Zlatko Šćepanović
* * *
.
„Dogadjanje sebe samog“ umesto „Dogadjanja naroda“.
Nova i treća tranzicija društva u Srbiji već polako počinje
.
Govoreći političkim rečnikom to vam predstavlja rekonstrukciju i adaptaciju jedne društvene zajednice na novi set vrednosti i novi društveni sistem, proces koji je tegoban, težak i ne mnogo zdrav za većinu učesnika. Traumatična evolucija sa mnogo proizvedenog smeća i društvenih otpadaka. Na suprotnom kraju tog termina su brze revolucije i diktature, koje brzo uspostavljaju novi društveni sistem i čiste nemilosrdno sve socijalne prepreke pred sobom, što ne znači da je to dobar sistem promene društva, naprotiv. U tranziciji je sve to sa društvenim promenama mekše, mučnije ali i dosta duže.
No, da ne bi stvar nazvali pravim imenom i da nam ne bi učinili život gorim nego što stvarno jeste, socijalni radnici, političari i sociolozi su to nazvali jednostavnim imenom – tranzicija. Putovanje. To je put od tačke u kojoj počinje rušenje jednog sistema i ulaženje u nestabilnost i neizvesnost, do tačke u kojoj je drugi sistem stabilno uspostavljen. Ovaj pojam je posebno omiljen u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka u Evropi i u Južnoj Americi. Zapravo svuda gde su postojali socijalističko komunistički sistemi koje je trebalo reformisati u kapitalizam.
.
Sve Srpske tranzicije
Ovo društvo je prošlo kroz dve tranzicije u zadnje dve decenije
.
Srbija je prošla kroz dve tranzicije počev od 1989. Od čuvene „jogurt revolucije“ koja je označila početak prve tranzicije, i koja je dovela da danas nakon 22 godine nemamo dovoljno mleka i maslaca u prodavnicama, što je samo jedna od posledica muka tranzicije, do 5 oktobra 2000 godine i „dogadjanja buldožera“ od kada je počela druga tranzicija i koja je samo potvrdila i utvrdila stanje da nemamo ni novog puta ni novog mosta u protekloj deceniji. Drugom tranzicijom potvrdili smo da nemamo pravac kuda bi smišljeno išli u našem teturanju kroz istoriju, iako smo se svemu nadali, osim samima sebi. Umesto čuvene parole „Dogadjanje naroda“ sada imamo „Dogadjanje sebe samog“. I dalje se bavimo prevashodno sobom i sopstvenim, na žalost najnižim strastima.
Prva tranzicija, ona od 1989 do 2000 godine je recimo bila društveno-ekonomsko. Ukinula se jedna država, stvorena je jedna nova, odnosno nekoliko istih u drugim pakovanjima, promenjena je društvena struktura i od socijalizma smo ušli u kapitalizam i ekonomsku tranziciju. Uz put smo malo ratovali, pljačkali, tukli se i privatno se privatizovali medju partijskim drugovima uz mnogo nacionalne buke. Političku tranziciju nismo doživljavali jer smo stoički nosili jednu partiju na vratu smatrajući da nam je pored društvene i ekonomske suvišno da sada i proživljavamo političke promene. Ali, kada smo završili sa društvenim osvešćivanjem i ponovnim obrazovanjem u kapitalističkom duhu, prešli smo na drugu fazu putovanja – drugu tranziciju.
Druga tranzicija koja je buldožerom i ponovnim paljevinama počela tog 5 oktobra 2000 godine je bila ekonomsko – politička. Nismo menjali nanovo vaspostavljeni društveni sistem kapitalizma i privatnog vlasništva, ali smo promenili politički sistem. Uklonili smo tu jednu partiju koja nam je bila nad vratom, da bi nam na glavu skočilo nekoliko novih političkih subjekata koji su vrebali iz prikrajka i vežbali se u srpskoj verziji vladavine pod senkom opozicije. E sada, pošto više glava po definiciji misli bolje od jedne, a u hajdučkim i onim drugim poslovima i to važi, ovi novi politički mislioci i politički lideri su shvatili gde leže novci za njihova mandata, pa su krenuli u masovnu ekonomsku tranziciju – sve rasprodaj. Brzo i pošteno. Za sebe.
Obično je jednoj zemlji takozvanog istočnog bloka dovoljna jedna tranzicija. Ponekad dve, da se utvrdi gradivo. Medjutim Srbiji i Srbima trebaju 3 tranzicije, jer se ovde sve radi triputa, od ljubljenja, zaklinjanja, klanjanja, polaganja ispita i vožnje, odlaženja kod lekara, do nalaženja ljubavnica, izdaja i prevara. Jednom je nedovoljno, dvaput je nedorečeno, a treći put kako narod kaže i On pomaže.
Zato Srbima sledi treća tranzicija. Ali kakva će ona biti, koliko dugo će trajati i kuda će nas to putovanje odvesti?
.
Društveno kulturna i naučna tranzicija u Srbiji
Gde je nestala klasična kultura u našem društvu
.
Treća tranzicija koja nas očekuje je društveno – kulturna. Jer ona društvena tranzicija koja se dogodila sa 1989-om je promenila nešto ali ništa nije sredila. A nama sledi veliko društveno sredjivanje odnosa, manira, kulture, obrazovanja, nauke. Jer iza prve dve tranzicije su ostale samo kulturne ruševine i neki divlji narod bez manira koji i ne zna šta je to kulturna orijentacija. A pojam koji se zove moralna higijena ne postoji u svesti većine gradjana, jer ako elita nije moralna, što bi i gradjani bili moralniji od njih. Slično se sličnom raduje, kaže latinska poslovica.
Mada, sada kada su stvari koliko toliko izvesne i nema više velikih istorijskih dogadjanja i svetske politike, svesni smo da su stvari definisane u smislu sistema u kome živimo, počinje pitanje kako živimo? Kakav nam je kvalitet života, kakav životni stil imamo, šta naša duša treba? Sada počinje umesto dogadjanja naroda, dogadjanje pojedinca, dogadjanje sopstvenog postojanja, počinjemo da sagledavamo sebe. I vidimo da nam nešto nedostaje. Kultura i kultura života.
Pogledajte samo Beograd, u kome nema valjanih i otvorenih muzeja. Jedino po čemu smo na turističkim mapama su noćni život, gurmanluk i splavovi, što su opet skrivene reči za razvrat i sex turizam. I mi se time dičimo, sex turizmom, noćnim životom (night life) na sumnjivim splavovima i osim Kalemegdana, krstarenja Dunavom i obilaskom Vinče, nijednim drugim turističkim znamenjem evropskog ranga. A imamo ih, nije da ih nemamo.
Zatim nauka. Sajam nauke je pokazao da postoji želja publike za naukom. Koliko tek ima želje naučnika za naukom, ali naši instituti su zaboravljeni, do materijalno ugušeni kao što su to Torlak i Vinča. Evropska unija se upinje da nas koliko toliko malo poveže sa svetom i da naša nauka dobije neke projekte i značaj u društvu, ali to ovu državu ne interesuje, jer je političarima milije da se zbog glasačkog polusveta slikaju na koncertu Cece, jedu i pevaju u Guči, da sviraju na Exitu ili da navijaju na sportskim manifestacijama, ali ne i da se pojave po institutima i školama gde neki talentovani klinci održavaju nadu da imamo pameti i kreativnosti. Popraviće se to stanje, ali će biti mučno, pre svega naučnim radnicima da dodju do nekadašnjeg nivoa i da pseudo naučnike i real političare isteraju sa zauzetih rukovodećih mesta na katedrama i vaspostave kriterijume kvaliteta.
To isto dolazi i u sferi umetnosti, koja je zadnjih decenija bila »prljava«, kontaminirana zlom koje je isplivalo od prethodnih tranzicija. Sve što ste mogli dobiti od kulturnih sadržaja u Srbiji je bilo puno negativnosti, smrti, nasilja, surovosti i primitivnog humora, odslikavajući veći deo stvarnosti, nesigurnosti i nemira. Vrhunac tog zla je morbidni „Srpski film“. Tek retki izuzeci kao što su Beogradska filharmonija ili reditelj Zdravko Šotra su podsećali ljude da postoji nešto pozitivno, plemenito, lepo i kvalitetno u kulturi a ne samo šund i kič. Emancipacija klasične kulture će početi. I neće biti laka, ni brza. Otpori su veliki, kao i siromaštvo, jer i kultura traži novac. Jedino što sada imamo pomoć i stranih umetnika koji nas posećuju i drže koncerte ili izložbe, pa nas podsećaju na kvalitet koji smo zaboravili u moru kiča.
I na kraju, društvena tranzicija. Ona koja menja društvene odnose, koja uvodi nove manire ponašanja i moralnu higijenu. To nam dolazi sa Zapada uz naš svojevrstan i nespretan začin lokalnih manira i veliko protivljenje, jer se mi inatimo i protivimo svemu što nije „naše“. Ljubaznost, osmeh, solidarnost, podrška ugroženima, sve ono što smo u prethodne dve tranzicije zaboravili, počeće polako da se vraća. Teško i mučno će i to ići, jer smo postali nezreli i stidimo se dobrote i pokazivanja iste. To nam liči na slabost a ne na ljudsku veličinu. I da, neke stvari u toj tranziciji će nam smetati, pogotovu nekima, kao što su zabrana pušenja, više cene grejanja, isključivanje struje, ekološke takse, plaćanje parkinga, plaćanje zdravstvenih usluga, školovanja, nemogućnost prodaje kućnih hand made specijaliteta, samo da navedem one koji su već aktuelni. A ima ih još, i stići će, verovali vi ili ne.
Društvena i kulturna tranzicija će biti traumatična na svoj način jer uvodi novi sistem vrednosti i mišljenja u intimne oblasti a ljudi se teško menjaju, barem oni nešto stariji, mada su najveća opasnost mladji, jer su oni mnogo borbeniji. Zato će biti puno otpora i problema u instalaciji novog poretka. Neko od dežurnih teoretičara zavere, tako sklonih zaludjivanju svih vrsta, sebi bi rekao da je to mračni Novi Svetski poredak globalne zavere protiv ljudi i posebno Srbije, a u stvari je to implementacija Zapadnih manira ponašanja. Srpskom narodu koji je navikao na laka i brza rešenja i hajdučki način poslovanja i ponašanja to će biti strano, zato mi nalazimo svakakva opravdanja i izgovore da se ne menjamo. Naša sadašnja vlast i nije žurila da tu banditsku svest svojih podanika menja, jer kako dole, tako gore, glasači su ono što se računa, a ne vizija boljeg društva.
Zato nas očekuje još jedan tranzicioni proces, koji će trajati i duže od deset godina, jer ako za 20 godina nismo mnogo napredovali, a imali smo šanse, već smo samo više podivljali u jednom periodu, ne očekujte valjda da ćemo za par godina to rešiti. Uostalom, pogledajte samo Narodni muzej u Beogradu, nacionalna institucija od najvećeg značaja za ovaj narod stoji zatvorena 10 godina. I niko se ne uznemirava oko toga. A ne može da se uznemiri kada i ne zna zašto je bitno da Narodni muzej radi. Ili problem Bolonjske deklaracije i priznavanja zvanja studentima, tu već godinama imamo opšti haos i besmisao, gde niko ne zna šta se dešava. I generalno, stalni štrajkovi u školstvu i konfuzija u školskim programima koji djaci savladjuju samo govore o nespretnosti društvene elite da uradi nešto valjano i da to traje u kontinuitetu. Svi hoće da istorije počinje od njih.
Zato, budite pametni, optimistični, tolerantni i strpljivi, nova, treća tranzicija u Srbiji je krenula. I potrajaće. No, budimo optimisti. Jer, stvari se ipak, kako tako menjaju na bolje. Svakim danom je pomalo sve bolje.
Biće bolje, biće bolje, biće bolje …
. . .
Biće bolje neko viče,
na papiru mrtvo slovo,
na Istoku stare priče,
na Zapadu ništa novo …
. . .
Cao,Zlatko.Svratim povremeno,doduse retko,na blog, ali vise nema mnogo tekstova koji bi me zaintrigirali da napisem komentar.Ovaj mi se ucinio interesantnim.I tacnim u izvedenim zakljuccima. Dodala bih samo jedan svoj. Naime, tvoja treca tranzicija moze biti sprovedena tek ako se u drugoj prevazidje siromastvo Srbije u njegovom najtezem obliku.Tek kada ponovo bude imala hrane ova yemlja ce moci da se bavi kulturom i obrazovanjem. Samo sit stomak moze da oseca i duhovnu glad. Staroj SFRJ trebale su skoro 4 decenije da stigne do tog stadijuma ,da bi za samo desetak godina sve bilo unisteno. Ne znam koliko ce nam ovoga buta biti potrebno da napunimo stomake i dostignemo odredjeni standard kako bi zapoceli tu Trecu tranziciju. Obzirom da zivimo u mesavini ostataka socrealizma i sirovog kapitalizma, nisam optimista da ce to skorije desiti,a svakako ne samim cinom ulaska u EU, koji, sam po sebi, nista ne znaci ako mi sami ne podignemo svoju ekonomiju.
@ Saturn
Sigurno je tako da siromaštvo koči kulturno napredovanje. Treća tranzicija prvo kreće od Beograda i Novog Sada, gde je standard bolji i viši od ostatka Srbije. Ostali će sigurno kasniti.
Na žalost, kultura nam treba da bi nam i materijalno bilo bolje, jer se savremeni svet sve više bazira na znanju kao resursu, nekih drugih resursa mi i nemamo, pa nam valja raditi na obrazovanju, kulturi i manirima ne bi li se integrisali na svetsko tržište i razvili privredu. Stoga je posao države da podrži kulturu. I školstvo. I nauku. I umetnost.
Kako drzava podrzava kulturu,skolstvo,nuku i umetnost vidi se ovih dana najbolje u skolama ,koje vecinom strajkuju,a sludjena deca jure po hodnicima casove malobrojnih koji rade.I treba da strajkuju .Nova potrosacka korpa za troclanu porodicu,a sve po standardu EU ,kosta 52 ooo dinara,a prosecna plata u Srbiji je 34 000 dinara, sto znaci da je potrebna 1,3 plate da bi se prehranilo jedno dete. Za patike, olovke i knjige nema. U takvoj Srbiji treca tranzicija je utopija, jer oni koji treba da pripreme nove generacije za nju ne mogu gladni da se bave naukom i poducavanjem. I oni kod kuce imaju decu.
Ne bih se slozila sa tvojom konstatacijom da ce Treca tranzicija ,odnosno veci stepen kulture pre svega, krenuti iz Beograda i Novog Sada. Sastav stanovnistva tih gradova se poslednjih decenijatoliko izmenio da sada mozemo govoritii skljucivo o vecoj kolicini para u opticaju u tim sredinama, a da nesto duhovnije stigne odatle ,skepticna sam.