee shopovima i osoblje u red districtu i dalje ustaje i odaje počast svojim herojima i žrtavama rata.

U Britaniji je Kraljičin rođendan takođe državni praznik, ali se slavi malo diskretnije nego u Holandiji, tako što uvek padne na prolećni bank holiday, koji je ionako neradni dan. Ali to ne znači da Britanci manje vole svoju kraljicu. Naprotiv, vole i nju i sve članove kraljevske porodice, kojima “The Sun” i “Daily Mirror” posvećuju mnogo veću pažnju nego što su “Delo” ili “Vjesnik” ikada posvećivali Titovoj porodici. Zato smo valjda ostali uskraćeni za fotografije Zlatice Broz kako se, poput Lady Di, na Bahamima mazi sa svojim instruktorom ronjenja, ili Joške Broza kako, poput princa Harryja, u nacističkoj uniformi pije pivo na Halloween partiju. Iz nekog razloga ni venčanja ni sahrane članova Titove porodice nisu direktno prenošene na državnoj televiziji, niti su batleri i kućna posluga – sve do nedavno – prodavali svoje priče tabloidima.

Izuzetak je bila samo Titova sahrana. To se od javnosti ipak nije moglo sakriti jer je u Beograd došlo čak 208 delegacija iz sveta. Po računici pedantnog Doktora Poljickog, četiri više nego na sahrani Pape Ivana Pavla II, a bilo je tu i milion uplakanih ljudi koje nisi mogao da ne primetiš čak i da si hteo.

Ali, život ide dalje, pa su bivši građani Jugoslovena u međuvrmenu odlučili da u prošlosti stvari baš i nisu bile takve kao što su izgledale. Statistika kaže da je sveki treći Jugosloven bar jednom u životu “trčao štafetu”. Gde su nestali svi ti omladinci koji su mesecima trčali i nosali palice – ne zna se. Ovde u emigraciji ih nema, a tamo, u republikama, kažu da ih nikad nije ni bilo.

Zato sećanje na Titovu štafetu izaziva podeljene emocije. Za jedne, to je simpatična uspomena na mladost i nadrealne reportaže državne televizije. Za druge, to je neprijatno podsećanje na ono u čemu su i sami učestvovali: kako su trčali, pravili kolutove i dubili na glavi.

Kako bilo, štafeta je opet tu.

Samo je mladost negde otrčala.
. . .

http://cyberotpisani.blog.co.uk/

12 komentara

  • Meni je zao sto nema vise sleta i stafete.

    Ucestvovao sam davne 80-e na jednom od njih i bila je to sjajna zabava. Daleko bolja od svega cime danas klince zabavljaju. Upoznas vrsnjake iz drugih republika i steknes prijatelje po celoj Jugoslaviji. Danas jedino tako nesto mozda uspes u Guci ili Exitu ali je to toliko drugacije od „nevinih vremena stafete“.

    Vratite Dan mladosti, stafetu i slet, makar mlade devojke predavale to predsedniku Tadicu! Mislim da mu ne bi bilo krivo. Naprotiv.

  • Pretpostavljam da bi ovaj tekst trebao da bude zabavnog (a ne istorijskog) karaktera, jer iako se vraća u prošlost o istoj govori na neki, čini mi se, podrugljiv način i to stavljajući u prvi plan narod sa teritorije bivše Jugoslavije. Možda nekoga zabavlja to što autor misli da je narod glup i smešan što je trčao noseći štafetu, što misli da su režiseri i drugi uzimali masne honorare dok se rukovodstvo pravilo blesavo, a pristalice Zorana Djindjića držale za jaja dok je svirala sirena. Zašto autor misli da smo uskraćeni što nismo uspeli da zavirimo, kao na farmi ili velikom bratu, u privatni život članova porodice Broz ili Budisavljević?

    Dobar deo života proživeo sam u toj Jugoslaviji i verovao autor ili ne, samo se današnji političari iz dobro poznatog razloga izjašnjavaju negativno o tom vremenu. I neka mi veruje da niko nije bio nateran da učestvuje na sletovim ili da nosi štafetu, ili da na silu žali.

  • Sarmantan text 🙂 Prethodni komentator je preozbiljno shvatio pricu i zanr kome pripada. Neverovatno je da je zadnji slet imao naziv ‘Upalite svetlo’, kakav crni humor!

  • Dok sam bio u srednjoj školi imao sam priliku da učestvujem na sletu, jer je moja škola učestvovala. Krenuo sam da vežbam, ali avaj, nisam bio baš spretan sa sletskim vežbama, pa sam samostalno odustao. Sada mislim da sam propustio da doživim jedan zanimljiv deo istorije i svoje mladosti.

    Inače, svojevremeno sam gledao u Muzeju 25 Maj snimak sleta iz Severne Koreje. To je tek spektakl.

  • Bila su to lepa vremena, ali su bila i prošla. I ja sam, čini mi se 1973. godine, bio učesnik sleta na stadionu JNA. Još pamtim ekstazu koja nas je drmala dok smo još zadihani nakon tek završene vežbe slušali „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ kako po ko zna koji put ponavlja svoju čuvenu misao „… da narod koji ima takvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost“.
    Možda je „Drug Stari“ bio cinik ili je bio neobavešten, ali ono što je usledilo nakon što je svetlo upaljeno baš i nije ličilo na tu svetlu budućnost za koju su se mnogi kleli da se nalazi baš na Titovom putu sa koga ne treba skretati ni po koju cenu. Ni omladina, po svemu sudeći, nije opravdala očekivanja „Druga Starog“. Ili možda neka od omladina jeste ?, Ko bi to mogao znati ?
    Kao što rekoh, bila su to lepa vremena, vremena hleba i igara, ali čim se neko dosetio da upali svetlo dobili smo račun i za hleb i za igre i za sve te bezbrižne godine, račun koji ćemo još dugo otplaćivati.
    A što se svetla tiče, citiraću pokojnog Miljenka Smojea koji je tamo negde tokom devedesetih u jednom od svojih poslednjih tekstova u „Slobodnoj Dalmaciji“ zapomagao „Vratite nam mrak !“ očigledno nezadovoljan tek pristiglom „svetlom budućnošću.“
    I šta sad ? Treba se setiti tih vremena kao dela istorije koju smo živeli, ali ne sa željom da ih vratimo, nego da iz njih uzmemo ono što nam sada najviše nedostaje, a to je entuzijazam i vera da će „svetla budućnost“ na kraju ipak doći.
    Ono što je sigurno ne postoji kolektivni put u „svetlu budućnost“, svako od nas će ga pronaći sam u sebi, ili neće .

  • Nedostaje mi bratstvo i jedinstvo, ljubav i mir, nesvrstanost, sigurnost i opustenost… Dobili smo mrznju i rat, blokovske podjele i podjele medju nama, gorcinu i nesigurnost, masovnu neurozu i diazepam, turbo-folk, farmu i velikog brata, i jos svasta nesto ali ne bih nabrajao dalje, ne bih da pokvarim pozitivan utisak stvoren ovim odlicnim tekstom…

  • Neki su se borili, a neki se nisu uopste borili, a svako drustvo je konacan zbir svih nasih pojedinacnih aktivnosti, slazem se da smo svi odgovorni, neki aktivnoscu a neki pasivnoscu…

  • „Prošla vremena“ su prisutna u medijima onoliko koliko im cenzura dozvoljava i onoliko koliko je to u interesu dnevne politike, pa prema tome ne treba očekivati da će neko uspeti argumentovano da iznese šta je to bilo dobro u tim prošlim vremenima. Cenzura u današnje vreme nije neko regulatorno telo koje ocenjuje šta sme a šta ne sme da bude izneto u javnost. Cenzura je politički i ekonomski pritisak koji vrši aktuelna vlast na vlasnike medija, a pošto su vlasnici medija uglavnom proisteklli iz tranzicionog perioda (čitaj: perioda kradje i osiromašenja naroda i cele države) i stalno im je prisutno ono „kako došlo tako otišlo“ pa postoji opravdan strah, lako podležu tim pritiscima i u ovoj zemlji, jednostavno vlada apsolutni mrak što se tiče slobode medija. Uostalom pogledajte kako smo rangirani u svetskim razmerama po slobodi medija.

    Zato je i nagradno pitanje: zašto se u poslednje vreme na RTS i drugim televizijama, ili u štampi govori afirmativno (pozitivno) o Titu i Jovanki Broz, a kroz njihove ličnosti i o epohi koju su obeležili dobra spoljna i unutrašnja politika, stabilan privredni razvoj, primerena socijalna politika? Šta li su to kreatori ovog državnog sunovrata smislili? Kada kritičari govore o liku i delu Josipa Broza i kad su glavne zamerke kako se ne zna šta je po poreklu, što je pio viski, ili nešto (pametno) slično, to me podseća kao kad u jednoj emisiji o automobilima novinar zamera Mercedesu SLS što mu nije dobra preglednost kad se vozi u nazad.

    Koliko je prisutna selekcija u istupanju u medijima najbolje ilustruje razgovor vodjen u studiju jedne televizije, u kom je jedan od učesnika, nemojte mi zameriti što ću ga nazvati budalom, izneo najnoviju teoriju revizije istorije i Drugog svetskog rata, u kome je, braneći četnički pokret Draže Mihajlovića, naveo da se četnici nisu borili protiv Nemaca jer su se plašli da će oni streljati stotinu gradjana za svakog ubijenog nemca. To reče i osta živ. A taj je visoki državni i partijski funkcioner i on ima pristup medijima, ali drugi ne.

  • Kasno sam rodjen da bih to sve video, ili bar da bi ga se sećao, dovoljno rano da ponesem plavu kapu i crvenu maramu. Znam iz priča da su se tačke od par minuta ili par desetina sekundi uvežbavale nedeljama i mesecima. Kamo sad nekome entuzijazma i motivacije za tako nešto?! Jasno se sećam samo da sam se osećao ponosno kada za 29.novembar u beloj košulji, sa crvenom maramom i plavom kapicom krenem do škole. Usput imam osećaj da je ceo svet moj. Nisam znao zašto, nisam siguran da to znam i sad, ali tog osećanja se jasno sećam!!!

  • Bilo je lepo dok je trajalo. Onda su neki pozeleli da budu nezavisni i zive u sopsrvenim drzavama i desilo se to sto se desilo. I odkako su najveci pobornici za nezaivsne drzave na prostore „Juge“ postali bogati, opet su pozeleli da zive u zajednici i odlucili da pristupe u Evropske Unije. E sad se pitam – Zasto je moralo toliko ljudi da pogine ???

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280