Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Arhimandrit Rafail Karelin

* * *

O pokajanju

Mi se nalazimo u stanju nekakvog beznadja, kao da se svet približava katastrofi koju je nemoguće sprečiti. Ljudima je oduzet glavni životni stimulans – nada. Izgleda da se teška tama spusta na zemlju i omotava je crnim pogrebnim pokrovom. Ovde nisu u pitanju politički potresi i neočekivane opake teškoće, već nekakvo osećanje metafizičke tragedije u koju će biti uvučena sva zemlja.

Postoji li izlaz iz ovoga stanja? Postoji li sposobnost duhovne reanimacije? Može li se, ako ne vratiti, a ono bar, u krajnjoj liniji, zaustaviti, usporiti taj proces eskalacije zla?

Predlagali su nam i predlažu različite savete i utehe – bolesnika ubjedjuju da je zdrav, često crtaju utopističke slike koje podsećaju na bajke o “srećnim ostrvima”, ali to malo pomaže. Posle dopinga pojačava se gubljenje snage, posle iluzija raspaljenih gordošću, još je veće razočarenje. Gdje je izlaz, i ima li ga? Odgovor možemo naći samo u jednom čistom izvoru – Svetom pismu, koje ne laže, koje ne greši i ne dovodi u zabludu.

U teškim vremenima istorije proroci su prizivali narod na sveopšte pokajanje. Prizivali su svakoga da uvidi svoje grehe i oseti svoju odgovornost za njih. Prizivali su narod da ostavi idole i vrati se Bogu svojih otaca. Samo pokajanjem otpočinje ponovno rodjenje, samo kroz bol teško oboeli se vraća u život. Čovek koji ne oseća bol, mrtav je. Duša koja ne oseća svoje grehe, pretvara se u trup. Drugoga puta nema: ili pokajanje – kao jedini put prema Bogu, ili gubitak Boga i beznadežnost. Samo čaša pokajničkih suza može na sudu Božijem prevagnuti more čovečijeg greha.

Ne može se reći da je u našem društvu iščezlo dobro; to bi bilo netačno. Još na sreću, ima mnogo primera dobrote, saosećanja, služenja ljudima, ali je tragedija u tome što su ljudi zaboravili na pokajanje. Izgleda da je nekakva mračna sila ukrala od nas ovaj veliki božanski dar, ovo vaskrsenje pre telesne smrti. Blagodat se vraća onim istim putem kojim i odlazi. Blagodat nas ostavlja posle naših grehova. A grehovi postaju semenje onih trnja i bodlji od kojih zarastaju naša ranije procvetala polja. Gresi postaju predvorje onih katastrofa čije približavanje osecaju čak i duše ljudi koji su daleko od vere.

Naša greška je u tome što opravdavamo sebe, tražimo van nas uzroke naših nesreća, te jevandjeljski priziv na pokajanje ne nalazi živog odjeka u našem srcu, a ako se i kajemo, onda je to ritualno i formalno, kao da zaboravljamo na tragične posledice greha.

To pitanje je veoma važno, jedno od najbitnijih pitanja hrišćanskog morala. Svetski moral je zasnovan na gordosti – ličnoj i društvenoj – na onome što pogrešno nazivaju čovečijim dostojanstvom. Ponekad se smatra čak korisnim veštački razvijati ovu gordost, kao da se računa s tim da će čovek postati onakav kakvim ga predstavljaju, hvaleći ga. Ali rezultati su gotovo uvek jadni: čovek koji se uverio u svoje “dobročinstvo”, obično se umiruje time, smatra da je kod njega sve u redu, nema zbog čega da se popravlja, nego mu preostaje samo da se raduje što je takav – dobar. Ali život nikoga ne mazi, i onaj koji je stekao kompleks svoje pravice nalazi se u teškom sukobu sa onima koji se s njim ne slažu i koji mu protivreče. Takvom se čoveku čini da je on ovaploćenje dobra i nepogrešivosti, a da su drugi nosioci zla. Neumijeće uvideti svoje greške, nehtenje osuditi sebe dovodi do toga da se hladi prijateljstvo, raspadaju se porodice, ljudi se otudjuju jedni od drugih. Kompleks vlastite pravednosti jeste najteži jaram koji čovek može nositi.

Pokajanje je sud nad sobom pre Božijeg suda. A takvom se čoveku čini da ga nepravedno ponižavaju i vredjaju. Kao da može istupati samo u ulozi okrivljenog. Ovo je uvijek rizično i bezperspektivno. Ne sagledavši duboko svoje grehove, svoje krivice, svoju unutarnju izopačenost, čovek se ne može promeniti, ne može se pokajati i primiti Božiju blagodat, ne može stupiti u nove odnose sa ljudima i s Bogom. On liči na nekakvog čudnog bezumnika koji je zbog gordosti sam sebe strpao u brlog. Medju gordim ljudima oni mogu imati nešto solidarnosti i nešto poput prijateljstva samo u jednom slučaju: kada istupaju zajedno protiv zamišljenog, ali i stvarnog protivnika; ali kada je ovaj “faktor” udruženosti nestane, onda od stvorene solidarnosti ne ostaje ni traga.

Jedanput je aleksandrijski arhiepiskop upitao Avu Nitrijske gore: “Koji je posao jedino, prema njegovom dugogodišnjem iskustvu, najviši na podvižničkom putu?”

Ovaj je odgovorio: “stalni samoprekor” – stalni prekor, to jest, uvek i u svemu kriviti samo jedino samog sebe.

Arhiepiskop je rekao: “To ne samo da je najviše delanje, već i jedini put spasenja.”

Ovde su izvori hrišćanskog i svetskog morala, ovde je granica koja deli ova dva koloseka.

Ispovest je sveta Tajna i spoljni oblik pokajanja. Ima ljudi koji se kaju vatreno i iskreno, ali kakva je ispovest kod većine? Obični ljudi često izgovaraju zvučne fraze, slabo shvatajući njihov smisao. Što se tiče velikog dela predstavnika inteligencije, oni se ispovedaju ili pišu o ispovesti kao o psihološkoj samoanalizi, ali njoj nedostaje osnovno – gnušanje prema svome grehu i želja da se bori sa grehom u budućnosti. Zato njihove ispovesti liče na književno istraživanje osećanja tragičnosti greha, greha – kao smrti duše.

Tek osudom samog sebe počinje duhovni preporod čovjeka. Oholi ne može voleti, on ne ume biti blagodaran. Samo smireni je sposoban da vidi privlačnost i dobrotu drugoga. Smirenje se stiče pokajanjem, i samo pokajanje raste i produbljuje se prema meri smirenja. Blagodat je skrivala od svetih otaca njihovu moralnost i duhovnu visinu, zato su se oni do same smrti smatrali grešnicima. Ko se divi svojim vrlinama i priča o njima, taj time svedoči da je lišen blagodati i duhovno je nag. Samo smirenje daje ljudima sposobnost da iskreno poštuju jedan drugoga. Tražiti od sebe više nego od bližnjih, biti zahvalan za učinjeno dobro, za ukazanu pažnju, praštati tudje greške – eto temelja na kome se može graditi hrišćanska porodica, a – znači – i društvo.

Čovek koji ume da okrivljuje sebe neće gubiti unutrašnji mir, neće proklinjati ljude i životne okolnosti i udarati glavom u zid. Razmičljaće o tome kako je on napravio greške, kako je trebao postupati da bi ih po mogućnosti ispravio, i čak će čašu najtežih iskušenja primiti kao lek za očišćenje svoje duše.

Govorili smo o pokajanju i smirenju kao o osnovi hrišćanskog morala i ljubavi, kao načelu ljudskih uzajamnih odnosa, kao pokazatelju društvenog preporoda. Ali postoji i druga – metafizička strana. Greh, koji nije opran pokajanjem, ne nestaje; kao što kapljice kiše obrazuju potoke tako i gresi ljudi, sjedinivši se, obrazuju rušilačku snagu, koja se projavljuje na fizičkom planu u vidu ratova, društvenih nemira, gladi, epidemija i prirodnih kataklizmi. Ova sila, ova moralna energija naših grehova otvara demonima široko polje delatnosti na zemlji. Zato od pokajanja zavisi sudbina naroda, zemalja i čitavog čovečanstva. Neko će reći: “Zaista, kakvo će značenje za svet imati moje pokajanje ili pokajanje malog broja ljudi?” Setimo se: Gospod je tražio u Sodomu deset pravednih, ali ih nije našao, inače bi grad bio poštedjen.

U Sodomu je živeo pravedni Lot. Sveti Jovan Zlatousti piše da je Lot bio pravedan zato što, živeći u Sodomu i mučeći se, videći grehe njihove, nije osudjivao nikoga. Neka svaki čovek zapali svoju sveću pokajanja, a to znači, oprosti svima, moli se za sve i odgovori dobrom na zlo. Neka se svaki čovek pokaje za sebe i svoje bliže: njegova sveća neće biti usamljena – pored nje će se zapaliti i druge sveće.

Neka on čuva vatru u svome srcu: “Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog”.

Samo pokajanje je nada, a nada, sjedinjena s ljubavlju, ne može biti odbačena od Boga.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: