Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Dr Jovan Tucakov


Državni problem opijuma, hašiša i drugih narkotika

 

.

Problem droga i narkomanije ima univerzalno značenje. To je velika društvena bolest ali i business. Ponekad čak i državni business.

Postoji li veza izmedju Opijumskog rata u Kini i dešavanja na Balkanu, vezano sa Kosovom i epidemijom narkomanije u Srbiji, pitanja su koja se u kuloarima ljubitelja teorije zavera provlače kroz balkanska društva. Oficijelne vlade ćute i osim sporadičnih vesti da su uhvatili dilera sa par kilograma narkotika, ozbiljnih ukazivanja i kampanja protiv narkomanije nema. Ćutanje nekada nekome govori više od govora.

Kolumbija, Afganistan, Kosovo, Meksiko, Turska, bliski Istok i mnoge druge zemlje u svetu, mesta su na planeti u kojima se gaje velike količine narkotika i koja su stalno pod prismotrom nevladinih organizacija da li se u njima nezvanično obavljaju i paradržavni poslovi sa drogom.

Pošto mi ne znamo odgovor, upućujemo vas na poučan tekst o opijumu napisan pre nekih 40-ak godina od našeg slavnog akademika Dr Jovana Tucakova, velikog filantropa, poznatog poznavaoca lekovitog bilja ali i samog naroda i njegovih navika.

Redakcija Bloga

.

Problem opijuma i opijomanije. Borba protiv prekomerne upotrebe opijuma i njegovih derivata

.

Istorija opijuma kroz vekove

.

Lekovite i opojne osobine opijuma čini se da su bile poznate odvajkada, ali su prva saznanja maglovita. Možda je to Omirov Nepenlhes. Hipokrat piše o opijumu da uspavljuje. Dioskorid i Plinije razlikuju ekstrakt iz biljke od soka što curi „iz ozledjene čaure“. Već Dioskorid spominje da ga falsifikuju sokom od divlje salate i gumom. To je, izgleda, prvi pisani spomenik o falsifikovanju droga.

Plinije izlaže medicinsku upotrebu »opiona«. Celzijus ga naziva Lacrima Papaveris, sto će reći makove suze, jer kad se zelena makova čaura zaseče, iz nje kao bele suze curi sok, koji se ubrzo zgusne i na čauri uhvati kao neke sitne smedje perle.

Kinezi su gajili mak još davno pre naše ere i kao i mi u Vojvodini i drugim našim krajevima upotrebljavali samo seme, bilo za mešanje kolača bilo za cedjenje ulja. Čini se da su za opijum Kinezi saznali tek u IX veku od Arapa, s kojima su trgovale južne kineske luke. Oko hiljadu godina u Kini se opijum upotrebljavao samo i jedino kao lek, naročito protiv dizenterije (srdobolje). Pušači opijuma mestimično se javljaju tek polovinom XIII veka. U početku, vlasti nisu ništa preduzimale, ali kako je pušenje počelo uzimati sve veće razmere opasne epidemije, zabranjena je trgovina opijumom 1820. godine. Usled toga se naglo razvijalo krijumčarenje. Holandjani i Englezi najviše doprinose širenju opiomanije u istočnoj Aziji.

Opijumsko pitanje u Kini postajalo je svake godine sve aktuelnije. Državne vlasti su sve češće morale intervenisati. Ipak su sve te mere bile prilično blage, jer se nije moglo predvideti kakva neman preti narodu. Tek kad je 1839. godine sin kineskog cara naprasno umro usled trovanja opijumom, dvor naredi da se zapleni i uništi sav opijum koji se bude našao u Kantonu kod engleskih i drugih evropskih trgovaca. Istovremeno je zabranjen uvoz sve robe iz Engleske. Zbog ovoga dodje izmedju Kine i Engleske do tzv. prvog opijumskog rata. Neprijateljstva su trajala dve godine i završila se kapitulacijom Kine 1842. godine: ugovorom u Nankingu Engleska dobi luku Hong Kong i Kina se obaveza da otvori još pet pristaništa stranoj trgovini, da plati veliku odštetu za uništeni opijum. Od 50.000 sanduka opijuma, koliko je Indija izvozila u Kinu 1850. god., izvoz je porastao 1865. god. na 70.000 sanduka.

Drug i opijumski rat (1857-1860) vodile su, pored Engieske, još i Francuska i Sjedinjene Američke Države. I ovaj rat je Kina izgubila. Ugovor o miru još je teže pogodio Kinu: ustanovljena je eksteritorijalnost stranaca, medjunarodnoj trgovini su otvorena nova pristaništa i još mnoga druga poniženja dožive Kina. Da bi koliko – toliko sprečila odliv zlata iz države, i sama Kina poče gajiti opijumski mak i za kratko vreme postade najjači proizvodjač opijuma na svelu. Dakle, što bi se kod nas reklo »udri brigu na veselje«.

Sva nastojanja prosvećene i rodoljubive inteligencije, naročito školovane omladine u Kini, mnogobrojne antiopijumske Lige širom sveta, svetska štampa, gnušanje i samih državnika na najvišim položajima  prema politici svojih vlada prema Kini (govor Gledstona u engleskom parlamentu 1848), sve to osta uzaludno.

Pitanje opijuma i opiomanije je veoma krupno. Jedni ga puše, drugi piju, a treći ubrizgavaju sebi injekcije morfina, heroina i slično. Jedni ga uživaju da bi se bar trenutno oslobodili tuge i žalosti, sitnih svakidašnjih i krupnih briga i nevolja. Drugi, opet, kao velika deca, imitiraju prve smatrajući da je moderno i otmeno sve to što nije obično i normalno. Treći traže neko sredstvo za draženje. I tako dalje.

Svi se on i ubrzo zaglibe u blato i šljam i više ne mogu natrag, no „teraju dok mogu“, do konačne propasti, nimalo „slavne otmene smrti“.

U početku, to prijatno i neobično raspoloženje postiže opioman malim dozama, a docnije postepeno se te doze moraju iz dana u dan povećavati da bi se moglo postići isto raspoloženje. Pušač opijuma najpre gubi volju, osetljivost, razum, zatim se javlja hroničan gastroenteritis, tvrd zatvor (stolice na 10-15 dana), posle čega dolazi jak dizenterični proliv i retko mokrenje; u mokraći često ima belančevine. Javljaju se upala pluća, nepravilnost i ustreptalost bila (pulsa), neuralgija, progresivno slabljenje, ruke i noge drhte, lice potamni, oči su ispijene i upale, javlja se opšta utučenost, tromost, nemoć, nepokretljivost, prerana ostarelost, moralna otupelost i fizička nemoć (bolesnik mokri pod sebe) i najzad nastupa smrt živog leša.

Vojnicima je pre jurišanja potajno davan opijum u piću da bi postali svirepiji i nemilosrdniji. – Neki istoričari misle da kao Arapi hašišu, tako Turci opijumu treba da zahvale za svoje sjajne pobede i osvajanja. Pre borbe vojnici su jeli opijum i usled toga su postajali hrabriji, neustrašiviji, svirepi, »junaci bez mane i straha«. Tvrde da bi u zemlji početkom svakog rata nestalo opijuma. Tako su, na primer, austrijske vlasti preko svojih »žbira i špijuna” uvek bivale blagovremeno obaveštavane kad god bi se Turska Carevina spremala za rat. Vojni nakupci, turski trgovci bi kupovali velike količine opijuma u Solunu, Serezu, Bitolju, Skoplju i drugim mestima Makedonije.

Početkom ovog veka, ser Robert Hart, tadašnji direktor kineskih carinarnica, procenio je da jedan Kinez popuši oko 4 kg opijuma godišnje, što predstavlja za jednu naseljenu pokrajinu, kao što je to Sečuan, godišnju potrošnju od 3 miliona 600 hiljada kilograma.

Od prihoda ostvarenih prodajom droge, kolonijalne vlasti su izdržavale svu upravnu vlast. – Većina  kolonijalnih vlada imala je toliko koristi od opijuma da je mogla plaćati i izdržavati celokupno činovništvo, vojsku i svu ostalu upravnu vlast i podmiriti druge državne rashode.

.

Za šta se sve troši opijum? Više od 90% proizvedenog opijuma potroše narkomani

.

Zahvaljujući velikom broju veoma važnih alkaloida, opijum ima široku i raznoliku upotrebu. Najveći deo medicinskog opijuma troši se za proizvodnju morfina, kodeina, papaverina i drugih alkaloida i njihovih derivata potrebnih za lečenje. Manji deo troše apoteke i drogerije za izradu tinktura, ekstrakta i drugih galenskih preparata. Na žalost, jos uvek najviše opijuma potroše opiomani. Računa se da količina morfina koju godišnje potroši 200 opiomana iznosi više nego medicinska godišnja potrošnja cele Jugoslavije.

Iako su u izvesnim zemljama tvornice opijumskih alkaloida pod strogom drzavnom kontrolom, ipak se iz njih veći deo proizvedenog morfina i heroina proda za uživanje. I pojedine vlade i Svetska zdravstvena organizacija pokušavale su na sve moguće načine da spreče ili bar da smanje broj opiomana i ostalih, i da se bar približno dobije cifra izvezenog, odnosno uvezenog i za uživanje utrošenog morfina, heroina i ostalih opijata, ali svi pokušaji ostaše bezuspešni i uzaludni.

Ograničenje proizvodnje opijuma bio je cilj Konferencije u Šangaju 1909. U Hagu je 1912. godine sazvana I medjunarodna konferecija protiv proizvodnje i krijumčarenja opijuma i njegovih alkaloida i derivata.

.

Bela kuga

.

Za Kinu je opiomanija bila veći porok, nesreća i opasnost no alkohol za mnoge evropske zemlje. »Bela kuga« i danas kosi milione života, razara stotine mirnih i dotle srećnih porodica, dovodi u pitanje opstanak izvesnih pokrajina, plemena, naroda, pa čak i država.

. . .

Tekst o opijumu preuzet iz knjige Dr Jovana TucakovaLečenje biljem

Slike polja maka i opijuma u Avganistanu kojima patroliraju američki marinci pogledajte ovde

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: