Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Pohvala ludosti i Erazmo Roterdamski u Srbiji

Zlatko Šćepanović


Sve je propalo, definitivno nema više nikakve nade za nas, ostalo je samo pozorište lutaka, stalna predstava, lutke-marionete i publika, i negde u policama knjiga »Pohvala ludosti«

. . .

Najlepši deo života sam proveo u borbi da nam svima bude bolje. Proveo sam ga u nadi da će pravda pobediti, i da će pošteni i pametni doći na vlast da nas vode. Verovao sam obećanjima da će nas oni povesti u bolju budućnost. Da će se stvari raditi pametnije, da će se nacionalno bogatstvo deliti pravičnije, da ćemo voditi računa jedni o drugima, da će nam gradovi biti sredjeniji, ljudi ljubazniji i zdraviji, da ćemo se radovati malim stvarima jer su velike stvari sredjene. I tako sam proveo 20 i kusur godina u nadi.

Onda sam se jednog dana probudio. Ne iz sna, već sam izašao iz sopstvene vizije, jer me je nada, ona nada koja je održavala tu viziju napustila. I kada se vizija boljeg, lepšeg i sredjenijeg života srušila, ostavila je iza sebe samo realnost, životnu stvarnost. Suvu i surovu realnost pozorišta ljudskih lutaka, ljudskih marioneta. Realnost koja je ispratila moje roditelje, u kojoj sam ja sada i koja će dočekati moju decu.

Kao u pozorištu lutaka, gde sedim kao gledalac posmatram svet i lutke koje čine moj život. Posmatram ljude, bližnje i dalje, posmatram ljude na pijaci, po javnim mestima, na televiziji, gledam ih u novinama, posmatram studente, i domaću elitu, političare, bogataše, i njihove ulizice i poltrone. Posmatram šta i kako se stvarnost odigrava oko mene. Prisećam se kako je bilo ranije, i sagledavam kako će biti ubuduće.

Sada odjednom vidim u toj lutkarskoj predstavi  da se likovi lutaka marioneta menjaju, ali da su konci sa kojima ih lutkar iza paravana, naizgled nevidljiv, pokreće uvek isti i da to radi uvek istim pokretima. I da ih uvek pokreće jedan te isti lutkar, koji se zove nepoverenje, nemir, lenjost, pohlepa i podmuklost. Oni koji nas vode, vode sebe tim strastima. Vode sebe hajdučkim i lopovskim kodom otimačine i uzimanja postojećeg. Lenji da rade na stvaranju nove vrednosti i na pregoru da se stvori nešto novo i bolje, za sve, oni se tuku samo oko onoga što već postoji i što prelazi iz ruke u ruku. A publika, sve to prati uzbudjeno i navija. Umesto da predstavu prekine zbog nemorala i kriminala, publika traži još akcije i zabave. Eto razloga zašto je Srbija zaostala, zašto Srbija sporo prati svet, jer se Srbi medjusobno potkradaju, bez vizije budućnosti, uz pomoć podanika iz publike. Samo im je sadašnjost bitna. I hitna. I samo im zabave treba.

To me je prestravilo.

Vidim, lutke se menjaju ali lutkar u pozorištu lutaka uvek ostaje isti. Niko od lutaka da se pobuni i zameni lutkara za nešto bolje. Ne, one igraju kako im on zateže konce, divlje, neobuzdano, slavoljubivo i bez savesti. Publika samo uzdiše i uživljava se u dramu.

Prisećam se velikog Erazma Roterdamskog i njegove čuvene knjige »Pohvala ludosti«. Čitao sam je davno, pre 30 i više godina, i bila mi je zanimljiva, naizgled razumljiva. Kao mladi smo ludi, jer smo detinjasti, kada porastemo postajemo još ludji, jer smo bezbrižni i bez očekivanja. Tada sam knjigu samo razumeo, sada je i shvatam. Napisana je u doba renesanse, kada je postojala nova nada u budućnost čoveka i društva. U vreme kada je postojala nada u pobedu razuma, nad strastima. U pobedu razumnog hrišćanstva nad snovidjenjima i predrasudama paganizma.

Razum, moralnost i poštenje? Ima li ga u lutkama koje nam kreiraju život i koje vode misli publike? Postoji li pod vatrom strasti u kojima se njihove misli kuvaju, kao u velikom kotlu. Kotlu ispunjenog emocijama i uzrujanošću koja vas čini nemirnim i razum ometa do krajnjih granica.

Sada sam shvatio još nešto. Veliki je Erazmo Roterdamski. Stvarno veliki. Znao je Erazmo Roterdamski o čemu i o kome piše. Imao je oči. Video je kako su ljudi kvarljiva roba. Video je i razumeo i lutke i publiku.

I šta nam nakon izgubljene nade i vizije za bolju budućnost još preostaje?

Ludost! Uzvišena vrsta ludosti. Ona opuštena i duhovita ludost koja budi novu nadu života, veru da nećemo završiti u paklu strasti i ljubav da sve i svima oprostimo. Da oprostimo i lutkama i publici.

Srećna Vama Nova 2011- godina!

. . .

.

Erazmo Roterdamski – Pohvala Ludosti (odlomak)

.

Али је већ време да, по угледу на Хомера, поново сиђемо на земљу остављајући небеса и увидимо да људи уживају само онолико среће и весеља колико им ја допуштам.

Погледајте с колико се смотрености побринула природа, мајка и створитељка људског рода, да се све свуда зачини лудошћу. По стоичкој дефиницији, мудрост се састоји у томе да се управљамо према разуму; а лудост, напротив, значи подати се самовољи страсти.

Из страха да људски живот не буде тужан и страшан, Јупитер је доделио човеку много више страсти него разума, и то у односу пола унције према асу (24 :1)! Сем тога, сабио му мозак у уски кутак главе, а читаво тело препустио страстима.

Најзад је ставио усамљеном разуму насупрот, рекла бих, два врло моћна непријатеља: први је срџба, која господари у грудној тврђави и у срцу, извору живота; други је пожуда, која себи врло широко присваја власт, сасвим доле до препона.

А шта може разум против те две удружене силе, довољно јасно показује свакидашњи људски живот.

Он једино може да виче до промуклости и да даје моралне поуке. Ти се, пак, поданици буне против свога краља и ружно га надвикују, те он најзад, уморан, мора да се повуче и дигне руке.

. . .

22 komentara

  • Čini mi se da autor u poslednim tekstovima iskazuje visok stepen (verovatno opravdanog) nezadovoljstva, besa, pesimizma, nemoći, neverice jer je, pretpostavljam, iz nekog razloga realan optimizam zamenio saznanjem da ono na čemu je zasnivao taj optimizam, počiva i zavisi od volje ljudi koji su do sad iskazivali samo one najgore osobine, koje su tako daleko od normalnog, ljudskog, poštenog, časnog.
    A vreme ide i ne vidi se način kako izaći iz začaranog kruga.

  • @ hook

    Pa, želeo sam da staru godinu završim sa novom nadom. I ludošću 🙂

    @ Aleksandara Zlatar

    U stvari uopšte nisam ni razočaran, besan i nemoćan, naprotiv, to samo tako deluje u 3/4 teksta, ali poenta je na kraju: „kada izgubiš svu nadu, radja se nova nada bazirana na duhovnoj ludosti“ 😉

    Šta bi bilo da pišem stilom i sa idejama koje imaju Gracijan, Basara, Hamvaš, Makijaveli, to su tek pesimisti kod kojih nema nade i izlaza. Kod mene je makar dat izlaz. Kakav takav 😉

  • Dobro, evo kao oprostili smo im.
    Šta dalje?
    Nama ostaje ludilo, a oni u nove pobede, jer ćemo im i dalje opraštati i opraštati. Nešto ja u tome baš i ne vidim izlaz, a „opuštenu i duhovitu“ ludost ne mogu da vezujem za tako ozbiljne stvare. Opuštenost i duhovitost kratko traju – zamenjuju ih glad, nemoć, bolest. Teško je i deci objasniti.

  • Ja mislim da optimizam i nada, odrzava coveka u zivotu. Razum bih trebao nadvladati i strast i pozudu, normalno nemaju svi ljudi toliko razvijen razum. Dokle god nam sudbinu kroje nerazumni i pozudni ljudi, dotle cemo mi biti pozorisne lutke. Tekst je dobar, i na nasu zalost realnost nam je upravo takva. Mene dusa boli kada vidim do cega nas je dovela saka polupismenih ljudi. Bit ce bolje, ali moja generacija je upropastena, masa skolovanih koji su se razisli po svetu, ali ni u tome svetu nije mnogo bolje. Nekako lakse podnosimo kada smo tudje sluge, mozda i nama nesto fali u razumu. Pozdrav.

  • @Radica
    ….Nekako lakse podnosimo kada smo tudje sluge…
    E Radice tastatura ti se pozlatila !

    @ Zlatar
    Biti posten i biti „donji“ nije proizvod ovog postmilosevickog doba. Tako je „od kada je svijeta i vijeka“ . To nije nikakva bozija zapovest i nikakvo prirodno ljudsko stanje , to je stvar izbora.Zato kad vec shvatimo da ne mozemo i ne zelimo biti kao ONI treba da se okrenemo sebi i stvaramo svoj svet za koji su ONI elementarna nepogoda.U suprotnom cemo ceo zivot provesti ogovarajuci njih dok „zavrsavaju posao“ kao kucici kad zavijaju na mesec..( Uh al je ovo pateticno ) .

  • Ludilo je stanje uma a ludost stanje duha. Ludost u svojim ekstremnim stanjima dovodi ili do ludila ili do „svete ludosti“ duhovnih ljudi, poruka je Erazma koji je i sam kroz ironiju i satiru bezao od ludila svog vremena. Zakljucak ovog texta je vise Zen misao nego hriscanska ideja.

  • Bravo Zlatko i ne preostaje nam ništa drugo nego da budemo optimisti i da verujemo u nemoguće, jer „sve je moguće onome koji veruje“. Sve ostalo vodi u stvarnu propast.
    Setih se Dučića koji kaže: „Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji neho heroj Agamemnon, bogatiji nego car Mida, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon. Sve oči ovog sveta uprte su u njega.“
    Gorivo optimizma je ludost, a činjenica je da sva velika i značajna otkrića i svaki napredak kroz celu poznatu istoriju potiču od ljudi koje su njihovi savrermenici smatrali ludacima.

  • @Vojsije
    I u optimizmu i u pesimizmu traži se neka realnost, iskustvo prošlosti i potencijal za budućnost. Na tome i zasnivam svoje mišljenje. Većina činjenica i okolnosti ne daju osnov za realan optimizam.
    Stvaranje, odnosno okretanje svom svetu, kako navodite, mi nije baš najjasnija varijanta – šta to praktično znači? Ako je to vezano za religiju, molitve, i slično onda ste, po mom mišljenju, na pogrešnom putu. Najmanje 20 godina je SPC partija na vlasti i svakim danom je sve jača i bogatija, kao i druge vladajuće stranke koje podržava, pa se pitam da li ste, ako je religija u pitanju, na liniji sa predstavnikom Boga na zemlji, ili ste u kontri. Verovatno ste (ako ste) kao pravi vernik i bolji čovek, i mnogi drugi vernici, ali to se nešto i ne primećuje u realnom spoljnjem životu. Izlaz iz postojeće situacije neće baš dati neke rezultate ako se apeluje (propoveda) na preispitivanje svesti „onih“ u cilju njihovog shvatanja grešaka koje čine i pokajanja. Oni smatraju da rade ispravno i u duhu religije, jer na kraju krajeva imaju i podršku SPC.

    @Radica
    Biti nečiji sluga je ili odraz realnih mogućnosti ili prinude. Ako je gospodar „normalan“ neće biti posledica, ali ako je služenje odraz moranja i prinude, a usput i lošeg tretmana, onda je to košmar koji ne može da donese dobro. Ako je čovek materijalno obezbedjen, ima sigurnost i poštovanje u radu, onda mu je sasvim svejedno ko mu je „gospodar“ i što ima tretman „sluge“.
    Cilj svakog čoveka je, po mom mišljenju, ekonomska sigurnost i stabilnost, odnosno izvesnost u predstojećoj budućnosti. Sve ostalo, kao što je politika, demokratija, i slične tekovine civilizovanog društva samo su sredstvo za ostvarivanje tog cilja, a nikako same sebi cilj. Neka se sistem zove i diktatura i komunizam i kapitalizam ili slično, ali neka obezbedi tu ekonomsku sigurnost i nezavisnost svakome. U zameni teze zbog satanizacije nekog prethodnog perioda, zanemarene su dobre strane socijalističkog perioda Jugoslavije, u kojoj su , kako kažu. sputavani demokratski, višepartijski procesi. Ovi procesi su u prethodnih dvadeset godina doneli srpskom narodu standard upola niži od zatečenog 1989. godine i ne postoje realni pokazatelji da će i biti dostignut u bližoj budućnosti.
    Priznajem da sve ovo zvuči pesimistički, ali još nisam pronašao osnov za realni opštimizam.

  • @ Zlatar
    Nisam mislio na religiju , mada je smatram dobrim,mozda i najboljim ponocnim sredstvom za lakse guranje kroz zivot. Vas stav o SPC je blag u odnosu na moj , verovatno zbog toga sto nikad i niste verovali u njih. Ja se ne slazem sa vama da je ekonomski prospreitet najvazniji u zivotu jer bi to znacilo da su ONI u pravu . To bi podrazumevalo da teba da provedemo ceo zivot jureci za novcem i da ga ostavimo deci koja treba da nastave dalje i …. Na svoj svet sam mislio da odredimo koliko prihvatamo vremena da potrosimo na neizbeznu jurnjavu za novcem a da ostatak vremena posvetimo onom sto nas interesuje i cemu smatramo da vredi posvetiti vreme. Pa bilo to gledanje farme , rad u basti,citanje, sport ili pomaganje drugima. Osim stomaka da nahranimo i glavu i dusu ( u koju ne verujete) .

  • Hajde da ostavimo religiju po strani. Vera je bitna, religije su samo manje ili više uspešni pokušaji organizovanja ljudi („širokih narodnih masa“, što bi rekli komunisti) i uvek su kroz istoriju imale za cilj da budu jedan od instrumenata kojim će vladari kontrolisati narod.
    Vera je nešto sasvim drugo, u trganju za onim u šta bih mogao verovati meni je mnogo pomogao esej Lava Tolstoja „Traganje za Bogom“.

  • @ Radica Catalano

    Kada odete kao gost u sredjeniji svet i materijalno vam je bolje, lakše vam je da se uklopite u sistem, jer nije „vaš“, to se slažem sa vama. Gde god da sma bio u svetu, osećao sam se lakše, bezbrižnije i vedirije nego kod kuće, jer nisam imao „poznatih kućnih problema“. Njihovi „kućni problemi“ me nisu interesovali 🙂

    @ Victor

    Zen ima neka vrlo bliska shvatanja hrišćanstvu, pa se može i tako shvatiti, ali nije mi zen bio u mislima.

    @ Radoslav Mileusnić

    Slažem se, kaže se da civilizaciju i progres nisu stvorili mirni i krotki, nego nemirni i ambiciozni 🙂

  • @Vojsije
    Nemojte poistovećivati ekonomsku sigurnost sa NJIHOVIM „ekonomskim prosperitetom“ . Ekonomska sigurnost je potrebna svakome da bi ostvario svoje najosnovnije ljudske potrebe, dostojne čoveka, bez nepotrebne neizvesnosti i stresa. Ako ste ostvarili materijalnu bazu srazmerno radu i obrazovanju, onda imate sve preduslove da se posvetite svim oblicima nadgradnje. Ako je nekome jedina ambicima sticanje materijalnih dobara, odnosno novca, onda on nije iz ove priče. Medjutim, teško je baviti se nečim drugim ako živite od danas do sutra, a još teže ako izlaza iz takve situacije nema ni na vidiku. A priznaćete, mnogo je porodica u ovoj Srbiji koje su duboko zabrinute za budućnost, i zato se sa nostalgijom sećaju nekog prošlog vremena, koje je takodje bilo teško, ali ipak mnogo lakše od sadašnjeg.

  • @Aleksandar Zlatar. U vremenu komunizma kod nas se stvarno bolje zivelo. To vam dajem za pravo.Vecina ljudi je bila sa nizom strucnom spremom, ali su ipak bili mudriji i pametniji od danasnjih mnogo skolovanijih ljudi. Oni su mozda i krivi sto mi danas neznamo da se snadjemo u ovom vrzinom kolu, posto smo kao deca bili zasticeni od svega surovog, i ako ga je i onda bilo. Odjednom kada smo trebali posle zavrsenih Fakulteta da budemo nekakvi strucnjacik, doslo vreme da to nemamo gde primeniti. Sta smo mogli nego otici i snalaziti se. Ja sam u pocetku radila posao za koji nije trebalo da budes toliko obrazovan, a da su mi ponudili taj posao u domovini ,ja bih se uvredila, kao i vecina mladih i obrazovanih. Okolina bi mi se iza ledja podsmevala, a naredjivao bi mi neki polupismeni Tajkun.Ovako ni neznam koliko je skolovan moj poslodavac, ali nekako mi je svejedno posto je stranac, a i moja okolina u otadzbini ne zna nista o njemu, tako da je sa te strane u redu, a i ja lakse podnosim zato sto sam adekvatno placena. Ovde i8mas mogucnosti da napredujes ako si dobar radnik, dok kod nas gde te postave tu i ostaris. Mozda je to samo moje misljenje, mazda nisam ni u pravu, ali sam napisala samo moje iskustvo.

  • @ Zlatar
    „Medjutim, teško je baviti se nečim drugim ako živite od danas do sutra, a još teže ako izlaza iz takve situacije nema ni na vidiku. “
    Upravo tako zivim ! I sta sad ? Da nadjem jos jedan bedno placen posao da bi ziveo malo pristojnije ? Ili da priznam da nikad necu dostici ove „sposobne“ i da pokusavam da sebi ispunim bar deo zelja u skladu sa mojim trenutnim mogucnostima ? Ili ima nesto trece sto nisam skontao ?

  • ZLatko,
    Čovek se budi stupnjevito, nikako odjednom. Bilo bi previše bolno da odjednom sagleda istinu. Tek tada bi stvarno poludeo, poput Raspućina i umesto da bude od koristi kao budan postao bi balast i sebi i društvu.
    Sreća je da je uspavanost u jednopartijskom sistemu prošla. Odjednom sagledavanje da se je pojedinac, a i celo društvo, našao na vetrometini ne znajući kuda i kako, bilo je panično i bolno. Trebalo je polako učiti misliti svojom glavom i za sebe. Mnogima je to bilo prelomno budjenje dok je većina, naviknuta da sledi, potražila sebi obećavajućeg lidera.
    Tako je stvorena malo bolja mašina koja najviše melje neprobudjene.
    Sve to je sastavni deo života onakvim kakvim je i zamišljen da bude. Kada ne bi bilo boli, razočaranja, panike i stresova život na ovoj planeti bi izgubio svaki smisao. Jer, ova planeta je veličanstvena škola Dušama – ono što jesmo.
    Svako budjenje čini da se naša svest bar za malo više otvori i ekspandira i dublje i bolje razumemo život.
    Onaj ko očekuje (vi radije koristite reč nadati se) da će ovde biti društvo po punoj pravdi taj je u velikom redu za dobijanje još mnogo porcija razočaranja, patnji i bola.
    Ovo je Škola, a u školi se mora učiti i to praktično. Škola u kojoj svako prikuplja i nosi svoje delo. Jer, jednom svako od nas beše lutkar, pa navijač, pa sledbenik pa….i na kraju će svako od nas sagledati punu istinu. Istinu koju će znati i razumeti ali je nikome neće moći da prenese. Onda kada i pokuša praviće ga ludim, drogiranim, izgubljenim.
    Čovek u svakoj svojoj fazi duhovnog razvitka, razvitka svesti, misli da baš tada sve zna i razume i da je jedino on u pravu a da svi drugi oko njega greše.
    Ko je taj ko želi reći da malo zna? A koliko tek od njih želi pristati da uči?
    Svest svakog od nas ekspandira tako sporo da se može reći da je topljenje kamena u vodi mnogo brže od našeg širenja (uzdizanja) svesti.
    Svako od nas ima jedinstvenu priliku da u ovom životu učini mnogo za sebe ali to uvek traži odrcanja, zalaganja, preduzimljivost, kreativnost… i nadasve ljubavi.
    Ljubav u srcu čoveka čini uzdignutim. Ali ne ona ljubav koju čovek već zna, već ona koju tek treba da spozna. Ljubav koja nadrasta mnogostruko sve čovekove užitke, pasije i strasti…

  • Hvala Louise na objašnjenju, moja svest nikako da expandira, sve imam utisak da se sve više i više sažima 🙂

    Poznanik Srdjan K se zainatio da onu rečenicu koji sam pripisao Šekspiru napišemo kako treba, pa mi je poslao kako ona stvarno glasi. Hvala Srdjane. A rečenica je iz Hamleta, dakako Šekspir, tu nisam pogrešio, mada je red reči malo izmenjen (to zbog mog sužavanja memorije i ostalog), dakle kaže:

    HAMLET:“…Biti velik nije rad velika cilja krenuti se, nego s veličinom moći za jednu slamku krenuti u borbu kad je na kocki čast.“

  • Zlatko,
    žao mi je što si to uzeo lično.
    Pročitah još jednom što sam napisao i videh da sam govorio o nama ljudima i procesu budjenja naše svesti ne stavljajući sebe u poziciji probudjenog a druge u pozicijama uspavanim.

    Pitam se zar su moji komentari tako panični da su ih najpre ovde na Blogu osudjivali, često me stavljajući u poziciju sektaša i drogiranog da bi sada počelo sa ulogom omalovaženih i sateranih u ćošak.

    Ako si to uistinu tako doživeo molim te primi moje najiskrenije izvinjenje.
    Moja namera u svim komentarima je da istaknem nešto što je uistinu još uvek nepoznanica današnjem čoveku a što predstavlja veliku priliku svima nama koji danas tabanamo po ovoj planeti a naročito mi ovde na Balkanu – rešeni da očuvamo nešto što nikako više ne treba čuvati. Minule vrednosti su minule vrednosti. Minula saznanja su nas dovela do ovde i mi moramo ići dalje i od tih vrednosti i od tih saznanja.
    Šekspir i još mnogi drugi su naslućivali i pisali ali na današnjem čoveku je da sve to i lično zna. Zna za sebe a ne da pretpostavlja i nagadja.
    Život ima svoju veličanstvenu stranu i njoj treba okrenuti svoje lice. Jeste da taj isti život ponekada deluje surovo i bezočno da nam se učini da smo u njemu žrtve iako mi to nismo. Mi samo ignorišemo svoju pravu prirodu, našu urodjenu Božanstvenu prirodu.
    Kada sam svoj rukopis, mojih istraživanja, eksperimentisanja i saznanja, ponudio ondašnjem BIGZ-u (1993 godine), urednik je, pošto ga je pročitao, rekao da ga je najverovatnije pisao ludak. Na to sam se grohotom nasmejao. Danas sebi sve više govorim da sam trebao plakati.
    Zašto?
    Stalno se pitam zašto. Zašto čovek ovog podneblja želi po svaku cenu neku vlastitu izolaciju u vlastitim budžacima prošlosti i nepostojećeg. Mi kao ljudi se moramo uspraviti i sagledati da promene u sebi moramo donositi ako ih uopšte želimo u našem okruženjnu.
    Naša intelektualna znanja o svim filozofima, velikim piscima, o celoj istoriji i religijskim previranjima nama neće doneti ništa bolje i ništa lepše.
    Mi kao ljudi moramo izvojevati vlastiti „Sveti Rat“ kojeg vodimo u sebi samima.

    Još jednom te molim da prihvatiš moje izvinjenje ako sve ono što pišem uopšte deluje lično ili usmereno protiv Srpstva i čoveka sa Balkana.
    Jer, Balkanac ne živi na Balkanu. On živi u sebi samom. Niko nas neće načiniti uzdignutim i izdignutim iznad tog „Balkanca“ ako to ne učinimo mi sami.
    Istina je kažu poput oštrog koplja i treba biti spreman da suočenje sa njome boli.
    Definitivno se i povlačim sa ovog Bloga.
    Zlatko Tebi i ostalima želim srećnu Novu 2011 Godinu!

  • @ Louis Krstić

    Ma sve je u redu. Nisam tvoje pisanje doživeo lično, naprotiv. Nema potrebe za tvojim izvinjenjem, jer sam se samo šalio na sopstveni račun koristeći tvoje teze o „ekspandiranju svesti“ da bih predstavio sopstveni reverzibilni proces okoštavanja i konzerviranja svesti koji se javlja sa godinama 🙂

    Možda bih ja trebao tebi da se izvinim ako si to tako shvatio. Uopšte nisam imao nameru da komentarišem tvoje misli, već sam se podsmevao samom sebi 😉

    Izvini ako je to loše interpretirano sa moje strane. Nemoj nas napuštati, bez obzira koliko se ko slaže ili ne slaže. „Sveti rat“ se vodi bez obzira na poraze ili pobede (nemoj opet da me pogrešno shvatiš) 🙂

    Tebi i svima ostalim želim lepe i ugodne Novogodišnje praznike i puno zdravlja, harmonije i uspeha u sledećoj godini! Da se svi vratimo Prirodi!

Ostavite komentar