Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Djordje Otašević

* * *

 

.

–  Го­спо­до пред­сед­ни­ци, пред ва­ма је нај­ве­ли­чан­стве­ни­ја гра­ђе­ви­на од по­стан­ка све­та. Вит­ка, окру­гла, угла­ча­на. Да, то је Но­ва свет­ска ку­ла! Са­да ћу вас уве­сти у Ку­лу! И од­ве­сти до са­мог ње­ног вр­ха!

Ле­ва но­га, де­сна но­га, ле­ва но­га, де­сна но­га, ле­ва но­га, де­сна. Се­кун­де, ми­ну­те, са­ти. Спи­ра­ла се вр­ти, уви­ја, иде ка вр­ху. И зид. И крај.

–  Ево нас! На вр­ху. Из­над је са­мо овај зид, а иза ње­га не­бо! А са­да ду­бо­ко удах­ни­те и па­жљи­во ме са­слу­шај­те! Са­ти­ма смо се пе­ња­ли сте­пе­ни­ца­ма, чи­ни­ло се да им не­ма кра­ја, умо­р­ни смо, мо­кри од зно­ја. А ју­че је у Но­ву свет­ску ку­лу уве­ден лифт! До вр­ха за пет ми­ну­та. Без умо­ра, без зно­ја. Ве­ли­чан­стве­но!

–  Аууу! – за­ди­вље­но уз­вик­ну пр­ви пред­сед­ник. – Ова­ко са­ти­ма, а лиф­том пет ми­ну­та. Фан­та­стич­но! Баш фан­та­стич­но!

–  Аууу! – ус­хи­ће­но уз­вик­ну дру­ги пред­сед­ник. – Ова­ко ко­шу­ља на­то­пље­на зно­јем, а лиф­том ни да се за­ди­шеш. Ге­ни­јал­но! Ствар­но ге­ни­јал­но!

–  Аууу! – за­па­ње­но уз­вик­ну тре­ћи пред­сед­ник. – Ова­ко упа­ла ми­ши­ћа, а лиф­том ни раз­ги­ба­ва­ње. Не­ве­ро­ват­но! За­и­ста не­ве­ро­ват­но!

Два­де­се­ти пред­сед­ник, ма­да је био ње­гов ред, ни­шта ни­је уз­вик­нуо.

–  Ћу­тиш?! – за­чу­ди се тре­ћи пред­сед­ник.

–  Не по­ка­зу­јеш ко­ли­ко си оду­ше­вљен?! – за­пре­па­сти се сед­ми.

–  Ни „Аууу!“ да уз­вик­неш?! – за­бе­зек­ну се пе­ти.

–  Да се оду­ше­вим? Чи­ме? Лиф­том је и лак­ше и бр­же, то је сви­ма ја­сно. Али за­што би се би­ло ко ус­пи­њао дов­де кад у це­лој ку­ли сем спи­рал­ног сте­пе­ни­шта и лиф­та ни­чег дру­гог и не­ма!

–  Он не ви­ди?! – за­чу­ди се ше­сти пред­сед­ник.

–  Ње­му ни­је ја­сно?! – за­пре­па­сти се дру­ги.

–  Он не зна за­што „Аууу!“ да уз­вик­не?! – за­бе­зек­ну се осми.

Во­дич отво­ри вра­та лиф­та, ухва­ти два­де­се­тог пред­сед­ни­ка за врат и гур­ну га у ру­пу.

–  Аууу! – ври­шти два­де­се­ти пред­сед­ник па­да­ју­ћи ка дну.

Во­дич за­до­вољ­но по­ве­де ма­су пре­ма под­нож­ју. Пот­пу­но идеј­но је­дин­ство – у то, уоста­лом, ни­ко и ни­је сум­њао – још је­дан­пут је по­стиг­ну­то. Би­ло је до­вољ­но не­ки­ма про­ме­ни­ти тач­ку гле­ди­шта.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: