Sveti Vladika Nikolaj Velimirović +

* * *

Balkan se nalazi zemljopisno između Istoka i Zapada a idejno stoji iznad Istoka i Zapada.

Koja je to idejna sila što spasava Balkan da ne bude i idejno između nego ga uzdiže iznad Istoka i Zapada?

To je vera pravoslavna i samo vera pravoslavna. Svi ostali činioci, kao zemljopisni položaj, kultura, nauka, muslimanstvo, politika, zemaljske težnje i aspiracije, drže Balkan između Istoka i Zapada. Vera pravoslavna pak uzdiže ga iznad Istoka i Zapada, i samo vera pravoslavna.

Ništa nije nesnosnije nego nalaziti se između. Ako bi se idejni, to jest pravoslavni Balkan pokorio zemljopisnom Balkanu i ostao između Istoka i Zapada, ličio bi na onog magarca iz bajke, koji je crkao od gladi između dva plasta sena.

Na žalost, pravoslavni Balkan je od početka 19. veka do sada veoma ličio na onog legendarnog Buridanovog magarca, koji je lipsao od gladi između dva plasta sena, ne znajući kome plastu da priđe. Čas mu se jedan plast činio veći i slađi čas drugi. Iznemogao od šetnje od jednog plasta do drugog, on je pao i lipsao. I sav svet se nasmejao magarcu kao magarcu.

Balkanu preti smrt od gladi zbog mnogih brbljivih jezika koji ga imenuju između. Ili će lipsati od gladi između Azije i Evrope ili će ga jedna od tih sila ajkulski progutati, ako se ne bude digao iznad. Iznad Istoka i Zapada.

.

Rasuđivanje I

HRISTOS IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

Kad azijat čita Evangelije Hristovo on govori: ovo je naš čovek, ovo je azijat, isposnik, molitvenik, mudrac i čudotvorac.

Kad evropejac čita Evangelije Hristovo on tvrdi: ovo je naš čovek, ovo je evropejac, pokretljiv učitelj, brz pomoćnik ljudi, dobrotvor, lekar, hranitelj, humanist i aktivist.

Ša je dakle Hristos? Da li azijat, da li evropejac; da li istočnjak, da li zapadnjak? Zaista, i jedno i drugo. On je istočnjak na višem planu i zapadnjak na višem planu. On je istočnjak iznad Istoka i zapadnjak iznad Zapada. Njegova je zemlja i svi krajevi zemlje.

Transcedentalnost je osobina istoka, naturalizam – osobina Zapada. Istočnjak sa prekrštenim nogama u razmišljanju o večnome, i zapadnjak sa sustalim nogama u trčanju za prolaznim. Ko je od njih bliži Hristu? Oba su udaljeni od Hrista. Hristos stoji iznad Istoka i Zapada.

Istok se toliko udubljuje u razmišljanje da nema vremena za poslovanje. Zapad toliko posluje da nema vremena za razmišljanje. Oboje se sadrži u Gospodu Isusu Hristu, i to u punoj i savršenoj meri, tako da On prevazilazi Istok i Zapad. On stoji iznad Istoka i Zapada.

Politeističnom Istoku je teško verovati u čoveka. Materijalističnom Zapadu je teško verovati u Boga. Isus predstavlja čoveka, Hristos Boga. Dve prirode – jedna ipostas. Zapad lako prima čoveka Isusa i stavlja ga u „Panteon“ svojih velikih ljudi, Istok lako prihvata Boga Hrista dok za čovekom Isusom ne oseća potrebu. Međutim, Spasitelj sveta „je i Bog i čovek. Isus Hristos dakle stoji iznad Istoka i Zapada.

Kad govorimo o Istoku mi mislimo na kuću podeljenu unutra u samoj sebi; mislimo na dve nesrodne grupe naroda: na muhamedance i na bramo-budiste. Njihove su ćabe: Meka, Benares i Tibet. To dvoje predstavlja glavnu sadržinu i glavnu siromaštinu Istoka. Kad pak govorimo o Zapadu mi mislimo opet na kuću podeljenu unutra u samoj sebi. To je papizam i antipapizam (u raznim oblicima protestantizma). Ovo su dva glavna puta zapadnog čovečanstva, oba pogrešna. Oni predstavljaju zabludu i siromaštinu Zapada. Hristos stoji visoko iznad ovakvog Istoka i Zapada.

Nikad nijedan od azijskih mudraca nije mogao podvlastiti Zapad. Jedini čovek, rođen u Aziji, koji je podvlastio sav Zapad, t.j. svu Evropu i Ameriku sa ostrvima, jeste Gospod Isus Hristos. Jedini istočnjak koji je omiljen na Zapadu.

I nikad nijedan od zapadnih učitelja i ideologa nije mogao pridobiti Aziju, ni za najkraće vreme. Samo jedan Zapadnjak uspeo je u tome: Zapadnjak ne po plotskom rođenju nego po svojoj vlasti nad Zapadom. To je Isus Hristos, rođeni u Aziji. Njegova vlast rasprostrla se nad srednjom Azijom i mestimično dalje preko Velike Azije kao i Egipta i Abisinije. Dalje širenje Hrišćanstva na Istok sprečio je Islam, a to je jedna otuđena sekta jevrejsko-hrišćanska. Islam se isprečio kao bedem između hrišćanske Prednje Azije i Indije. No i to nije bez Božjeg promisla, koji svakako rezerviše pobedu Hristovu nad celim Istokom za buduća vremena.

.

Rasuđivanje II

BALKANSKI HRISTOS

Balkanski Hristos je isto što i jerusalimski, što i sinajski, i ruski, i što nekada i evropski. Jer je On jedan.

Balkanski Hristos to je Hristos na Balkanu, u balkanskoj drami života, u balkanskom odelu, u balkanskoj pesmi i simvolici, u balkanskim uzdasima i suzama i krvavim grobovima, u balkanskom vaskrsenju.

On je oličen u svim svetim balkanskim: u blagočestivim carevima, blagovernim caricama i botonosnim patrijarsima i sveštenicima; u svetogorskim prepodobnim i plačnim monasima, isposnicima, molčanicima, pešternicima, duhovnicima i čudotvorcima; u vizantijskim carevima i vojvodama koji braniše Carigrad i Jerusalim od muslimana: u srpskim županima, kraljevima, kneževima i despotima, koji braniše krst časni, t.j. veru pravu, veru pravoslavnu i od muslimana i od Mongola i od Latina jeretika:

U mučenicima pod krunom, u mučenicima seljacima i zanatlijama, u mučenicima pod omoforom. arhijerejskim i pod epitrahiljom jerejskim, u mučenicima pod dolamom vojvodskom i pod rizom monaškom;

u mučenici Zlati i mnogim mučenicima devojkama kroz vekove i vekove;

u mučeniku Đorđu Kratovcu, kujundžiji, i mnogim mučenicima zanatlijama kroz vekove i vekove;

u mučeniku patrijarhu Gavrilu pećskom, u mučeniku đakonu Avakumu, igumanu Pajsiju trnovskom i igumanu Atanasiju svetonikoljskom, na kolac nabijenim na Kalemegdanu, i u prepodobnom učenicima Agie Lavre na Peloponezu, i ostalim bezbrojnim kroz vekove i vekove;

u prepodobno-mučenicima svetogorskim, koje blaženi Akakije blagosilja na podvig mučeništva, i u prepodobno-mučenicima svetogorskim, koji biše pobijeni i živi spaljeni od latina jeretika, i u mučenicima starozagorskim, i ostalim mnogim kroz vekove i vekove;

u prepodobnim ocima i materama našim: svetoj Paraskevi, Evgeniji carici, Efimiji i drugim, i u svetom Prohoru, Gavrilu, Jovanu, Joakimu, Klimentu, Naumu, Nektariju, Joasafu, Vasiliju Ostroškom, Petru Koriškom, Janićiju Devečkom, i ostalim bezbrojnim kroz vekove i vekove;

u samomučenicima pešternicima balkanskim u pešterama Pećskim, Crnogorskim, Ohridskim, Albanskim, Peloponeskim, Trnavskim, Studeničkim, Moravskim, kroz vekove i vekove;

u sveštenomučeniku ravnoapostolskom Kozmi Albanskom i u bezbrojnim mučenicima primorskim, dalmatinskim i bosanskim koji postradaše od latinskih jeretika, u tamnicama dubrovačkim istrunuše ili otrovani biše Hrista radi, kroz vekove i vekove.

Treba li da stanemo? Tek smo započeli nabrajanje. Ko će sve imenovati? Ko li sve izbrojati? To su vojske od mučenika i mučenica od iza Soluna do preko Dunava i od mora Sinjega do Crnoga. Mnoge milione vojske svetih duša pravoslavni, koje ne može smestiti nikakav zemaljski kalendar i koje su ubeležene samo u kalendar nebeski, u Knjigu života večnoga.

Svi su oni porugani i popljuvani i bijeni bili od neprijatelja časnog Krsta, kao Hristos od Jevreja. Svi su sa svojim krstom na svoju Golgotu pošli, sa trnovim vencem na glavi i sa mržnjom odasvuda, kao u trnje odeveni, odgurnuti od sveta kroz kapiju smrti kao poslednji, a prihvaćeni s one strane blagom rukom Hristovom kao prvi.

Vaistinu, poslednji s ove strane kapije smrti a prvi s one strane.

Za Hristovo ime postradali su od Istoka do Zapada, u Hristovo ime pobedili su Istok i Zapad. – Istok u licu turskog Islama i mongolskog mnogoboštva, Zapad u licu jeretičkog papizma.

Na gubilištu oni su se osećali viši od svojih dželata: pred istočnim dželatima iznad Istoka a pred zapadnim dželatima iznad Zapada. Niko od njih nije pružao svoje misli prema zemljopisu, da bi rekao: mi smo između Istoka i Zapada. Nego su svi uzdizali svoje misli i svoja srca uspravno k nebesima, ka večnoj Istini, za koju su stradali. I celim duhom svojim i svom dušom svojom stajali su iznad – iznad Istoka i Zapada.

.

Rasuđivanje III

O LAKOMIM I PREVARENIM

Planina je veća od mravinjaka, Božija sila veća je od čovečije sile. To svak priznaje na vedrome danu.

Ali kad čovečiji tabani i konjske kopite dignu prašinu na drumu, mnogi zaslepe, pa u strahu priznaju čovečiju silu iznad Božije sile. Planinu izgube iz vida pa se spotaknu u mravinjak. I još poklone se mravinjaku.

To se dogodilo i sa Srbima, koji se poturčiše posle Kosovske bitke.

Pre njih izneveriše krst mnogi Bugari i Grci i Jelini, i uvrstiše u Muratovu vojsku na Kosovu pod polumesecom protiv srpskog krstaša barjaka.

Ali Lazar, najslavniji čovek pod tim imenom u istoriji sveta, ne spotače se o mravinjak turske sile i ne izgubi iz vida planinu Božije sile, nego se odluči da sa svojim narodom primi od ljudi sve udarce da bi od Boga primio sve nagrade.

Spotakoše se mnoga gospoda srpska na Jugu i na Zapadu. Zaboraviše opomenu Hristovu: gledajte i čuvajte se od lakomstva, (Lk. 15.) pa se polakomiše na bogatstvo i slasti i sve obmane ovoga sveta; polomiše krstove po svojim kućama a čalmu zaviše oko glave i počeše avdes uzimati i po džamijama klanjati.

Tako za malo svoj zemaljski život produžiše a obraz za uvek izgubiše. Ne postideše se krvi Lazareve na Kosovu. No pođoše putem poturica bugarskih, grčkih i jelinskih.

Turci su bili predstavnici Istoka na Balkanu dok su oni vladali Balkanom, a poturice predstavljaju Istok posle odlaska Turaka.

Sa tim lakomim i nasilnim Istokom, sa muhamedanizmom, koji je jevrejsko-hrišćanska jeres, ne može se pravoslavni Balkan istovetovati. Balkan mora stajati iznad takvog Istoka.

Srpski seljački ustanak protiv Turaka pod Kočom, Karađorđem i Milošem najsjajniji je dokaz da je srpski narod hteo da se oslobodi muhamedanskog Istoka. Slikao je sebe verom i karakterom, uzvišenim iznad Istoka.

Sa krstašem barjakom srpski ustanici ušli su u neravnu borbu protiv barjaka sa polumesecom. Sa verom u Hrista kao veće sile od Muhameda i u krst Hristov kao jače znamenje od polumeseca oni su pobedili islamsku Aziju. Tako su uzvisili pravoslavni Balkan nad muhamedanskim Istokom.

No čim su se oslobodili Istoka oni su pali u ropstvo Zapada. Seljaci šumadijski bili su prevareni od Srba zapadnjaka, od svoje krvne braće iz Austrije. Ovi Srbi zapadnjaci upali su u oslobođenu Šumadiju i počeli stvarati zakone i ustanove poput protestanata i katolika – a to su dve zapadne hrišćanske jeresi. Počeli su uređivati srpsku centralnu zemlju po ugledu na zapadne jeretike. Bili su pismeni i učeni, zbog čega su ih nepismeni ustanici cenili i vlast im davali. Ali su se ustaški kneževi strašno prevarili. Njihova braća iz Austrije bili su izlizani sasudi Pravoslavlja, kalajisani kalajem protestantskim i katoličkim, zapadnjačkim. Oni su bili kobna prethodnica zapadnom uticaju na Srbiju. Oni su otvorili sve kapije i sve kanale prema Zapadu i učinili da se tek oslobođena turska raja pretvori u raju truloga Zapada.

Sedamdeset godina posle propasti na Kosovu Srbija je bila potpuno pokorena od istočnih jeretika; sedamdeset godina posle Drugog ustanka oslobođena Srbija pala je u potpuno ropstvo zapadnih jeretika. Mislimo na idejno ropstvo: duhovno, intelektualno, moralno, političko i kulturno.

I knez Miloš i Ljubica, pa čak i Vučić, uviđali su opasnost od „nemačkara“ ali im nisu mogli odoleti. Vikali su i pretili, ali probijenu branu nisu mogli učvrstiti. Knez Aleksandar je podlegao uticaju Zapada bezvoljno i malodušno; knez Mihailo dragovoljno, a kralj Milan svim srcem i dušom.

Turci su predali knez Mihailu ključeve od gradova, a knez Mihailo počeo je predavati ključeve srpske duhovne samostalnosti Zapadu. Poslednji Obrenovići i Karađorđevići tu su predaju dovršili. I te ključeve Zapad još drži u svojim rukama i caruje nad Srbijom.

Ko se bunio protiv te dragovoljne predaje Zapadu? Crkva pravoslavna sa seljačkim „narodom svojim. Kroz ceo devetnaesti vek sveštenici srpski vikali su i pisali: „Truli Zapad! Truli Zapad! Branimo se od trulog Zapada!“.

Čast neka je sveštenstvu srpskom. Čast seljačkom narodu srpskom! Sram na bezglavnu gospodu srpsku! Sram i na one vladare srpske, koji u ime Zapada prezreše i Srpsku svetosavsku crkvu i srpski seljački narod. Kako su radili onako su i prošli. Njihov kraj posvedočava gnjev Božji i gnjev Svetog Save na njima. Čitajte i slušajte o strašnom skončanju srpskih vladara posle Kneza Miloša i užasavajte se od gnjeva Gospodnjeg.

Mnogo su pretrpeli srpski sveštenici i srpski seljaci zbog svog odlučnog stava protiv jeretičkog Zapada. Sveštenici su ismevani kao „rusofili“ i „nazadnjaci“, a srpski seljaci kao „neprosvećena masa“, kao „glupi seljaci“. I to ne toliko od onih „nemačkara“, od onih kalaisanih Srba iz Austrije, koliko od šumadijskih sinova školovanih na Zapadu. Oni su bili cveće prema ovima. Ovi su predstavljali besnu kliku i bezbožnu hordu agenata zapadne „kulture“, „prosvećenosti“, „progresa“. Nove poturice, još opasnije od starih poturica. Sve što je srpsko oni su odbacivali kao tursko, a sve što je tursko oni su prezirali kao azijatsko. Međutim nisu poznavali u suštini ni šta je srpsko ni šta je tursko ni azijsko. Plitkoumni „komi voajažer“ zapadnih trgovaca. Izdajnici veći i užasniji od Vuka Brankovića.

.

Rasuđivanje IV

STRAH OD DEMONA I IGRA SA DEMONIMA

Istok se straši od demona, Zapad se igra sa demonima.

Milijarda ljudskih bića na Istoku pazi na svaki korak, da se ne bi dotakli nekog demona. Niko tamo nije pronašao demone; za demone se tamo zna i demoni se tamo osećaju svakog dana i svakog časa od prvog kolena ljudskog.

Zapad je zemlja pronalazaka. Pored mnogih smrtonosnih ili vašarskih pronalazaka Zapad je pronašao da postoje demoni. I to je bučno razglasio naročito u našem stoleću. No kako na Zapadu nema ništa što bi svi prihvatili za istinu, nego je sve razdeljeno „po strukama“, po partijama i sektama, to i ovaj pronalazak da postoje bestelesna duhovna bića nije priznat od celog zapadnog čovečanstva nego mu je određeno mesto u jednoj sekti ljudi koji se nazivaju spiritisti. Spiritisti su gordi što im je dato da razgovaraju sa duhovima. Oni su radosni što drže vezu sa duhovnim svetom. Igraju od radosti, ne znajući da im kolo vodi satana.

Istok ne oseća anđele, dobre duhove Božje, zaštitnike i pokrovitelje; odavno je prestao da ih oseća. Ostao je samo sa zlim duhovima, koji mu zlo čine i koje mora da umilostivljava žrtvama, svaki dan, svaki dan.

Zapad je prestao da oseća i saznaje i anđele i đavole, ima već nekoliko stotina godina. Zato je primio spiritastičko jevanđelje sa čuđenjem kao čovek koji je nešto znao pa zaboravio pa se opet dosetio. Nekad je Zapad verovao u anđele i đavole. Pa je jednovremeno bankrotirao sa obe te imovine. Sad mu se đavoli javljaju preko spiritista, i on se bunovno doseća. Doseća se ali ne razlikuje duhove. Radosno pozdravlja sve duhove koji mu se javljaju kao dobre duhove. Otupelo mu je osećanje razlikovanja i raspoznavanja.

Istok nema osećanja za dobre duhove. Zapad nema osećanja za razlikovanje dobrih duhova od zlih. Istok se brani od zlih duhova žrtvama, neprestanim žrtvama pred idolima od kamena i drveta. Zapad, t.j. spiritistički Zapad, predaje se svima duhovima koji mu se javljaju bilo preko mediuma, bilo preko astalčića; i svima poklanja punu veru.

Istok je duboko pesimističan. Zašto? Zato što zna za zle duhove a ne zna za blagoga Boga. Poznaje i oseća na svojoj koži i na duši prisustvo i dejstvo zlih demona, a ne oseća prisustvo blagoga Boga koji može prognati zle demone i zaštititi ljude.

Spiritistički Zapad je površno optimističan. Sasvim površno i sasvim glupo. Spiritisti dolaze do poznanja Boga kroz demone; ne kroz vaploćenog Sina Božjeg, Hrista, nego kroz demone, koji se javljaju kroz mediume, astalčiće, itd. Mahom bivši bezbožnici, spiritisti doznaju od đavola da postoji Bog i duša. I to doznanje veoma ih iznenađuje i oni nenasito izazivaju Duhove da im štogod reknu i proreknu. Na takvom klizavom pesku zasnovana je vera njihova. Oni to smatraju nečim modernim, nekim modernim pronalaskom. A da su čitali Sveto Pismo Božje znali bi, da je Svevišnji još kroz Mojseja opomenuo čovečanstvo da se čuva od spiritizma. (5. Mojs. 18, 11.)

Veliki Istok je pod vlašću demona, a i spiritistički Zapad je pod vlašću demona. Demonokratija dakle u obe hemisfere koje se sučeljavaju sa Pravoslavljem uopšte i sa Balkanom posebice.

Nastaje pitanje: hoćemo li mi biti između jedne demonokratije i druge? Ne, nikako. Između nego Iznad.

Mi znamo da postoji duhovni svet. Znamo da postoje zli duhovi ali i dobri. Postoji blagi Bog koji je moćniji od svih duhova u opšte. Imenom Hristovim i Bogorodičinim i krsnim znamenjem mi progonimo zle duhove a molitvom privlačimo sebi dobre duhove, anđele svetlosti, koji nas štite i pomažu. Na taj način mi se uzdižemo iznad neznabožačkog i pesimističkog Istoka.

S druge strane mi se ne radujemo javljanju duhova iz onoga sveta, jer znamo da to mogu biti duhovi zlobe koji nas kušaju i sa puta spasenja odbijaju. Još manje prizivamo mi duhove iz onoga sveta i tražimo njihove savete i proročanstva o budućim događajima. Jer ko tako čini nije ugodan Bogu. Nego se nadamo u Cara duhova, Gospoda Svevišnjega, našega Tvorca i Oca nebesnoga, a ne opštimo kradom mimo Njega sa duhovnim svetom. Na taj način mi se Balkanci uzdižemo iznad spiritističkog Zapada.

I kao što je naš Spasitelj stajao iznad Istoka i Zapada, tako se i mi trudimo da ne budemo zgnječeni između i između, nego se s Hristovom pomoći vazda uzdižemo iznad i iznad. Iznad Istoka i Iznad Zapada.

. . .

U nastavku objavljujemo Rasudjivanja od broja V do VII