Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Đorđe Popović

****

Stari grčki manastir Hilandar je bio smešten na prostoru današnjeg Hilandara. Pretpostavlja se da je nastao krajem X veka, a da je njegov osnivač bio Georgije Helandar, monah koji se u svetovnom životu bavio brodovima, kao graditelj ili kao kapetan.Tokom XI i početkom XII veka manastir biva opusteo. Tako opusteo i napušten izgledao je i u vreme osnivanja srpskog Hilandara.  U to vreme Protski savet daje pravo da Sava izabere neki od manastira na Svetoj Gori koji bi rešio problem trajnog nastanjivanja srpskog monaškog bratstva. Kako bi načinili pravi izbor Sava i Simeon odlučuju da obiđu Svetu Goru i upoznaju napuštene manastire.

„I podigavši oca svoga svetoga Simeona sa odrom između konja, obiđe sve manastire, i zavole ni jednog osim Hilandara“

Iako su Simeon i Sava hteli srpsko monaštvo iz Vatopeda da premeste u Hilandar, iguman manastira Vatoped nije mogao da utiče na dobijanje takve dozvole. Pošto je Hilandar, iako u lošem stanju, bio carski manastir takva dozvola se mogla dobiti samo od cara Vizantije (u ovom slučaju Alekseja III). Budući da je Sava bio u rodbinskoj vezi sa Aleksejem III  on je otišao u Carigrad da zatraži dozvolu za obnovu Hilandara. Car ga je primio sa svim počastima i predao mu hrisovulju (zlatopečatno slovo) kojim je Hilandar izuzet iz vlasti svetogorskog prota i potčinio manastiru Vatoped.

Nekoliko godina kasnije (1198.) Car Aleksej III je izdao novu Hrisovulju, kojom poništava prethodnu i

„….stavlja ih pod vlast i upravu Simeona i Save, dajući im pravo da ih o svom trošku obnove i po svojoj volji organizujuu manastir, koji će služiti za stanovanje Srba koji izaberu monaški život. Ovaj manastir neće biti potčinjen ni protu Svete gore, ni igumanu Vatopeda, nego potpuno samostalan i samoupravan….“

Na Simeonov zahtev velikom županu Stefanu da pošalje materijalnu pomoć za obnovu manastira on izdašno šalje veću količinu zlata i mazgi uz obećanje da će to i ubuduće sigurno činiti. Tako je, po ktitorskom pravu, Hilandar prenet na dinastiju Nemanjića.

Ali da se vratimo našem putovanju…. Od luke Jovanica do Hilandara se putuje malim autobusom. Putovanje po makadamskom drumu  je vrlo živopisno, a na momente i vrlo opasno, mada kažu da se na tom putu nikada nije desila nijedna nezgoda. Vožnja traje nekih pola sata nakon čega se na horizontu uočavaju  prepoznatljiva dva hilandarska čempresa. Čini  se da su vidno narasla za poslednjih nekoliko godina. Primećuju se i druge „novosti“. Rekonstrukcija dela koji je izgoreo 2003. godine je dosta uznapredovala. Deo koji se nalazi odmah do ulazne kapije je spreman za useljenje. Na drugom delu radnici iznose gomile šuta. Jedan od njih nam priča da je cilj da se svaki kamen postavi na mesto na kojem se nekada nalazio. Iz tog razloga rekonstrukcija ide sporo.

Odlazimo u gostoprimnicu. Tamo nas, uz kafu, čaj i ratluk upoznaju sa kućnim redom. Odeća mora biti dugih rukava i dugih nogavica. Nije dopušteno nositi obuću na bosu nogu. Pušenje i alkoholana pića se mogu upražnjavati samo na za to odedjenom mestu. Ali osnovno pravilo je da treba tražiti blagoslov monaha skoro za sve. Posle kraćeg predaha prešli smo u spavaonicu (bivša mazgara). Kapacitet je nekih 40-ak kreveta smeštenih u jednu veliku prostoriju.  Dobijete krevet i čistu posteljinu, ostalo nosite od kuće.

Posle toga ste slobodni do večernjeg bogosluženja. Poželjno je i preporučljivo otići na bogosluženje. Do tada imate sve vreme ovog sveta. Preporučujem laganu šetnju do mora i pristana (arsana) i utvrđenog manastira – kula Svetog Vasilija.

Idući od arsana prema Hilandaru proći ćete pored pirga kralja Milutina. Pirgovi su visoke kule bez prozora sa kojihsu vojnici i monasi branili manastire od gusara. Gusari su napadali manastire na Svetoj gori još od 12. veka, a početkom 14. manastire su napadali i pljačkali i katalonski najamnici koje su  vizantijski carevi unajmili za borbe protiv Turaka.

Posle nepunih kilometar hoda nalazi se krst i maslina cara Dušana. Na ovom mestu je car Dušan zastao i zabivši mač u zemlju izgovorio „Dovde Gospode!“  Tu je po njegovoj izgovorenoj reči trebalo da se zaustavi kuga. U to vreme je Sveta gora bila deo velikog srpskog carstva. Predanje kaže da su se na tom mestu susreli svita cara Dušana i monaško bratstvo koje mu je krenulo u susret. Te godine bežeći od kuge obišao je car Dušan gotovo celu Svetu Goru i bogato darivao svetogorske manastire.

Nastavljajući dalje putem ka manastiru sa leve strane puta nalazi se česma posvećena kralju Aleksandru Obrenoviću koji je 1896. godine posetio Hilandar. Za bratstvo to je bila veoma značajna poseta i u moralnom i u materijalnom smislu. U to vreme prezaduženi manastir Hilandar je bio nastanjen mahom bugarskim monasima. Zahvaljujući kralju manastir otplaćuje svoje dugove, a samom njegovom posetom otvaraju se vrata monasima iz Srbije.

Nekoliko minuta hoda od česme naići ćete na jednu kapelicu gde je prema predanju čudotvorna ikona Majke Božje  „Trojeručica“, sama iz Srbije, na leđima magarca pristigla u Hilandar. U spomen na taj čudesni dogadjaj podignuta je ova kapela.

Istorijski materijal korišćen iz knjige „Hilandar na svetoj gori“ Mileta Imerovskog

U sledećem nastavku o samom manastiru, monasima i čudotvornoj ikoni „Trojeručici

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: