Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Životni progres – pitanje smisla života Dr Justin Popović

Ava Justin Popović


Životni progres ili pitanje smisla života – gde je kraj progresa tu je i kraj života

 

Nebeski sat i Životni progres je pitanje smisla životaMnogi ne priznaju vaskrsenje, ne priznaju pobedu nad smrću a govore o progresu. No svi ti progresi, bili naučni, ili filosofski, ili umetnički, ili kulturni, nisu drugo do koncentrični krugovi, upisani u krugu smrti.

Progres koji izneveri i napusti čoveka u smrti, nije progres već falsifikat progresa.

Ako progres nije u stanju da osmisli život i smrt, da obesmrti čoveka i čovečanstvo, onda to nije progres već maskirani regres. Takvi su svi progresi sem progresa zasnovanog na vaskrslom Bogočoveku. Nije li smrt pobedjena, i besmrtnost osigurana vaskrsenjem, onda nema istinskog progresa u ovoj strašnoj vodenici smrti, onda su svi ljudi bez izuzetka robovi smrti, lakeji smrti, mlivo smrti. Ako je tako, rašta onda živeti, o vodeničari progresa u vodenici smrti? Zar zato, da me vodenica smrti na kraju krajeva samelje celog bez ostatka?…

Da, da, svi progresi koji nisu zasnovani na besmrtnosti čovekove ličnosti, pretstavljaju iz sebe naivne čarolike bajke i skaske, koje nesrećni žitelj ove planete sanja, u čijem naručju? – U odvratnom naručju aždaje smrti.

Reč progres u bukvalnom smislu označava svako kretanje napred. Kroz svukoliku delatnost svoju: religijsku, filosofsku, naučnu, tehničku, ekonomsku, rod ljudski se, očigledno, kreće napred, ide napred, ka čemu? Nema sumnje – ka smrti, kao poslednjoj realnosti. Rodjeni u vodenici smrti, odrasli u njoj, ljudi, svi ljudi sa svima svojim progresima bivaju najzad samleveni smrću. Zagledajte u tajnu ljudskih progresa, i ako vam razum nije uspavan morfijumom naivnog humanizma i srce opijeno opijumom kulturnog idolopoklonstva, stvaripoklonstva, vi ćete morati otkriti da čovečanstvo kroz sve svoje progrese hita ka jednom, progresira ka jednom: ka smrti.

Iza svih naših progresa stoji smrt.

To je najsigurnija meta ljudskog progresa. A kada se progres završava smrću, nije li smešno nazivati ga progresom? Pametnije je nazivati ga regresom, kobnim regresom, jer sve odvodi u nebiće, u nepostojanje, u ništavilo. Ako ne želimo da namerno zavaravamo ono malo saznanja što imamo u srcu, onda moramo i saznati i osetiti da nema istinskog progresa bez pobede nad smrću, bez osiguranja besmrtnosti za čovekovu ličnost, bez osiguranja večnog života. Drugim rečima: čoveku i čovečanstvu nema progresa bez Bogočoveka Hrista, jedinog pobeditelja smrti. Jer progres je samo ono što savladjuje smrt i osigurava besmrtnost čovekovoj ličnosti; sve pak ono što ne savladjuje smrt i ne osigurava besmrtnost ljudskom biću, nije drugo do regres, fatalni regres, koji čoveka osudjuje na smrt, iza koje nema vaskrsenja.

Pošto je Bogočovek Hristos jedini pobeditelj smrti, to je On i jedini osnivač i tvorac jedino istinskog progresa, progresa bogočovečanskog; a čovek, i sve što je čovečje, suviše čovečje, u stvari je regres. Dilema je vrlo jasna: čovek ili Bogočovek, smrt ili besmrtnost?… Prijatelju, ako si makar jednom ozbiljno zapitao sebe: šta je smisao mome životu koji ovako neumorno hita ka grobu, progresira ka smrti, – ti si samo u vaskrslom Gospodu Isusu mogao naći odgovor na svoje pitanje. Ako si pak svoj lični problem proširio na celo čovečanstvo, i u besane noći i hučne dane ozbiljno pitao sebe: kakav je smisao postojanju roda ljudskog, i šta je ustvari progres ljudski, – ti si iz svih činjenica mogao izvući samo jedan zaključak: progres je sve što odvodi Hristu i vaskrsenju, jer osigurava besmrtnost i čoveku i čovečanstvu; regres je sve što odvraća od Hrista i vaskrsenja, jer gura usmrt, u nebiće i čoveka i čovečanstvo.

Hristočežnjivost je vitalna sila progresa, jer se njome savladjuju smrt i smrtnost, to jest: greh i zlo, a osigurava besmrtnost i život večni.

Vaskrsenje Hristovo freska i Životni progres pitanje smisla životaJedini smisao ljudskog postojanja u ovoj vodenici smrti jeste lična besmrtnost svakog ljudskog bića. Bez toga, našta nam progres i usavršavanje, našta filosofija i kultura, našta nam dobro i zlo, našta Bog i svet? Osetiti se besmrtnim još za života u telu, jeste blaženstvo koje se samo Bogočovekom Hristom može pronaći i osigurati.

Razvijanje osećanja besmrtnosti i njegovo pretvaranje u saznanje besmrtnosti, posao je Hristovog čoveka u ovom životu. Izgleda mi: Spasiteljevo Evanđelje i nije drugo do praktično uputstvo kako čovek može sebe smrtna preraditi u besmrtna. Praktikujući evandjelske vrline, čovek savladjuje sve što je smrtno u njemu; i ukoliko evandjelskije živi utoliko jače potiskuje iz sebe smrt i smrtnost i urasta u besmrtnost i večnost. Osećati Gospoda Hrista u sebi isto je što i osećati se besmrtnim. To osećanje besmrtnosti izvire iz osećanja Boga, jer je Bog izvor besmrtnosti i večnog života.

„Šta je besmrtnost?“ – pita veliki hrišćanski filosof, Sv. Isak Sirin, i odgovara:

„Besmrtnost je osećanje Boga“.

Osećati Boga znači: osećati se besmrtnim. Bog i besmrtnost su dva korelativna pojma, jer su dva korelativna fakta. Jedno je nemoguće bez drugog.

Osećati Boga u sebi stalno, u svakoj misli, u svakom osećanju, u svakom postupku, i jeste besmrtnost. Steći to osećanje Boga i znači: osigurati sebi besmrtnost i život večni. Otuda samo iz vere u Boga, iz osećanja Boga ističe i osećanje lične besmrtnosti čovekove.

Bogočovečanski progres se i sastoji u tome što u ljudima razvija i usavršava to osećanje lične besmrtnosti čovekove, jer do maksimuma razvija u njima osećanje Boga. Čovek Hristove vere živi osećanjem i saznanjem da je svaki čovek besmrtan i večan, te stoga ne može biti predmet ničije eksploatacije i tiranije. Osećanje besmrtnosti dolazi od osećanja Boga, a osećanje Boga ne trpi greh već ga izgoni iz čoveka, jer greh proizvodi smrt.

Ako je u čoveku živo osećanje Boga, živo je sa njim i osećanje besmrtnosti koje se neumorno bori sa svim onim što usmrćuje čoveka, a to je greh, svaki greh i svako zlo.

. . .

Citat iz knjige „Svetosavlje kao filosofija života“ autor ava Dr Justin Popović

.

Reči Ave Justina – dokumentarni film „Sveti Ava Justin Popović

http://www.youtube.com/watch?v=p2mtGXkz46U

. . .

11 komentara

  • Ovo je klasicna religijska uspavanka. Zivot je pre svega vec besmrtan, on je nergija koja vecito kruzi. nakon smrti materija od koje je bio sazdan covek samo menja oblik ali zivot nastavlja da postoji u drugim bicima koja su isto tako sebi vazna kao i mi. . Tom organskom materijom hrane se crvi i mikroorganizmi kojima se dalje hrane biljke, neka od zivotinja ce obrstiti list te biljke ili ce se nahraniti njenim slatkim plodom. Plod tresnje ce pojesti i dete. Mi vec jesmo besmrtni i nije nam potreban spas od smrti ali relgiji takva istina ne odgovara, ona mora da nametne potrebu za Bogom, a to je najbolje ako se propagira strah od smrti i jedini spasioc koji pruza uslugu izlaska iz toga. Surova sustina je da je zivot samo proces, izuzetno kompleksan i jedino odrzi u formi medjusobne veze svih zivih bica na planeti, kao takav Zivot je neunistiv i potpuna SMRT u njemu ne postoji, kao sto ne mozes unistiti energiju tako je ne moguce USMRTITI zivot jer on kruzi, menja uvek formu i prozima svako bice na planeti. Kako coveka, tako i puza, crva, pticu, maslacak, mrava.

    daljekao sto je energijae vraca nazad u prvobitni oblik tj. u mnogo prostije organske komponenete koji se

  • @ Miroslav

    Kakva ateistička (samo)obmana je vaš komentar 🙂

    Osim što je komentar u suštini duboko patetičan, jer celu istoriju ljudskog roda svodi na proces bez smisla, jer je jedini smisao po vašem tvrdjenju održavanje života. Takodje, onda izbor; živeti ili umreti, odluka je iste vrednosti, svejedno je. A svest koju čovek ima i ne mora da ima, jer u svakom slučaju „show must go on“ i zašta se onda radjati.

    Ako živite jer životu ne vidite vrhunski smisao i vidite ishodište samo u smrti i podlozi crvima, onda je on za vas stvarno ono što tvrdite – proces. Složen, ali u biti slep proces. Upravo ono o čemu se u ovom tekstu i govori kada se prikazuje životni progres. U vašem slučaju to nije progres nego stagnacija, ali je ishodište isto.

  • ‚‚Osetiti se besmrtnim još za života u telu, jeste blaženstvo koje se samo Bogočovekom Hristom može pronaći i osigurati.‚‚
    Mislim da ovo mogu da osete sledbenici svih religija .

  • Uvek sam se pitao u šta ili kako to ljudi veruju na nevidjeno. I uvek sam imao nešto protiv „slepog verovanja bez objašnjenja“. Njuškao sam tako oko crkava i popova stalno sumnjičav i podozriv, šta oni to meni prodaju, kakvu veru koju ne mogu videti ili osetiti. Srećom, kažem srećom, naišao sam na par duhovnika koji su mi razložno objasnili nekoliko stvari i zašto je potrebno nešto raditi. Priznajem, počeo sam polako da se pridržavam nekih jednostavnih upustava kao što su molitva, post, celivanje moštiju svetaca, itd. I ništa se nije dešavalo, ništa mi se nije otvaralo, ni prikazivalo, nikakvi andjeli, nikakva svetlost, zvuk, melodija, vizija. Ali hajde, bio sam istrajan, jer sam takav u životu, ako nešto radim, radim to pedantno i uporno.
    I onda jednog dana, u jednom manastiru pored Drine dok je trajala liturgija, osetim ja neku blagost i lakoću u sebi, neko ispunjenje, u trenutku kada mu se nadao nisam, jer sam bio i umoran od pešačenja po kraju i stajanja u Crkvi. A srce mi se nekako otvorilo, pa lako, pa se samo moli, kao da mene nema, kao da nije moje. Trajalo je to par minuta.
    Otidjem ja posle toga kod sveštenika koji je držao liturgiju da ga pitam šta mi se desilo. A on mi kaže, osetio si blagodat od Svetog Duha koja se tokom liturgije spušta na vernike. Sad samo revnosno nastavi da se moliš i da živiš hrišćanski, da se to osećanje produbi u tebi i zadrži, jer reče on meni tada, ta blagodat data odozgo je ono što nas spašava, ali se valja pomučiti oko nje, niko je ne dobija besplatno ni za badava.
    Čitam ovaj tekst i razumem, sada stvarno razumem šta je u stvari veliki Justin Popović govorio, imao sam za trenutak to osećanje, možda ne nalik osećanju besmrtnosti, ali shvatam šta je blagodat Svetog Duha, ta milost koja nas povezuje sa besmrtnošću. Od tada ne sumnjam ni u Crkvu, ni u veru, jedinu sumnju imam u svoje postupke i svoju revnost. I mislim da ovaj tekst teško da može razumeti moj prvi komšija koji nikada nije otišao u Crkvu i koji nije imao priliku da oseti blagodat. Čak i mnogi koji idu u Crkvu ne dobiju blagodet, jer se kako mi duhovnici rekoše ona zaslužuje, hrišćanski život je preduslov za to ali ne i garancija, jer bilo koji spolja revnosni vernik ako u srcu grešia ne kaje se, tera blagodet od sebe.
    Kako bih voleo da sam u stanju da „stalno osećam Boga“.

  • @Zdravko
    Čitao sam pažljivo, komentar je izrečen bez komplikovanih reči i nerazumnih formulcija. Poštujem ga jer je autor doživeo nešto nedoživljeno, lep i prijatan kratkotrajni osećaj, koji je na njega ostavio dubok utisak. Ne želim da pravim paralelu u doživljenim osećanjima u nekim drugim uslovima i okolnostima, jer bi za neke možda to izgledalo neprimereno.
    Ono što me navodi da pišem ovaj komentar je dalji smisao doživljenog: da li je tvoja jedina želja i preokupacija u budućnosti da doživiš ponovo isti osećaj, ili da doživljaj bude što češći ili čak trajan? Da li je isti uticao na tvoje razmišljanje da budućnost posvetiš prvenstveno traženju takvog osećanja, što te onda vezuje za neprekidni boravak u manastiru? Šta pruža taj osećaj – izvesnost u nečemu što predstoji, a što do sad niko nije doživeo ili bar doživljeno razumno saopštio (smrt odnosno besmrtnost)?
    Ako će to uticati da od tad živiš još „hrišćanskije“ nega do sad, šta to znači osim odlaska u crkvu i molitve? Da li to menja tvoje mišljenje prema crkvi, crkvenim velikodostojnicima, drugim verama, nepravdi koja te okružuje?
    Mnogo pitanja, razumem ako nemaš odgovore na njih.

  • Čovek, svako od nas, živi svakodnevni život kroz mnogobrojne dnevne dogadjaje i aktivnosti da bi polako sazrevao kao duhovno biće – Duša. Svi progresi, u kojima čovek učestvuje, jesu tu da pomognu i omoguće njegov duhovni progres. Zauzvrat, duhovni progres čoveku daje mogućnost da načini bolji ekonomski progres i da svakodnevne životne probleme i dileme rešava uspešnije, bezbolnije i sa mnogo višeljubavi nego što je to ikada ranije činio.
    Duhovni razvitak znači razvitak svesti a to ujedno znači razvitak ljubavi. Izmedju svesti, kao duhovnoj kategoriji (nikako intelektualnoj) možemo staviti znak jednakosti.
    Duhovni razvitak je ujedno evolucija naše svesti, evolucija koja teče posebnom linijom od evolucije našeg tela. Ovu drugu evoluciju proučava nauka kroz genetiku… dok onu prvu u svoje okrilje drži, ili bi trebala držati, religija.
    Negiranje materijalne strane ili njeno ignorisanje i nipodaštavanje nikako ne doprinosi ispravnom duhovnom razvitku niti uspešnom kretanju kao toliko željenom stanju besmrtnosti. Istovremeno, negiranje duhovne strane nosi jednako veliku neispravnost u pristupu i sagledavanju celine života. To su dve krajnosti.
    U ovom svetu materijalno i duhovno su neodvojivi i neophodni i jedno postoji zbog onog drugog. Bog je krerao sa svrhom materijalnu stranu života da bi nama Dušama omogućio ispravan poligon za duhovni razvitak.
    Nije pogrešno stvarati materijalnost, posedovati je ili njome trgovati. Ono što je daleko važnije je imati ispravan odnos prema materijalnim stvarima, jedena nevezan stav. Takodje, ispravno je shvatiti da je primarna duhovna strana života, materijalna je sekundarna ali da jedna bez druge ne može.
    Osetiti ljubav Svetoga Duha (što je REČ Boga) u svom srcu još uvek ne znači besmrtnost. Imati unutarnji osećaj o postojanju Boga još uvek je daleko od besmrtnosti. Ovo su samo znaci da smo dosegli novi stepenik našeg duhovnog razvitka, od osobe koja je samo verovala u osobu koja nešto oseća ili naslućuje.
    Taj dodir je samo praskozorje čovekovih mogućnosti svesnog duhovnog razvitka. Ostanemo li okamenjeni u shvatanju da je to dovoljno za ispunjenje našeg životnog cilja i da će nam to obezbediti besmrtnost, jednoga dana ćemo otkriti da smo bili prevareni.
    Besmrtnost, već postoji budući da smo duhovna bića, Duše, a kao takvi jesmo večiti i besmrtni. Medjutim, ono što se podrazumeva pod stvarnom besmrtnošću jeste naša obaveza da realizujemo Boga u sebi. Realizacija Boga u sebi u pravom smislu znači realizovati Bog-Svest u sebi što je naš najviši i pravi životni cilj.
    Da, iako nisam sledbenik Biblije poznata mi je jednako kao i mnoge druge „svete knjige“. Stih u Bibliji koji kaže: „Onaj ko sluša Reč Boga taj više ne umire…“ Što znači da onaj ko se otvori prema Svetom Duhu (što je REč Boga), tačnije prema Svetlosti i Zvuku kao njegovim dvojnim aspektima, koji će ga pročišćavati i podići njegovu svest do najvišeg stadijuma, doseći će to visoko stanje svesti, Bog-Svest. Dostići to visoko stanje svesti znači više ne dolaziti u ovaj fizički svet, ne inkarnirati više što se u najvišem smislu smatra umiranjem.
    Justin Popović je verovatno inspirisao mnoge da se malo više usprave i preusmere u svojim životima te da pogledaju svetliju stranu života, što je svakako dobar doprinos samom životu, ali onima koji žude za pravim smislom života njegova emotivna pisanja neće i ne mogu biti dovoljna.
    Put ka Bogu je dug, stvarno dug. Svakom od nas, kao Duši, potrebno je nekoliko stotina hiljada života.
    Nezavisno od rečenog, nikada ne treba zaboraviti da svako ljudsko biće mora imati slobodu izbora njemu pogodne i shvatljive religije. Samo tako takva osoba se može najbolje i najbrže približavati svom životnom cilju, svom Kreatoru, Bogu.
    Bog se ne dokatuje drugima. Bog se dokazuje sebi.
    Kako?
    Krajnje etičnim, nesebičnim, požrtvovanim, kreativnim životom koji će biti prožet ljubavlju prema svim nacijama, rasama klasama i celom životu.
    Isključivost je ono što će nas držati zakovanim tamo gde jesmo… Uzgred, moja religija se zove Eckankar. Religija o Svetlosti i Zvuku Boga.

  • @ Aleksandar Zlatar

    Poštovani Aleksandre, pokušaću da vam odgovorim što jasnije, mada sada sve više uvidjam nemoć da to rečima prenesem. Takodje, shvatam sada i zašto duhovnici u Crkvi zabranjuju na neki način da vernici javno pričaju i raspravljaju o svojim iskustvima, jer su ona razna, i dolaze sa raznih strana, kako dobrih tako i loših. Halucinacije, senzacije, uvide svetlosti i zvuka mogu se doživeti na mnogo načina i mahom su zablude u koje nas sile tame uvlače.

    Stanje koje sam vam opisao se može najednostavnije objasniti sledećom rečenicom: „Mir u duši“. To je ona rečenica kada Isus Hristos kaže „Mir vam svoj dajem – mir u duši“. Opisati to stanje je teško. To nije euforija, to nije ushićenje, to nije hladnoća ili bestrasnost, to je jednostavno mir duše. I ne postoje nikakvi svetlosni kolutovi koji vam se ukazuju očima, vidjanje andjela, zanos ili ekstaza. Ništa od toga, već samo dubok mir i lakoća duše. Ponekada nakon toga nastupi euforija i ono što se zove mističan zanos kada vam se duša ljubavlju zapali, kako to duhovnici objašnjavaju.

    Iz tog stanja mira duše proizilazi saznanje, teče jedna druga slika sveta, jedan osećaj koji je opet jako teško objasniti. Iz tog saznanja i novog osećaja stvarnosti, proističe i vaše drugačije ponašanje, jer počinjete da uvidjate šta vi ili šta drugi rade i zbog čega. To vam menja karakter, jer postajete svesni prisutnosti Svetih sila koje se o vama kao ljudskoj jedinki brinu i onih drugih koje vas obmanjuju na hiljadu načina. Sad, nemojte me pogrešno shvatiti, to nije uobrazilja, niti je to nova halucinacija, niti je to neka intucija koja tako lako manipuliše ljudima, to je neka vrsta saznanja koje je očigledna i jako logična. To je ono što duhovnici ponekad nazivaju duhovne oči, ali nikako nije istovetno sa „trećim okom“, vidovitošću i sličnim paranormalnim fenomenima.

    Iz tog stanja proističe mnogo posledica. Pošto me pitate da li postoji težnja da se taj osećaj ponovi, odgovor je ne. To nije osećaj zadovoljstva koji vas mami da ga obnavljate, to je stanje bivstvovanja u kome se nalazite ili ne. Javlja se po nekoj svojoj, odnosno Božijoj volji kako kažu duhovnici, ali sećanje na to stanje duše vas kao posledicu utvrdjuje u veri. Nemate više dvoumljenja o tome šta je ispravno a šta ne po ključnim pitanjima vere i života. Sumnje su nestale, iako su greške i dalje tu, i vi stalno grešite i tražite način da se pokajete za vaše greške.

    Jedna od suštinskih posledica takvih doživljenih stanja je vaš odnos prema svom životu i svetu u kome ste. Shvatate da imate samo jedan život i da se spašavate sada, ne sutra ili prekosutra. Shvatate da je život jedna borba dobra i zla, gde je zlo svuda prisutno u raznim oblicima, ali da je vaša misija da se borite dobrim delima. Pravda na zemlji koja je mnogima izvor razočaranja, jer je svi doživljavaju kao romantičnu bajku sa srećnim krajem, na Božijem planu ima svoju svrhu koja je nama neshvatljiva, i ne treba ni da je promišljamo. Borimo se koliko možemo da bude što više zemaljske pravde, ali ona je posledica naših života. Ako je svet nemoralan i grešan, kako onda računati na zemaljsku pravdu kao ispravan princip, kada je sprovode grešni i nemoralni. Zato se zemaljska pravda i sam život doživljavaju kao nešto sa čim se boriš i sa čim živiš a prizivaš Nebesku pravdu za svoj život, ako živiš hrišćanski i ispravno.

    Crkvu poštuješ i podržavaš jer vidiš veliku borbu sila koja se najviše odigravaju kroz nju, i vidiš da se ljudi uče i spasavaju kroz nju, kao što je i mene tu blagodat dodirnula, jer gde bi inače mi mogli da dobijemo blagodat Svetog Duha. Vidiš veliku nepravdu koja se nanosi Crkvi od strane njenih protivnika ali i loše ljude u njoj, no nije tvoje da im sudiš, svi na kraju dodjemo kod Vrhovnog sudije. Tako je i sa drugim verama i religijama, za neke ti je odmah jasno da su delo mračnih sila, za neke ne znaš ali poštuješ njihovu moralnost ako je skladu sa Božijim zapovestima.

    Ključno ishodište doživljenog „mira u duši“ je da si postao svestan Božije prisutnosti i da si dobio veru. Tek tada shvataš sve one Svete mučenike koji su od protivnika hrišćanstva bili mučeni, razapinjani i ubijani, i kako nisu poklekli, odrekli se vere, jer se nisu mogli odreći Apsolutnog života koji su osetili. I zbog toga im je bilo lako da se žrtvuju, jer im nikakva zemaljska stradanja nisu mogla oteti Nebeski svet. Samo su ga potvrdjivala. To je ono što je meni svojevremeno bilo teško da shvatim, kako neko veruje u nešto što nije video, opipao, omirisao, zagrizao. Kakva je to uobrazilja, podložnost intuiciji ili umišljanju kojem se vernici predaju.

    Sad znam da sam bio u krivu i da je vera lako dokaziva, samo ako osoba hoće da je otkrije. Na žalost, mnogi nas odbacuju od nje i skreću nas na trivijalne stvari bez vrednosti. A Ava Justin u ovom tekstu upravo govori o veri, koju on naziva osećajem besmrtnosti, odnosno osećajem prisutnosti Boga. Samo znajte još i ovo, kada to počnete da osećate sledeća stvar koju počnete da doživljavate je strah od Boga zbog greha koje pravite. Neko je negde napisao od velikih duhovnika, da mudrost i duhovnost počinju uvidjanjem i strahom od Boga, ne zato što će vas Bog kao strogi otac kažnjavati, već što uvidjate sram i sopstveni smrad grehova sa kojim treba da izadjete pred Boga Oca svog i tražite oproštaj. Zato je kajanje neophodan proces u hriščanstvu, a čovek se ne može kajati ako ne uvidja svoje grehove. A uvid dolazi u čoveka kada mu „mir u duši zavlada“.

  • @Zdravko
    Cenim jasan, razumljiv i po mom mišljenju iskren govor i pristup uvek diskutabilnoj temi kao što je vera, religija, postojanje , Stvoritelj, i zato zahvaljujem na takvom pristupu, jer mnogi, da ne kažem većina, zbog lične nesigurnosti ali i nerazumevanja nisu spremni da se upuste u ovakvu dobronamernu polemiku.
    Nemam nameru da se upuštam u raspravu o pitanjima na koja nemamo odgovore već samo mišljenja i pretpostavke.

    Ali izrečeno …“Nemate više dvoumljenja o tome šta je ispravno a šta ne po ključnim pitanjima vere i života. Sumnje su nestale, iako su greške i dalje tu, i vi stalno grešite i tražite način da se pokajete za vaše greške…“ postavlja pitanje zašto se i dalje greši ako nema nedoumica, i gde je granica i „opravdanost“ činjenja grešaka, jer „…shvatate da imate samo jedan život i da se spašavate sada, ne sutra ili prekosutra. Shvatate da je život jedna borba dobra i zla, gde je zlo svuda prisutno u raznim oblicima…“…“Ako je svet nemoralan i grešan, kako onda računati na zemaljsku pravdu kao ispravan princip, kada je sprovode grešni i nemoralni…“.
    Teško je prihvatiti tu nepravdu i objasniti u svakodnevnoj borbi za taj „jedan život“ i njegovo spašavanje da „…svi na kraju dodjemo kod Vrhovnog sudije…“. Šta raditi sad, danas ili sutra bez osnovnih uslova za život dostojan čoveka, a vera nam ipak ne donosi taj lični mir jer nam ne pomaže da nahranimo decu, obezbedimo lečenje, obrazovanje. Dug je i neizvestan put do božanske pravde. Da li će nam poverovati u to oni kojima treba usaditi te vrline, pogotovu ako kažem da je sve što se dešava Božija volja.
    Vera u dobro, odnosno ispravnost činjenja ili nečinjenja, je ipak individualna kategorija i ubedjenost u to donosi i lični mir i opravdanje, ali u ispravnost i opravdanost svojih postupaka veruje i onaj koji nanosi zlo. Ne čini se baš utešnim da će mu jednog dana neko gore suditi. Do tog dana….U prilog tome i sledeće: „…Zato je kajanje neophodan proces u hriščanstvu, a čovek se ne može kajati ako ne uvidja svoje grehove…“

  • @ Aleksandar

    Prepoznajem sumnje i pitanja koje vas muče. Ista pitanja su i mene teretila, ali većina njih je otpala „kroz veru“. Kažem, teško je neke stvari jednostavno objasniti, iako su one proste i jednostavne. Vera i religija jesu jako proste stvari, stvorene i za one sa malo pameti i znanja. To uvidite kada poverujete, do tada većina ljudi mnogo intelektuališe i sumnja.

    Vera vam donosi lični mir – mir u duši. To je osnovno.

    Strah koji sada imate oko egzistencije i osećaj nepravde postojaće i dalje, ali imaće drugačiji ton i biće daleko manji. I imaćete pomoć uz sebe Svetitelja. Kako, pitate se? Opet je teško odgovoriti, ali da kažemo da će vam se neke molitve ostvarivati.

    To što drugi greše i ne veruju, opterećivaće vaš lični život, ali mnogo manje nego što vas pitanje zemaljske pravde sada muči. Vaš životni zadatak u veri postaje mnogo jasniji negi što ga imate sada. Sada pokušavate da spasite ceo svet, da ispravite nepravde, da urazumite nerazumne. Kao verujući vi imate više razuma i racionalnosti jer znate svoje mere, i koliko je važno da se molite za sopstveno spasenje i spasenje svojih najbližih, a ako nešto preostane snage i za spas celog sveta. Jer, ovde se pisalo o molitvi, i rečeno je, „od svih stvari molitva je najvažnija“. O kako ja to sada uvidjam, jer me je ona uvela u drugo stanje bivstvovanja, u veru, u mir duše.

    Meni se dopada što se na ovom blogu objavljuju tekstovi o molitvi i njenom značaju, njenoj snazi. Čudi me da još nije pomenuta „Isusova molitva“, ali verovatno hoće jednog dana, mada sa njom treba oprezno, iako je maksimalno jednostavna, koliko sam čitao po literaturi duhovnici je ne daju na korišćenje običnim ljudima, već samo monasima koji su stasali za nju.

    Opet, svestan sam da vama molitva nije bliska, kao ni crkveni rituali, ali verujte mi, sve ima svoj duboki i povezani smisao. I pomoći će vam, više nego što možete da zamislite, i u sferi zemaljskog i u sferi duhovnog života. Pokušajte, vredi vaše duše.

  • Čovek je biće prizvano da bude nosilac i svedok večnoga života. To njegovo prirodno prizvanje postalo je Hristovim vaskrsenjem iz mrtvih najdublja stvarnost čoveka i sveta. Jer od trenutka Hristovog vaskrsenja ljudska priroda i ljudsko biće u celini zakvašeni su jednom za svagda kvascem večnog života. I čovekov um obasjalo je saznanje da mu preostaje da bira između prolaznosti i večnosti, između iščeznuća i večnog života. Od tada postaje jasno ono što je do tada bilo tamno u ljudskoj svesti: da postoje dve vrste života. Da postoji stvarnost i mogućnost prolaznog života ali isto tako da postoji i stvarnost i mogućnost večnog i neprolaznog života….HRISTOS VOSKRESE! i otpozdravu: VAISTINU VOSKRESE! – sadržana sva suština naše vere i sva suština našeg života u vremenu i večnosti. To je ono u šta mi hrišćani verujemo, čemu se nadamo, što volimo i na čemu utemeljujemo svoj život. To je temelj i smisao našeg rođenja, osnova i našeg življenja. Iz tog čudesnog događaja isijava večna i neugasiva svetlost. Ona prožima i obasjava naše rađanje i življenje, naše umiranje i naše večno nadanje…Živeti duhovnim životom znači spasavati se, isceljivati se, bežati od greha i tragati za ljubavlju.http://zlj13051967.wordpress.com/

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280