Aleksandar Parezanović

* * *

.

Venecija

Izađe Sunce, osvanu subotnji dan, a iz voza koji iz Mestra stiže na železničku stanicu u Veneciji krenu reka turista, željnih šetnje, „blejanja“, slikanja i overe“ drevnih, toplih mletačkih pločnika. Stanica je na fantastičnom mestu, u moru maltene i zbog toga vam toplo preporučujem ovu varijantu za posetu Veneciji. Dakle, dobitna kombinacija je – smeštaj u Mestrama, prozaičnom gradiću koji služi da se tamo odsedne i ostavi auto ispred samog hotela, ulazak u vozove koji idu non stop i – izlazak iz voza u centru Mletaka.

A odatle se istog trenutka pred vama prikazuju sve poznate ikone Venecije – kanali, Murano staklići, maske, gondole, kako one male, što su se nekada držale na šustiklama iznad televizora ili na vitrinama u dnevnim sobama, tako i one velike, što se šepure po kanalima i voze Kineze, Japance, Korejance i Induse. Belci se ovih dana njima malo manje voze, verovatno varajući sebe da oni ne „padaju“ na te lažne romantike, ili da su se već više puta vozili, pa im to više nije interesantno.

[mappress mapid=“12″]

.

Hrana

.
Opsedaju vas mirisi pizze i drugih italijanskih tvorevina brze hrane, jer Venecija nudi „dranje“, ako uđete u restoran, gde u stavkama računa dobijate hranu, piće, čaršaf, posluživanje, pogled na …, rezervaciju stola, pogled na susedni sto, svašta nešto.

Međutim, nudi vam ovaj grad i jeftinu hranu s nogu, sendviče koji se jedu šetajući, neke fantastične kombinacije sa račićima u ultra belom hlebu koji ima svoje ime, ali sam ga zaboravio (prepoznaćete ga, beo hleb kao mleko, seče se na trougliće, ko pola tost parčeta, al bez korice, samo onaj meki deo). Dakle, prva potvrda demokratije – možeš jesti jeftino, a možeš i skupo, u oba slučaja nećeš ostati gladan.

.

Pešačenje

.
Druga potvrda demokratije je što, manje više, svi idu peške. Ne računajući gondole i čamce, bez obzira da li si iz voza izašao, iz hotela sa 3 zvezdice ili iz hotela sa 5,6 i ko zna koliko zvezdica – u svim varijantama hodaćeš, a čak ćeš možda u startu malo i nagrabusiti ako si u skupljim hotelima u centru grada, jer ćeš povrh svega sam vući svoje kofere na točkiće. Nema rikši, nema usluge nošenja gostiju „na krkače“, nema nosača kofera, sve je to u vašim rukama.

Treća potvrda demokratije, šetnja se ne naplaćuju, ni pogledi, ni slikanje, to je svima ravnopravno i neograničeno dostupno.

.

Skupi osmeh

.
A domaćini, kažu neki – negostoljubivi. Ma, nisu oni takvi, nego su, gledajući godinama milione ljudi koji prolaze pored njih ili ulaze u njihove dućane, naučili da je potpuno svejedno da li se gostu smeješ ili ne. Jednostavno, nisu gosti došli zbog trgovaca, domaćina, već zbog Venecije, pa zašto bi onda sejali osmehe besmisleno i uzalud. Čak i ako zbog toga gosti nešto ne kupe, pa šta, kupiće sledeći, zakon velikih brojeva će, prosto, uraditi svoje.

Dakle, osmeh im je zbog toga skup, nikakav je kada uđete u trgovinu, a odsečan, kratak, koliko mora – kada dođete na kasu da platite. Jedino vam se od srca smeje crnac dvometraš, security u besprekornom italijanskom odelu, koji prosto sija od sreće što se izborio za stalni boravak i redovno zaposlenje, pa je zbog toga presrećan i svoju sreću pokazuje kupcima. Eto, nek posle kažu da predstavnici domaćina nemaju širok osmeh, imaju, samo ga nemaju svi.

.

Velika predstava

.
Venecija je jedna velika predstava, koja nikada ne prestaje. Svega tu ima, od gondolijera koji vam naglašavaju režiranu romantiku, kao da su uz balade vezani i kada peru čarape i zube, preko slikara na trgu Svetog Marka, koji slikaju već naslikana platna, pa do oficijelnih dobacivača komplimenata gošćama.

Mora da su svi oni plaćeni službenici nekakvog turističkog saveza Venecije, a pomalo liče na one egipatske oficijelne dobacivače, što, kao, nude kamile u zamenu za gošće. Ovi, venecijanski, nisu tako napadni, ali čine deo folkolora turističkog planetarnog epicentra.

.

United colors of nations

.
A na Trgu svetog Marka još jedna demokratska slika, „United colors of nations„. Hiljade i hiljade turista svih boja i opredeljenja, svi bezbrižni, relaksirani, neko se smeje, neko broji ženske pogledima, neko muškarce, na sve strane škljocaju foto aparati, maše se australijskim i teksaškim šeširima, sijaju indijske nošnje, blješte bušene uši i nosevi, deca iz ex-YU država galame, promuklih glasova posle petog, šestog dana na maturskim ekskurzijama, zaljubljeni raznopolni parovi javno pokazuju svoju ljubav, istopolni parovi se prepoznaju, ali su malo diskretniji, svako radi šta hoće.

Odrasli ljudi pomalo podetinjili, redom se „blesave“ ispred kamera i foto-aparata, verujem da bi se tu neko mogao i go skinuti, a da oni okolo to ne konstatuju sa posebnom pažnjom. Tu su i kaluđerice iz neke azijske zemlje koje su dobacile do Rima i Vatikana, a onda skoknule i do ovih, ne tako religioznih centara, pa se malo opustile i krenule da se kikoću, zaljubljeni par se sabrao, video da nema para za restoran na trgu, pa kupio šampanjac i dve plastične čaše i srećno nazdravljaju, kao da su u najglamuroznijem restoranu ovog dela Italije…

.

Poziv

.
Treba li još nešto da vam rečima naslikam, pa da donesete odluku i u dogledno vreme prištedite neke parice, spakujete kofere i krenete na ovu stranu?

Sve ćete ovo, i ko zna šta još, na tom putu videti i doživeti, baterije napuniti, a potom se vratiti u surovu stvarnost vaših gradova i vašeg posla, što može da bude i pomalo bolno.

Nemojte da vas ovo poslednje obeshrabri, utisak lepog punjenja baterija je mnogostruko jači.

. . .

.

. . .