Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Skrivena istorija Srbije: 27 mart 1941 godine – izvršioci martovskog puča

Миодраг Јанковић


Наставак из претходног пoста.

 

Извршиоци мартовског пуча

Ко је све учествовао у организацији, припреми и извршењу мартовског пуча

 

Коминтерна

Skrivena istorija Srbije: 27 mart 1941 godine - izvršioci martovskog puča Trocki Lenin i Kamenev 1919 godinaКоминтерна је, 1924. објавила платформу за борбу против Југославије. Речено је да су народи Југославије и националне мањине угрожени од Срба, да је сам српски народ хегемонистички.

Коминтерна је преко својих агената ширила оцене да је југословенска држава главна империјалистичка снага не само на Балкану него и у Европи, да је Србија окупирала Хрватску, Словенију и друге југословенске земље, а да је српски народ онај који угњетава све друге народе у Југославији. Комунистичка партија Југославије, која је од убиства Милорада Драшковића у Делницама, 21. јула 1921. године, била у илегалности, прихватила је све оцене Коминтерне о српским народу и дефинисала концепт ликвидације Југославије одлукама 4. конгреса КПЈ у Дрездену 1928. године.

.

Убиства у Скупштини

20. јуна 1928. година,  пуцњи у Народној скупштини.

Тога дана, кад је за говорницом био Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, и кад је рекао: «За ову земљу ја сам своју крв проливао», посланик Хрватске сељачке странке Иван Пернар му је добацио: «Кажи, колико си крви пролио, да ти платимо у злату».

Рачић је неколико пута тражио од Пернара да повуче своју реч на шта Пернар није хајао. Тад је Рачић извадио пиштољ и са неколико хитаца убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који ће 8. августа, од последица рањавања умрети.

.

Шестојануарска диктатура

6. јануара 1929. године краљ Александар је укинуо Устав и увео лични режим. Краљев преврат поздрављен је само у Загребу и Љубљани где је оцењен као „велика мудрост„, као „остварење идеала хрватскога народа„.

За шефа владе краљ је поставио свог миљеника, белорукца, генерала Петра Живковића. Његова влада је била састављена од чланова бивших странака, миљеника двора, а реалну власт вршио је лично краљ Александар.

У години увођења личног режима једна од првих мера било је доношење закона о називу и подели Краљевине на управна подручја…  3. октобра 1929. држава је добила назив Краљевина Југославија и била је подељена на девет бановина.

Од тога Божића 1929. непријатељи краљевине су имали само један циљ: убити краља и са њиме Југославију.

Уводећи самовлашће краљ Александар је желео да измени племенске менталитете тројединог народа.

Успоставио је југословенску идеологију: «интегрално југословенство».

Организација «Соко» постала је ударна песница краљеве идеологије.

У другу деценију своје владавине Александар је ушао са тзв. октроисаним уставом. Тако је, 3. септембра 1931. своме драгом народу поклонио устав. Оформио је дворску странку на челу са Петром Живковићем и Светиславом Хођером. Имао је аверзију према парламенту и према парламентаризму па је понављао да политичке странке треба «завиличити» (као што се то ради са коњима).

Треба рећи да је после 6. јануара 1929. г. Комунистичка партија Југославије позвала народе на оружани устанак образлажући да је краљев државни удар извршен са циљем да би се Југославија припремила за напад на Совјетски Савез!

Партијски орган «Пролетер» је писао да оружани устанак има да буде одговор на «Александров рат».

Окружни комитет КПЈ за Србију је саопштио да се борба води за «српску совјетску републику у савезу југословенских и балканских  совјетских република».

Комуниста Филип Филиповић позивао је народ Србије на разбијање Југославије и давање подршке формирању посебних држава од Хрватске, Словеније, Црне Горе, Србије, Македоније. После конгреса КПЈ у Бечу, 1926. године, српски комунисти су прихватили резолуцију у којој је тврђено да су у Југославији потчињене „Словенија, Хрватска, Македонија, Црна Гора и Војводина, а да су Срби – потчинитељ у најширем смислу те речи“.

И додајмо још ово: године 1932, партијски лист «Пролетер» (децембар 1932, број 28) пише:

«У посљедње вријеме почиње да се шири, особито у Лици и Сјеверној Далмацији, усташки покрет против српских окупаторских власти. (…) Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на његову страну. Дужност је свих комунистичких организација и комуниста да тај покрет помогну и предводе».

Како изгледа, сасвим укратко, ситуација у Европи?

Од октобра 1922. (чувеног «марша на Рим» италијанских фашиста) «Дуче» Бенито Мусолини влада Италијом.

Видели смо да је Коминтерна 1924. објавила рат краљевини СХС.

30. јануара 1933. Адолф Хитлер постаје канцелар Немачке.

9. октобар 1934. Краљ Александар убијен у Марсељу током државне посете Француској. Започиње Доба регентства.

.

Главни протагонисти у припреми пуча

Најозбиљнију организацију са циљем да се обори режим оформио је под окриљем дневника «Политика»  њен директор и главни и одговорни уредник Владислав Рибникар негде 1928. године, после свог повратка са пута у СССР.

Од 1927. године, то јест, од путовања Владислава Сл. Рибникара у СССР, «Политика» започиње своју метаморфозу. Рибникар је у Москву отишао са Драгишом Васићем и Сретеном Стојановићем и продужио свој боравак после њиховог повратка. Имао је бурну љубавну везу са неком лепом Рускињом и срео се са значајним југословенским комунистима на усавршавању. Не зна се много о његовим московским сусретима и данас сасвим романескним.

Али тај пут га је сасвим изменио и убрзо је «Политика», са њим на челу, постала најуспешнија тајна ћелија Комунистичке партије Југославије и најуспешнија европска карика Стаљиновог «Црвеног оркестра», шпијунске организације ГПУ-а којом је руководио из Москве генерал-лајтнант Павел Иванович Берзин.

Занимљиво да је у том периоду за «Политику» почео да пише и Живојин Балугџић, бивши амбасадор, секретар краља Петра, бивши аусто-угарски шпијун, социјалиста, завереник против режима (са Слободаном Јовановићем оснивач тајне организације  «Конспирација»).

Од 1927. године, ликовни критичар «Политике» је Сава Поповић (звани «Глиста» и «Анархиста»), агент НКВД-а, из Енглеске протеран због шпијунаже у корист СССР-а, пријатељ Мустафе Голубића (са њим суоснивач београдског «Црвеног камерног оркестра»), сликар, брат Жарка, пуковника обавештајне службе и Угљеше, једно време начелника војне обавештајне службе Краљевине Југославије.

И то није све. У «Политици» је већ 1931. године, тада непознати млади Црногорац, очаран Лењиновим и Стаљиновим успесима, започео своју књижевну каријеру. Звао се Милован Ђилас. Следеће године је осуђен на три године затвора, али, после изласка са «црвеног Универзитета» у Сремској Митровици, опет објављује своје књижевне покушаје у «Политици» под псеудонимом Мило Николић.

У «Политици» ради као новинар Анђа Бунушевац, супруга Николе Котура, секретара Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Никола је нешто касније нестао, страдао у Стаљиновим чисткама у СССР-у.

Године 1933, готово целу редакцију «Политике» сачињавају чланови илегалне КПЈ или њени симпатизери. Истакнути марксиста Крстановић, затим Срзентић, Лилић, Бујић, Дедијер, Винтерхалтер, Бановић, Глигорић, Крижанић, Богдановић, Дединац…

Дописник «Политике» из Шпаније, у време грађанског рата 1937. године, није нико други до Владимир Дедијер, потоњи историчар и биограф Јосипа Броза. Дедијеру је успело да исте године објави тезе Коминтерне у једном интервјуу који је штампала «Политика».

Преко легално штампане «Политике» у Београду (по тајној шифри) илегално се шаљу 1938. године, извештаји намењени ЦК у иностранству.

У «Политици» се скупља «Црвена помоћ», новац за фондове КП Југославије.

Од 1938. године, у «Политици» делује «Васпитна група» агит-пропа КПЈ. На састанцима се читају партијски материјали и води дискусија о важним идеолошким питањима.

И то, свакако, није ни мали део компликоване, тајне и вешто одигране улоге «Политике» у историји Србије. На пример, дописник «Политике» из Токија, од 1933, до 1941. године, звао се Бранко Вукелић. Био је десна рука (фотограф, радио-везист и специјалиста за микрофилмове) тадашњег совјетског Џејмса Бонда – Рихарда Зоргеа! У Београду га нико није познавао. Вукелић је био важна, лична конспиративна веза (из времена боравка у Москви) самог Владислава Рибникара. Само прича о Вукелићу заслужује посебну књигу.

И напокон, 1939. године, Рибникар среће Броза у Загребу и постаје његов најповерљивији курир. Својој супрузи Јари саопштава: «Сада смо повезани са правим људима…»

Рибникарева кућа на Дедињу већ од 1940. године постаје место окупљања комуниста. И, 4. јула 1941. године, у тој кући је одржан састанак Политбироа ЦК КПЈ на коме је донета одлука и дата директива комунистима да се дигну на оружје.

Истог дана, убиством Србина, жандара у Белој Цркви, устанак комуниста је и званично отпочео. То херојско дело извршио је Жикица Јовановић, радник «Политике».

После рата «Политика» постаје главни режимски лист у Југославији. Све до 5. октобра 2001. године.

II. Независно од официра који су ковали заверу чланови Српског културног клуба су образовали 1938. године тајно удружење Конспирација са циљем да се обори намеснички режим.

Ова организација основана је по угледу на «Црну руку» и врбовала је чланове по истом методу како су то некада чинили Апис и другови. Цивиле је у петорке окупљао Слободан Јовановић, а официре бивши «црнорукци» Антоније Антић, Велимир Вемић, као и зет Драгише Васића мајор Срба Попов.

Средином 1940. године, дошло је до уједињавања анирежимских струја, дакле до сарадње официра (на челу са ген. Мирковићем и Симовићем) и Конспирације коју су водили челници Културног клуба.

Поред Слободана Јовановића и Драгише Васића, као чланови Конспирације наводе се Драгослав Страњаковић и тада већ остарели Живојин Балугџић, бивши министар Двора и краљевски амбасадор, познати германофил и шта све не.

.

III. Котерија око краљице Марије.

Међу завереницима су били и бивши премијери: Узуновић и Јевтић (човек од поверења краља Александра и његов тајни емисар у многим пословима политичке и финансијске природе у Француској). Они су краљицу Марију убеђивали да би она требало да буде регент уместо кнеза Павла и тврдили да је тестамент краља Александра фалсификат. Изазвали су  неповерење и сукоб краљице и кнеза Намесника, који је још био и старатељ малолетне деце краља Александра. После свог смењивања, због руковођења завером и покушајем убиства Милана Стојадиновића у Скупштини, овој котерији се једно време био приближио и генерал Петар Живковић. Под утицајем ових људи, краљица Марија је у Лондону покушавала да трајно оклевета кнеза Павла и кнегињу Олгу на британском двору. У томе није успела.

.

IV. Црвени камерни оркестар.

Совјетски обавештајац Мустафа Голубић (1889-1941) основао своју мрежу у Београду којом је руководио из Беча. Организује 1921. атентат на краља Александра. Касније, успешно организује убиство Лава Троцког у Мексику. Стаљин га шаље (фебруар 1941.) у Београд са задатком да убије Тита и подигне устанак. Његове планове Титу открио Родољуб Чолаковић. После дизања у ваздух смедеревске тврђаве (5. јуни 1941.) бива потказан Гестапоу и ухапшен. Испитивао га је и мучио потпуковник Гестапоа Ханс Хелм. Мустафа је стрељан у Пионирском парку. После уласка Црвене армије у Београд есхумиран и пренесен у Москву.

Његовом оркестру припадали између осталих: Љубица и Павле Поповић, Чиле Ковачевић, Благоје Нешковић, Радивоје Увалић, Чеда Поповић, Живојин Павловић, Родољуб Чолаковић, Воја Николић, Павле Бастајић, Влајко Беговић, Драгиша Васић, Чедо Крушевац, Ратко Павловић, Вук Драговић (веза између власника «Политике» Владислава Рибникара и Мустафе Голубића), Божин Симић…

.

V. Радоје и Живан Кнежевић су међу најодговорнијим за наступајућу несрећу. Радоје идејни вођа, мајор Живан извршилац. Спремали су убиство кнеза Павла.

.

VI. Управа за специјалне операције SOE енглеске обавештајне службе:

Џорџ Тејлор, Хју Далтон, Мастерсон, Бенет, Гленвил, Глен, Бејли

.

VII. Срби, сарадници британске обавештајне службе:

Генерал Бора Мирковић, Милан Гавриловић, Слободан Јовановић, Миша Трифуновић, Милош Тупањанин, Јован Ђоновић….

.

VIII. Браћа Поповићи: Сава, Угљеша и Жарко.

.

IX. Мисија совјетског пуковника Зубова

Независна мисија коју шаље Берија почетком фебруара 1941. Циљ: повезивање са потенцијалним пучистима и преотимање истих (уз помоћ новца) од Енглеза. После три разговора са Дражом Михаиловићем, Зубов је разуверен вратио мисију у Москву. Одмах је био ухапшен и интерниран. Реактивиран после рата.

Уместо њега, Стаљин лично шаље у Београд Мустафу Голубића.

.

X. Генерал Душан Симовић и генерал Бора Мирковић

Слободан Јовановић, који је, у својим „Записима“ рекао:

Мирковић је био у тесној вези са агентима британских тајних служби и од њих је подстицан и охрабриван.“

Мирковић у писму Драгиши Цветковићу:

„Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима, да дођем до тебе, и у пријатељству, које је већ владало међу нама, потражимо заједнички излаз из створене ситуације. И поколебам се у последњем моменту, кад сам се већ био спремио да тражим пријем и састанак с тобом.“

„Све је ово била историјска нужда, и као да је све с неба долазило, а ради грехова почињених на свима странама државног и друштвеног живота, дошла је и казна.(…) а што се све пак онако деси, како ти напред рекох: Божја промисао.“

.

XI. Немци:

Paul Šmit, Fon Heren, Nojhauzen, Kraus, итд.

Имали су дојаве о припреми пуча, али ништа нису чинили да га спрече.

.

XII. Масони

Skrivena istorija Srbije: 27 mart 1941 godine - izvršioci martovskog puča Masoniu-Srbiji-Balkanu-i-svetu - Zoran D NenezićУ књизи „Кратак преглед историје слободног зидарства у Србији“, коју је недавно објавила Регуларна Велика ложа Србије, наводи се да је већина организатора и учесника у смени намесника кнеза Павла припадала масонерији.

„Већина организатора и учесника пуча били су слободни зидари, осим генерала Симовића, Мирковића, и Жике Кнежевића и још неколико официра“, каже се у књизи „Кратак преглед историје слободног зидарства у Србији“, коју су заједнички потписали Братислав Стаменковић и Слободан Г. Марковић.

У пучистичкој влади генерала Симовица је било девет масона, а то су Срђан Будисављевић, Момчило Нинчић, Б. Јевтић, Б. Марковић, М. Грол, Ј. Шутеј, И. Андрес, Ј. Бањанин и М. Гавриловић. „Централни прес биро био је у потпуности масонски (шеф бироа др Радован Радовановић, Зарије Вукићевић, Душан Стојановић и други)“.

Разуме се, морамо претпоставити да, док су припремали и извршавали пуч, све ове личности су из својих памети искључиле основне принципе на којима стоји слободно зидарство. После су се опет укључили.

. . .

Treći nastavak feljtona u sledećem tekstu

Više o ovim istorijskim temama i autoru saznajte na www.27mart.net

.

12 komentara

  • Zar i ti sine demokratije Slobodane Jovanovicu?

    Kraljevina izgleda nije bila mnogo dobra kada je toliko njih htelo da je sruši.

  • Nije tacno za Slobodana Jovanovica. Ovde se govori o namesnickom rezimu Kneza Pavla ustanovljenom 1934 dok naslednik ne postane punoletan, a ne rusenju institucije Kraljevine kao takve. Pa nije valjda Sony tako, ja te taman pohvalih a ti vec ovde dajes povrsne ocene ko da nisi citao tekst.

  • U tekstu lepo pise da je Slobodan Jovanovic osnovao tajnu organizaciju nalik „Crnoj ruci“ i da je spremao puc. Nista ja nisam povrsno procitao. Zato se i cudim, da je otac srpske demokratije i lider Demokratske stranke bio spreman da se upusti u takvu vrstu akcija – atentat, puc.

    Svakako cilj Jovanovicu nije bio da ocuva kraljevinu jer je bio republikanac. Demokrata.

    To je isto kada bi sada Ceda Jovanovic, lider LDP-a stvarao tajnu organizaciju da izvrsi prevrat i zavede dikaturu u zemlji, ne bi li sto pre usli u Evropu. 😉

  • > To je isto kada bi sada Ceda Jovanovic, lider LDP-a stvarao tajnu organizaciju da izvrsi prevrat i
    > zavede dikaturu u zemlji, ne bi li sto pre usli u Evropu.

    Pa zar upravo to Čedi i nije cilj?

  • Pa ja to citam da je Slobodan Jovanovic hteo da se bori protiv namesnistva a ne protiv Monarhije kao sistema. Uostalom, cini mi se da ovaj autor, sponzorisan od Princeze Jelisavete zeli da prikaze alternativnu opciju bitisanja Jugoslovenske Monarhije. Jer komunisti u Monarhiji su bili za Sovjetiju dok su pristalice Kralja Petra bile za Anglo-Saksonsku struju. Mislim da Princeza Jelisaveta, sto je njeno pravo, i nije nista strasno, zeli da prikaze struju svoga Oca, Princa Pavla kao neki „treci put“, pametniji put.

    Sve je to OK, i nemam nista protiv toga, ali se kod nas to (jer ucili su nas tako od 1945 pa nam je to instinkt a neke tajne sluzbe to verovatno i ohrabruju) odmah izrodi u pljuvanje Monarhije kao takve i posebno legalnog naslednika Krune, Princa Aleksandra 2-gog. Mi ni ne znamo sta je onda znacilo „biti protiv Monarhije“. Mozda je to bilo da se Kralj udalji (kao sto sve Monarhije danas rade) od dnevne vlasti maksimalno, da Vlada i Skupstina upravljaju, a da je Kralj tu da samo potpisuje zakone i daje tu zadnju instancu stabilnosti drzave.

    Ne znam, da ne talasam puno, uvek sam skeptican kad neko zeli da istakne neka nova epohalna otkrica i teze sta se u Srbiji i Jugoslaviji desavalo oko 2 sv rata. Mozda da sacekamo da se otvore dosijea DB-a (ako bude ista od toga), pa ce mnoge stvari dobiti svoj epilog. Uostalom ni EU nas ne zeli medjusobno posvadjane i napete.

  • Toliko interesnih grupa je bilo protiv Kneza Pavla, a nisu ga sklonili kroz Skupstinu pa se postavlja logicno pitanje ko je u stvari ,los momak, u celoj prici, knez ili zaverenici.

  • Koja god vlast je bila i prosla, i nova dosla, za vecinu naroda je isto. Niti ga ko sta pita, niti mu ko sta olaksava. Kralj, Knez, Car,Komunisti, Demokrate, svi isti, vlast i njihovi propageri sve bogatiji, obicni Narod se uvek patio, zato sto mu ni jedna vlast nije dala da dise. Najvecoj sirotinji su u ime poreza sve uzimali i ostavljali decu gladnu, a oni u izobilju ziveli. Nasa istorija je skoro uvek ista, bez obzira ko je vladao.

  • Sva drustva na planeti imaju bogate i siromasne, i velika je tema social participation, koliko bogati daju siromasne. Kvalitetnija drustva bez obzira koliko su bogata, daju vise za svoje siromasne. Ne znam kako Srbija radi na tom planu ali utisak je da elita u Srbiji nije ready for help.

  • Zalosno je sto Srbi non stop dozvoljavaju da im se istorija ponavlja, bez obzira na sve zrtve koje smo pretrpeli, na svu stetu koja nam je kao narodu nepravedno naneta, nikako ne uspevamo da uspostavimo neko pamcenje koje ce nas drzati malo duze i da nam ukaze da vise ne ponavljamo greske koje nas kostaju i koje ce tek da nas kostaju…. I taj nesrecni 27.03.1941 i 28.06.1989 u skorije vreme ce poceti da se otkriva i prava istina oko 05.10.2000, i opet ce Srbi da shvate kako su odjednom prevareni od strane svojih, pokazace se vekovnih neprijatelja…. Samo dokle cemo vise da dozvoljavamo da nam se takvi datumi ponavljaju? Dokle…. Moramo da se malo osvestimo krajnje je vreme….

Ostavite komentar