Đorđe Popović
****
„I podigavši oca svoga svetoga Simeona sa odrom između konja, obiđe sve manastire, i zavole ni jednog osim Hilandara“
Iako su Simeon i Sava hteli srpsko monaštvo iz Vatopeda da premeste u Hilandar, iguman manastira Vatoped nije mogao da utiče na dobijanje takve dozvole. Pošto je Hilandar, iako u lošem stanju, bio carski manastir takva dozvola se mogla dobiti samo od cara Vizantije (u ovom slučaju Alekseja III). Budući da je Sava bio u rodbinskoj vezi sa Aleksejem III on je otišao u Carigrad da zatraži dozvolu za obnovu Hilandara. Car ga je primio sa svim počastima i predao mu hrisovulju (zlatopečatno slovo) kojim je Hilandar izuzet iz vlasti svetogorskog prota i potčinio manastiru Vatoped.
Nekoliko godina kasnije (1198.) Car Aleksej III je izdao novu Hrisovulju, kojom poništava prethodnu i
„….stavlja ih pod vlast i upravu Simeona i Save, dajući im pravo da ih o svom trošku obnove i po svojoj volji organizujuu manastir, koji će služiti za stanovanje Srba koji izaberu monaški život. Ovaj manastir neće biti potčinjen ni protu Svete gore, ni igumanu Vatopeda, nego potpuno samostalan i samoupravan….“
Na Simeonov zahtev velikom županu Stefanu da pošalje materijalnu pomoć za obnovu manastira on izdašno šalje veću količinu zlata i mazgi uz obećanje da će to i ubuduće sigurno činiti. Tako je, po ktitorskom pravu, Hilandar prenet na dinastiju Nemanjića.
Ali da se vratimo našem putovanju…. Od luke Jovanica do Hilandara se putuje malim autobusom. Putovanje po makadamskom drumu je vrlo živopisno, a na momente i vrlo opasno, mada kažu da se na tom putu nikada nije desila nijedna nezgoda. Vožnja traje nekih pola sata nakon čega se na horizontu uočavaju prepoznatljiva dva hilandarska čempresa. Čini se da su vidno narasla za poslednjih nekoliko godina. Primećuju se i druge „novosti“. Rekonstrukcija dela koji je izgoreo 2003. godine je dosta uznapredovala. Deo koji se nalazi odmah do ulazne kapije je spreman za useljenje. Na drugom delu radnici iznose gomile šuta. Jedan od njih nam priča da je cilj da se svaki kamen postavi na mesto na kojem se nekada nalazio. Iz tog razloga rekonstrukcija ide sporo.
Odlazimo u gostoprimnicu. Tamo nas, uz kafu, čaj i ratluk upoznaju sa kućnim redom. Odeća mora biti dugih rukava i dugih nogavica. Nije dopušteno nositi obuću na bosu nogu. Pušenje i alkoholana pića se mogu upražnjavati samo na za to odedjenom mestu. Ali osnovno pravilo je da treba tražiti blagoslov monaha skoro za sve. Posle kraćeg predaha prešli smo u spavaonicu (bivša mazgara). Kapacitet je nekih 40-ak kreveta smeštenih u jednu veliku prostoriju. Dobijete krevet i čistu posteljinu, ostalo nosite od kuće.
Posle toga ste slobodni do večernjeg bogosluženja. Poželjno je i preporučljivo otići na bogosluženje. Do tada imate sve vreme ovog sveta. Preporučujem laganu šetnju do mora i pristana (arsana) i utvrđenog manastira – kula Svetog Vasilija.
Idući od arsana prema Hilandaru proći ćete pored pirga kralja Milutina. Pirgovi su visoke kule bez prozora sa kojih
su vojnici i monasi branili manastire od gusara. Gusari su napadali manastire na Svetoj gori još od 12. veka, a početkom 14. manastire su napadali i pljačkali i katalonski najamnici koje su vizantijski carevi unajmili za borbe protiv Turaka.
Posle nepunih kilometar hoda nalazi se krst i maslina cara Dušana. Na ovom mestu je car Dušan zastao i zabivši mač u zemlju izgovorio „Dovde Gospode!“ Tu je po njegovoj izgovorenoj reči trebalo da se zaustavi kuga. U to vreme je Sveta gora bila deo velikog srpskog carstva. Predanje kaže da su se na tom mestu susreli svita cara Dušana i monaško bratstvo koje mu je krenulo u susret. Te godine bežeći od kuge obišao je car Dušan gotovo celu Svetu Goru i bogato darivao svetogorske manastire.
Nastavljajući dalje putem ka manastiru sa leve strane puta nalazi se česma posvećena kralju Aleksandru Obrenoviću koji je 1896. godine posetio Hilandar. Za bratstvo to je bila veoma značajna poseta i u moralnom i u materijalnom smislu. U to vreme prezaduženi manastir Hilandar je bio nastanjen mahom bugarskim monasima. Zahvaljujući kralju manastir otplaćuje svoje dugove, a samom njegovom posetom otvaraju se vrata monasima iz Srbije.
Nekoliko minuta hoda od česme naići ćete na jednu kapelicu gde je prema predanju čudotvorna ikona Majke Božje „Trojeručica“, sama iz Srbije, na leđima magarca pristigla u Hilandar. U spomen na taj čudesni dogadjaj podignuta je ova kapela.
Istorijski materijal korišćen iz knjige „Hilandar na svetoj gori“ Mileta Imerovskog
U sledećem nastavku o samom manastiru, monasima i čudotvornoj ikoni „Trojeručici
Ima stvarno puno zanimljivih priča oko Hilandara, kao što je Crkva Svetog Trifuna, ruski socijalistički poster u vinskom podrumu, kosturnica sa žutim lobanjama svetaca, ali je ipak najznačajnija ta da su u njega utkane hiljade molitvi koje drže Srbe u milosti Spasitelja i održavaju nas u pravoslavnoj veri.
Re:Zlatko
Ima toliko priča da ne može da stane u formu bloga u nekoliko nastavaka.
Šta te navelo u vinski podrum? :) Ima tamo još nekih postera iz novije srpske istorije :)
Šta me navelo u vinski podrum? Vino.
Bio sam i u novim vinogradima, na plantaži.
Video sam i te postere, ali su mi ruski bili zanimljiviji. Kada smo kod Rusa, bili smo gosti i jednog ruskog monaha koji ima keliju pored manastira Hilandar, i to je bilo jako zanimljivo iskustvo. Poslužio nas je čajem, sa sve čajnom ceremonijom, i sa sve aparaturom za pravljenje imperijalnog čaja. I to vrhunskog. Kineskog :-)
Meni bi bilo interesantno da čujem utiske svih vas koji ste bili, ali ne one koji se stiču čulima.
Poznajem neveliki broj ljudi koji su posetili Svetu Goru; simpatično je što su njihovi komentari vezani uglavnom za vreme.
Tako neki kažu da je tamo vreme stalo, da je sve autentično kao u srednjem veku („okamenjenost forme“), a drugi, opet, da su se svakog trenutka suočavali sa prolaznošću (zbog monaškog insistiranja na „sećanju na smrt“).
@ Aleksandar M.
Vecina spominje vreme, jer tamo vladaju tisina i samoca. Nema ljudi, nemas sa kim da pricas, koga da vidis, monasi su u svojim sobama ili na zadacima po objektima, a ima ih uglavnom malo, kao sto malo ima i turista i posetilaca, pa se um prvo nadje zatecen samocom, odnosno vremenom. Na sve sto je um navikao: guzva, zurba, saobracaj, sumovi, buka, ljudi, dogadjaji, tamo nisu prisutni. Zato se ljudima cini da je vreme stalo, da su se vratili unazad, tim pre sto je scenografija srednjevekovna, patinirana.
Ono sto je mene tamo iznenadilo je uocavanje dve kategorije ljudi, oni koji se tamo na licu mesta pocnu menjati prihvatajuci neke nove, verske vrednosti, i one kojima nista nije sveto, koji postaju glasniji, perverzniji, budalastiji, nepristojniji nego sto su bili, koji svercuju rakije i kobasice na Hilandar, pricaju masne viceve i rade sve suprotno od onoga zbog cega se ide na Svetu Goru.
Kod prve kategorije ljudi, iznenadite se kako neki do juce skeptici i cinici odjednom pocnu da menjaju svoje misljenje o veri i da je prihvataju. U nekim slucajevima to zna biti dramaticno. Secam se slucaja jednog starog ateiste, koji kada je cuo price o bogatstvu Hilandara i video neke istorijske predmete, jednostavno briznuo u plac i potpuno se slomio, pitajuci sebe u kakvo je on nistavilo verovao decenijama, pa kako mu niko nije pruzio priliku da nauci nesto o nasoj istoriji i veri, i tako redom. I drugi, sa kojima sam bio u drustvu, su postajali nakon par dana mnogo motivisaniji i revnosniji prema veri, kupovali ikone, krstice, poceli da odlaze u crkvu, osecao se neki zanos u njima.
I mene je poneo tamo neki unutrasnji zanos, mada vam ne mogu reci ni kako ni zasto, jer tamo nema predavanja, nema teoloskiuh prica sa monasima, ima samo obilazaka sa vodicem, po koji susret sa monahom ili radnikom, suzdrzanost u svakom pogledu, i sluzbe, koje su poseban dozivljaj, ko ima snage i volje da im prisustvuje.
@Disident
Hvala Vam na ovom svedočenju; objasnili ste baš onako kako je traženo :)
@ Aleksandar M.
Nema na cemu. Iskustva su individualna, i svako od nas tamo vidi ono sto moze da prepozna ili ono sto ga zanima. A nekada mu se promeni i percpecija, mada je neozbiljno obecavati ljudima da ce odlaskom na Svetu Goru doziveti nesto, neko nadculno iskustvo. Pre mislim da odlazak na Svetu Goru i u Hilandar ljude menja na jedan mirniji, stalozeniji i manje primetan nacin.
Obicno ljudi idu na sveta mesta sa ocekivanjem da dozive neko cudo ili makar da prisustvuju cudu kod drugoga, da svoju nesigurnost u verovanju uklone snaznim dokazima postojanja neke Bozanske sile. To je verski ili poklonicki turizam, pa posle sebe nazivaju hadzijama, jer su bili na hodocascu. Poseta Svetoj Gori je svakako hodocasce, ali na miran i duboko temeljan nacin, poseta koja te menja, i promena koju i ne uocis u pocetku. Vide je drugi na tebi, ti nisi svestan novog sebe.