Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Prodavac

Djordje Otašević

* * *

Звук цр­кве­ног зво­на спу­штао се низ бре­жу­љак, оба­ви­јао пла­ви­ча­сте шљи­ве, вла­жне од дрх­та­ве лет­ње ки­ше, и са ка­пи­ма на­бу­бре­лим од сун­ца на­та­пао зе­мљу. Ва­здух је тре­пе­рио спо­ко­јем…  У скром­ној ће­ли­ји, оба­сја­ној дрх­та­вим сја­јем ло­ја­ни­це, наг­нут над др­ве­ним сто­лом, ка­лу­ђер је пре­пи­си­вао Је­ван­ђе­ље. Не­до­стој­ни раб Бож­ји, си­тан пред ве­ли­чи­ном пи­сма да­ро­ва­ног Све­том бра­ћом и ре­чи­ма Го­спод-њим, ис­цр­та­вао је ини­ци­јал…

Кар­теч је це­пао гру­бо плат­но вој­нич­ких уни­фор­ми. Ба­јо­не­ти ле­пљи­ви од кр­ви тра­жи­ли су њи­хов сто­мак, гру­ди, врат. Иза пра­шња­вих ро­во­ва, иза по­ља бо­дљи­ка­ве жи­це, иза бес­крај­них ре­до­ва по­стро­је­них пу­ша­ка на­ла­зи­ла се њи­хо­ва зе­мља. И они су тр­ча­ли пре­ма њој…

Сли­ке су се пре­та­па­ле, се­ћа­ња се та­ла­са­ла. До­би­јао их је на по­клон од ба­ке, де­де, од ро­ди­те­ља. На­ла­зио их је ме­ђу бле­дим ли­сто­ви­ма књи­га, на ста­рим фо­то­гра­фи­ја­ма. И пи­тао се да ли му тре­ба­ју.

Се­део је на тр­гу, ле­ђи­ма окре­нут цр­кви, и про­да­вао сво­ја се­ћа­ња из­ло­же­на на те­зги од пре­вр­ну­тих ку­ти­ја. Не­знан­ци су при­ла­зи­ли, ис­пи­ти­вач­ки гле­да­ли по­ну­ђе­ну ро­бу и за­до­вољ­но кли­ма­ли гла­вом. Под сја­јем нео­н­ских ре­кла­ма се­ћа­ња су му се чи­ни­ла бле­да и да­ле­ка. За­то их је и про­да­вао јеф­ти­но. Ме­њао за би­ло шта што му ту­ђин­ци по­ну­де.

Ве­че је при­ти­ска­ло трг. Мо­гао је да кре­не ку­ћи. Про­дао је сва се­ћа­ња ко­ја је имао и ни­ка­да до са­да ње­го­ви џе­по­ви ни­су би­ли та­ко пу­ни. Док је за­до­вољ­но опи­па­вао ме­тал­ну из­бо­чи­ну, се­тио се, ко зна због че­га, да чи­та­во по­сле­под­не ни­је­дан­пут ни­је чуо от­ку­ца­је зво­на иза сво­јих ле­ђа. Окре­нуо се. На ме­сту цр­кве ста­јао је бље­шта­ви ре­сто­ран бр­зе хра­не. Ни­је знао да ли да бу­де ту­жан или сре­ћан. Цр­ква је би­ла у цен­тру гра­да, ње­гов све­ти­о­ник и пу­то­каз. Ви­де­ла се и из нај­за­ба­че­ни­јих ули­ца, али у њој ни­си мо­гао ни­шта да по­је­деш. Ре­сто­ран је био чист, осве­тљен, без­ми­ри­сан. А он је био гла­дан. Је­ди­но је био си­гу­ран да је збу­њен. Али не за­ду­го. Мо­жда ту ни­ка­да и ни­је би­ла цр­ква.

Ушао је у ре­сто­ран. Пла­стич­ни сто­ло­ви упи­ја­ли су звук ње­го­вих ко­ра­ка по угла­ча­ном мер­ме­ру. Не­по­зна­та ли­ца гле­да­ла су у хам­бур­ге­ре и ко­ка-ко­лу ис­пред се­бе. Њи­хо­ве ви­ли­це су ујед­на­че­ним рит­мом жва­ка­ле пе­на­сту хра­ну. Узео је исто што и оста­ли и сео на јед­но од рет­ких сло­бод­них ме­ста. Гле­дао је у хам­бур­гер и ко­ка-ко­лу ис­пред се­бе. Ње­го­ве ви­ли­це су ујед­на­че­ним рит­мом жва­ка­ле пе­на­сту хра­ну. По­стао је је­дан од њих. За са­мо не­ко­ли­ко нов­чи­ћа и ма­ло убе­ђи­ва­ња са­мо­га се­бе да је оно што је­де за­и­ста хра­на. И то уку­сна.

Ни­је ни при­ме­тио ка­да је по­јео све што је узео. Ни­је би­ло раз­ло­га да и да­ље бу­де у ре­сто­ра­ну. За ње­го­вим сто­лом је се­део не­ки дру­ги чо­век и гле­дао у хам­бур­гер и ко­ка-ко­лу ис­пред се­бе.

По­ла­ко је за­тво­рио вра­та за со­бом. По­гле­дао је на трг. Ста­јао је збу­њен и за­ди­вљен. На тр­гу ни­је би­ло кал­др­ме, ста­рих ку­ћа, др­ве­не клу­пе са ко­је је во­лео да по­сма­тра де­вој­ке у тан­ким лет­њим сук­ња­ма. Ни­је би­ло ни тр­га. Се­ма­фо­ри су треп­та­ли сво­јим ра­зно­бој­ним очи­ма, ре­кла­ме се па­ли­ле и га­си­ле. Оп­чи­њен бље­шта­ви­лом ко­је је про­ди­ра­ло и кроз за­тво­ре­не кап­ке гле­дао је бли­ста­ве из­ло­ге ску­пих про­дав­ни­ца. Ушао је бо­ја­жљи­во у нај­ра­ско­шни­ју, са фон­та­ном и по­крет­ним сте­пе­ни­ца­ма. И ку­по­вао, ку­по­вао… То­ли­ко ску­по­це­них, све­тлу­ца­вих ства­ри мо­гао је да узме за без­вред­на се­ћа­ња.

Нај­лон-ке­се, пу­не до вр­ха, при­јат­но су му ву­кле ру­ке ка ас­фал­ту. Чим стиг­не ку­ћи, од­мо­та­ће ства­ри ко­је је ку­пио, са­да са­мо ње­го­ве, по­ре­ђа­ће их по сто­лу и се­сти ис­пред њих. Је­ди­но што ни­је знао ка­ко да стиг­не до сво­је ку­ће. Ули­це су би­ле но­ве и не­по­зна­те. Љу­ди су про­ми­ца­ли по­ред ње­га бр­зо и не­за­ин­те­ре­со­ва­но. Кре­нуо је на­су­ми­це. Ишао је ду­го. Нај­лон-ке­се су не­при­јат­но ис­те­за­ле уко­че­не пр­сте. Ка­заљ­ка на са­ту је  де­сет пу­та об­и­шла сво­ју ста­зу, а ноћ још ни­је на­го­ве­шта­ва­ла да ће усту­пи­ти ме­сто ју­тру. Био је гла­дан, же­дан, умо­ран. Свра­тио је у ре­сто­ран и бр­зо по­јео хам­бур­гер. Да ли је ово би­ла још јед­на ве­че­ра или до­ру­чак, да ли је јео у истом ре­сто­ра­ну или је ово био не­ки дру­ги, ни­је знао. То му ви­ше и ни­је би­ло ва­жно. Из­ме­ђу бе­тон­ских и че­лич­них ква­дра­та уза­луд­но је по­ку­ша­вао да спа­зи то­рањ ста­ре цр­кве. По­шао је на су­прот­ну стра­ну и ду­го, ду­го хо­дао. Ма­гла се ме­ша­ла с мра­ком. Ле­пљи­ва сме­са, на­то­пље­на зно­јем, кли­зи­ла му је низ ли­це. Мо­рао је да уђе у ре­сто­ран. Био је сре­ћан што ра­де це­лу ноћ иако је по ње­го­вом ча­сов­ни­ку би­ло ско­ро под­не. Кли­ма-уре­ђа­ји су га бла­го ми­ло­ва­ли по вра­ту. Чо­век за ње­го­вим сто­лом је гле­дао у хам­бур­гер и ко­ка-ко­лу ис­пред се­бе.

Ни­је знао ку­да да кре­не. С обе стра­не, уле­пље­не мра­ком, ста­ја­ле су на­ни­за­не коц­ка­сте згра­де. Ко­ра­чао је по­ла­ко, док не осе­ти за­те­за­ње ми­ши­ћа, за­тим свра­ћао у ре­сто­ран да се од­мо­ри. Хам­бур­ге­ре, не­дир­ну­те, ба­цао је у кан­ту из­ла­зе­ћи.

Но­ге су га бо­ле­ле све ви­ше. Се­ма­фо­ри су по­на­вља­ли сво­ју игру, љу­ди не­за­ин­те­ре­со­ва­но про­ми­ца­ли. Сео је на ас­фалт, с ли­цем ме­ђу ру­ка­ма. Про­ла­зни­ци су га ћут­ке за­о­би­ла­зи­ли. Без­из­ра­жај­но, као ку­ти­ју оста­вље­ну на сред ули­це. Устао је и кре­нуо на дру­гу стра­ну. Град је брун­дао око­ван мра­ком.

Ако га срет­не­те, по­кло­ни­те му де­лић се­ћа­ња. На цр­ве­ну бо­ју ма­на­сти­ра Жи­ча, на пре­се­чен слав­ски ко­лач. Мо­жда ће на­ћи пут.

. . .

2 komentara

Ostavite komentar