Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Djordje Otašević

* * *

.

Са пла­ка­та ме је иза­зов­на де­вој­ка, оскуд­но об­у­че­на, по­зи­ва­ла да по­се­тим пр­ви срп­ски pe­ep-show. Не­ко­ли­ко кр­пи­ца ко­је је има­ла на се­би ни­је успе­ва­ло да за­др­жи ње­не обли­не. За са­мо два ди­на­ра уба­че­на у про­рез мо­гао сам пет ми­ну­та да па­рим очи. Па зар то­ме не­ко мо­же да одо­ли!

За­слон у ка­би­ни се отво­рио и пре­да мном се ука­зао при­зор из сно­ва. Ка­кво ме­со, чо­ве­че! Де­вој­ка са пла­ка­та, са­да пот­пу­но го­ла, се­де­ла је на по­ду с пре­кр­ште­ним но­га­ма.

Оно што сам ви­део пре­ва­зи­шло је и мо­ја нај­сме­ли­ја оче­ки­ва­ња. Де­вој­ка је у ру­ци има­ла нож. И њи­ме је, не­ће­те ми ве­ро­ва­ти, се­кла ко­ма­де пра­ве шниц­ле. Ста­вља­ла их је по­ла­ко у уста, ис­ку­сно, ве­што, као не­ко ко то ра­ди сва­ки дан. А тек кром­пи­ри­ћи! Пр­же­ни, ру­ме­ни.  Па гра­шак. Чи­ни­ло ми се да у усти­ма осе­ћам не­ке дав­но за­бо­ра­вље­не уку­се. Уз­бу­ђе­ње је по­ста­ја­ло не­из­др­жи­во. Ли­це сам при­љу­био уз ста­кло, гу­рао га ру­ка­ма, ли­зао, њу­шио. Мо­рао сам да се са­мо­за­до­во­љим, од­мах, иако сам знао да и она ме­не ви­ди. Из­ву­као сам из пан­та­ло­на ко­ма­дић ба­ја­тог хле­ба и по­жуд­но по­чео да га гриц­кам. За­слон је пао и ка­би­на је огре­зла у мрак.

Вр­те­ло ми се у гла­ви, ули­ца се љу­ља­ла. Знао сам, осе­ћао сам да сам по­стао за­ви­сник од ове из­лу­ђу­ју­ће за­ба­ве, спре­ман на све не бих ли и сле­де­ћег ме­се­ца ус­пео да уште­дим два ди­на­ра. А ко не би! При­ја­тељ ми је при­чао да је гле­дао де­вој­ку ка­ко је­де пе­че­но пра­се. Ку­не се да је то не­у­по­ре­ди­во уз­бу­дљи­ви­је од шниц­ле са пр­же­ним кром­пи­ри­ћи­ма и гра­шком.  Мо­жда се и ме­ни по­сре­ћи да то до­жи­вим.

Са­мо, шта оно бе­ше пе­че­но пра­се?

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: