Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Djordje Otašević

* * *

.

 

Те­ле­фон је ду­го зво­нио. Ду­го. А ме­ни се ни­је уста­ја­ло из кре­ве­та. Не­ко је био упо­ран. Стреп­ња се по­ла­ко увла­чи­ла под јор­ган. У ово до­ба но­ћи не зо­ве се без озбиљ­ног раз­ло­га. По­ми­слио сам на са­о­бра­ћај­ну не­сре­ћу, на ср­ча­ни удар, на муч­ко уби­ство из ко­ри­сто­љу­бља. Стриц се одав­но жа­лио да про­ба­да­ње ис­под плећ­ке, се­тих се.

По­ди­гао сам слу­ша­ли­цу. Чуо се глас мог ше­фа. Тих и кон­спи­ра­ти­ван. По­жар у фа­бри­ци, про­ђе ми кроз гла­ву. Или ди­вер­зи­ја. Да, ди­вер­зи­ја је ве­ро­ват­ни­ја. Ово је смут­но вре­ме. Оту­да кон­спи­ра­тив­ност у ње­го­вом гла­су.

„До­ђи од­мах ис­под мо­ста. Ни­шта ме не пи­тај. Не иди осве­тље­ним ули­ца­ма. По­вре­ме­но про­ве­ри да ли те не­ко пра­ти!“ из­де­кла­мо­вао је у да­ху и спу­стио слу­ша­ли­цу пре не­го што сам сти­гао да га би­ло шта упи­там.

А ни­сам ни знао шта бих га пи­тао у три са­та по­сле по­но­ћи.

Ули­це су би­ле пу­сте. Ни­ко ме ни­је пра­тио. Је­ди­но ми је ме­сец пи­љио у по­ти­љак. Али он, на­дао сам се, ни­је на спи­ску сум­њи­вих. Шеф је ста­јао ис­под мо­ста. У сен­ци, с по­диг­ну­тим око­врат­ни­ком.

„Са­ста­нак код ди­рек­то­ра у пет. Ни­шта ме не пи­тај! До фа­бри­ке не иди осве­тље­ним ули­ца­ма. По­вре­ме­но про­ве­ри да ли те не­ко пра­ти!“ из­де­кла­мо­вао је у да­ху, окре­нуо се и оти­шао пре не­го што сам ус­пео да га би­ло шта упи­там. А ни­сам ни знао шта бих га пи­тао у че­ти­ри са­та по­сле по­но­ћи.

Ме­сец је и да­ље зу­рио у ме­не. Мо­жда је спи­сак сум­њи­вих не­пот­пун, по­ми­слих. Ово је смут­но вре­ме. У ди­рек­то­ро­вој кан­це­ла­ри­ји већ је би­ло не­ко­ли­ко љу­ди. Кон­спи­ра­тив­ност је би­ла за­ди­вљу­ју­ћа. Ди­рек­тор је са же­ном раз­го­ва­рао о па­ти­ка­ма за си­на. Шеф је за­ли­вао фи­кус. Дво­ји­ца рад­ни­ка из тре­ће сме­не глан­ца­ла су но­ги­це пи­са­ћег сто­ла. Ди­рек­тор је за­тим раз­го­ва­рао са мај­ком. Ма­ло сам се за­бри­нуо, при­зна­јем. Та­ко ви­сок при­ти­сак за же­ну у тим го­ди­на­ма мо­же би­ти опа­сан.

Шеф је и да­ље за­ли­вао фи­кус. Но­ги­це пи­са­ћег сто­ла су бли­ста­ле. Око под­не, на­кон бес­крај­них раз­го­во­ра са ку­мом, шнај­де­ром, сва­сти­ком, ком­ши­јом са тре­ћег спра­та, ћер­ком и дру­гом из шко­ле, ако сам до­бро за­пам­тио ре­до­след, ди­рек­тор је иза­шао из кан­це­ла­ри­је. Шеф је са­суо још је­дан бо­кал во­де у фи­кус ко­ји је пли­вао, не­у­па­дљи­во по­гле­дао да ли га не­ко пра­ти и иза­шао из кан­це­ла­ри­је. Рад­ни­ци су из­не­ли пи­са­ћи сто. Про­ве­рио сам да ли их не­ко пра­ти. Ни­је ни­ко. Лак­ну­ло ми је. Не­хај­но, као слу­чај­но, по­гле­дао сам пре­ко ра­ме­на. Ни ме­не ни­ко ни­је пра­тио. Кан­це­ла­ри­ја је би­ла пра­зна. Са­ста­нак је, очи­глед­но, био за­вр­шен.

До по­чет­ка рад­ног вре­ме­на имао сам још три са­та. Се­део сам у кан­ти­ни и по­ла­ко пио ка­фу. Осе­ћао сам ис­пи­ти­вач­ке по­гле­де рад­ни­ка пр­ве сме­не. Ка­ко ли су са­мо са­зна­ли да сам био на ва­жном са­стан­ку? Уз она­кву кон­спи­ра­тив­ност, уз оно­ли­ку дис­кре­ци­ју! Не­ки су по­ку­ша­ли да за­поч­ну раз­го­вор. Ни­сам ни ја то­ли­ко на­и­ван. Пра­вио сам се да их не чу­јем. Си­гур­но су ми­сли­ли да ћу им ре­ћи о че­му смо раз­го­ва­ра­ли. Е, па не­ће мо­ћи. Очи­глед­но је да још не зна­ју ко сам ја.

Не зна­те ни ви? Мај нејм из Пе­тро­вић. Пе­тар Пе­тро­вић

. . . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: