Kolašin i recept za crnogorski kačamak

Biogradsko jezero, Bjelasica, restoran Savardak i recept za crnogorski kačamak

Nastavak prethodnog teksta o Kolašinu …

 

Biogradsko jezero - panorama

—–

Biogradsko jezero

Nakon prespavane noći u Kolašinu, sutra smo rešili da obidjemo Biogradsko jezero i ski centar Bjelasicu. Zapravo, hteli smo da idemo i na rafting ili na foto safari džipom, ali je rafting bio dosta dug, posebno za naše male ćerke, a i safari je zahtevao dosta truckanja, a kako su nam deca stalno na putu, i čekalo ih je još putovanja do crnogorskog primorja a posle na Taru, odlučili smo se da to preskočimo. Stoga smo otišli na Biogradsko jezero koje je 22 kilometra udaljeno od Kolašina, na putu ka Mojkovcu, odnosno Srbiji. Ulazak u Nacionalni park se plaća 2 eura po osobi, deca ulaze besplatno, što smatramo vrlo prihvatljivim i pametnim, jer park treba održavati a cena je jako mala za doživljaj koji imate na Biogradskom jezeru i u Biogradskoj prašumi.

Biogradska prasuma - Biogradsko jezero

—–

Čim skrenete sa magistralnog puta imate 4 kilometra penjanja uz planinu, solidnim putem koji je sav u krivinama ali bezbedan i pregledan. Prilaz samom jezeru i parking je u samoj šumi, koja je nestvarna i koja okružuje celo jezero. Sve izgleda jako mitski i staro, visoko drveće, korenje istog tog drveća, mnogo belog stenja prekrivenog zelenom mahovinom i raznovrsnim biljkama. Divno jezero. Na polaznoj poziciji postoji i jedan mali muzej, restoran sa dobrom terasom i putokazi ka treking destinacijama. Razmišljali smo da li da idemo do udaljenijih katuna, vidikovca ili samo oko jezera. Najkraća maršuta nam je bila oko jezera i zahtevala je sat i po do dva sata pešačenja, zašta smo se na kraju i odlučili procenjujući sposobnosti i opremljenost naših ćerki da tog dana pešače. Sama staza oko jezera je opremljena stolovima i stolicama na svakih par stotina metara, pergolama i edukativnim tablama, gde saznate nešto pametno o samom jezeru i kraju. Teško je prepričati ili preneti utisak obilaska jezera, ali ću samo reći: „Morate to uraditi!“

Biogradsko jezero - polazak za traking

—–

Osim zanimljivih svetlosnih i prirodnih detalja koje doživite šetajući kroz šumu oko jezera, ubedljivo najači utisak na nas je ostavila staza duž delte rečica i potoka koji se ulivaju u Biogradsko jezero, koja je nekih 300 metara duga i sva je u drvenoj stazi-mostu, koja ide nad jednim gotovo nestvarnim predelom, koji je sav prekriven ogromnim listovima nalik slonovskim ušima. Imate utisak da ste u pravoj prašumi, negde u šumama Amazonije. Tu je i teleskop kojim možete da gledate ptice. I sve u svemu, preko dva sata dobre i prijatne šetnje oko jezera vredi svakog vašeg truda. Ne propustite priliku da kada god idete tim krajem izmedju Mojkovca i Kolašina da svratite do Biogradskog jezera i da šetnjom oko jezera napunite baterije i revitalizujete svoje telo, um i duh.

Biogradsko jezero - staza u vidu mosta oko jezera

—–

Ski centar Bjelasica i crnogorski kačamak

Nakon povratka sa Biogradskog jezera smo se malo odmorili u bazenu hotela, jer smo hteli da ogladnimo i odemo u poznati nacionalni restoran Savardak. No, pre toga smo se uputili do ski centra Bjelasica koji je na nekih 4 km od Kolašina. Put do centra je prijatan što se tiče uspona i krivina, ali je katastrofalno i neočekivano loš po pitanju rupa i kamenja na istom. Inače, bili smo iznenadjeni kvalitetom puteva po Crnoj Gori, tako da nas je ovaj put potpuno iznenadio svojim lošim stanjem, tim pre što je za Kolašin to vrlo bitna turistička destinacija na koju idu skijaši i turisti.

Kolasin i Bjelasica - put do ski centra

—–

Na žalost, u ski centru nema šta da se vidi, pa smo se brže bolje okrenuli nazad da se posvetimo crnogorskim specijalitetima. Mada, budimo iskreni, Crna Gora nema neku specijalnu kuhinju, što i nije iznenadjujuće s obzirom da je ovaj kraj uvek bio vekovima zapećak istorije, civilizacije i visoke kulture koja bi mogla da iznedri sadržajniju kuvarsku kulturu. U tom smislu, ono što se pored dobrog sira, kajmaka i pršute u Crnoj Gori smatra domaćim specijalitetom su vam cicvara i crnogorski kačamak. Pominje se i neko jelo čiji naziv nismo zapamtili a zapravo je kuvano jelo od povrća i suve ovčetine.

Kolasin - restoran Savardak i crnogorski kačamak

—–

Cicvara vam je kačamak od kukuruzne palente obogaćen sa dosta sira i kajmaka. Kreativniji kuvari dodaju i malo slanine ili pancete. Sve u svemu ukusno i masno. Kalorije niko ne broji. Crnogorski kačamak vam je opet sve to, samo što umesto kukuruzne palente, koristite krompir i pšenično brašno. Kako sam odrastao na crnogorskom kačamaku, i kako obožavam to prosto prošireno jelo, dajem vam recept za spremanje.

Crnogorski kačamak – kako ga spremiti

Oljuštiti pola kilograma krompira, otprilike. Staviti u vodu i kuvati. Pred kraj kuvanja krompira posoliti po volji i želji. Dodati oko 3 deke do pola kila pšeničnog brašna, i pustiti da se krčka i prokuva zajedno sa krompirom i vodom. Nakon 10-ak minuta kada vam se učini da je krompir kuvan a i brašno većinom prokuvano, uzmete drvenu varjaču i mešate, mešate i mešate dok sve ne postane ujednačena smesa. To mešen je može da potraje, zavisno od vaše snage i procene koliko čega ste stavili i prokuvali, zbog čega je važna veština i iskustvo. Na kraju, dodate kajmaka i sira po volji, dok je još vrelo i umešate sve zajedno. Posle toga je jelo spremno za služenje i uživanje.

Kolašin i recept za crnogorski kačamak

—–

Inače, u samom restoranu cicvara ili kačamak za dvoje košta 16 eura. Bilo je dovoljno za nas četvoro, ali je cena ipak velika za jednostavno jelo koje više služi kao prilog nego kao glavno jelo. Mada, meni je bilo glavno jelo i uvek će biti dovoljno i samo po sebi za obrok. Bez obzira na sve, sam restoran je zanimljiv, kako svojim oblikom tako i jelima, tim pre što je lociran u šumici na obali male rečice, tako da je u sparnim danima idealno mesto za rashladjivanje.

Biogradsko jezero - gledanje ptica

—–

Manastir Morača

Nakon obilnog obroka i nacionalnih specijaliteta, malo smo odmorili, pa opet bazen, pa još jedna noć u Kolašinu, koju smo proveli na korzou našeg malog mesta. Tu smo se susreli sa prepunim kafeima punih mladih ljudi, obučenih po zadnjoj grand modi. Nekako se tu uvek iznenadim kako mlade devojke koje žive u ovakvim mestima, koja su udaljena od velegrada, prate revnosno modu i oblače štikle, mini suknje i sve ostale rekvizite svojstvene urbanim šmizlama. Valjda je to progres. Sam centar Kolašina je vrlo sredjen, čist i uredan. Liči na malo italijansko planinsko mestop sa par socrealističkih relikvija iz prošlog doba.

U svakom slučaju, doručkovali smo, ovog puta uz dezert u vidu priganica i džema od mešanog voća. Priganice su u stvari krofne, koje se mogu jesti i kao slane i kao slatke, napravljene od kiselog testa sa dosta kvasca i pržene u dubokom ulju. Inače to je jelo koje me je takodje stalno pratilo tokom mog detinjstva i studentskih dana, jer ih je moja pokojna baka redovno spremala. Nekoliko puta sam i sam kod kuće pokušao da ih spremim svojoj deci, uz polovičan uspeh. Iako su hotelske priganice bile dobre, ništa ne može da zameni hrskave i masne poslastice moje pokojne bake crnogorske.

Biogradsko jezero - tlo staze oko jezera

—–

Nakon doručka smo odlučili da krenemo dalje, ka Budvi, na susret sa tim primorskim gradom vašarištem nakon skoro 8 godina. Uz put ćemo svratiti do manastira Morača i možda ako stignemo i do vidikovca na Skadarskom jezeru. Sam manastir je institucija sam za sebe i ma koliko puta prolazio pored njega, nikada nisam imao priliku da svratim do njega. Sada to nećemo propustiti. Pratio nas je lep letnji dan, oblačan i sa kratkotrajnim letnjim pljuskovima koji su rashladjivali usijani vazduh, tako da je bilo prijatno za putovanje. Putevi su odlični, priroda sjajna i vozilo se polako. Mahom uplašeni vozači iz Novog Sada ili Beograda često usporavaju vožnju i svojom opreznom i sporom vožnjom stvaraju duge kolone. Ljudi iz Srbije se plaše kazni i ograničenja koje nameće crnogorska drumska policija. Koliko je to opravdano ne znam ali sam primetio da crnogorci mahom voze dosta brže dok naši ljudi mile.

Manastir Moraca i Kolašin

—–

Manastir Morača je uz sam magistralni put. Lepo je sredjen i uredan. Ima mini hidroelektranu i zanimljiv visok vodopad koji pokreće turbine, kao i lep vrt. Freske su stare i patinirane i nekako odslikavaju svojom strogošću duh okolnog naroda. Tu shvatite duh svojih predaka, njihovu borbenost i revnost, junaštvo i isključivost. Iskoristili smo priliku da u manastiru kupimo 2 ikone Svetog Luke koje smo poneli mom ocu i bratu na poklon, jer nekada su u tom manastiru naši pradjedovi i čukundedovi krštavali svoje sinove i naslednike u ime i pod nebeskom zaštitom Svetog apostola Luke, sveca zaštitnika naše familije i rovačkih plemena.

Imam nekako utisak da sam se vraćanjem u Crnu Goru i medju njene prirodne lepote, vratio ne samo u prošlost i mladost, već i u budućnost, jer imam utisak da sam neke životne krugove zatvorio i otvorio nove početke ali na višem nivou poimanja sveta i života.

 

Zlatko Šćepanović

. . .