Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Zlatko Šćepanović

* * *

Demohrišćanska akcija – pokret za moralni preporod društva

 

U Srbiji, kao hrišćanskoj i religioznoj zemlji, ne postoji jaka desna partija centra, niti ijedna jača partija koja ima u svom delovanju, manirima i aktivnostima hrišćansku moralnost i vrednosti hrišćanske vere. Razočaravajuće zbilja.

 

To je i začudjujuće, s obzirom da je cela Evropa mahom desne hrišćanske orijentacije, podeljena od zemlje do zemlje izmedju Katolika i Protestanata. Zatim tu su vrlo puritanske i religiozne zemlje, kao protestantska Amerika, anglikanska Engleska ili u zadnje vreme probudjena pravoslavna Rusija. Jedino se kod nas još uvek gaji seme ateizma.

 

Često se u Srbiji pod uticajem praznih socijalističkih medija i delovanja ateističkih partija i nevladinih organizacija zaboravlja da je svet mahom religiozan, i da su sve svetske države bazirane na čvrstim religioznim i verskim vrednostima svojih zajednica. Prisetite se samo cele Južne Amerike, Japana, Indije, islamskih zemalja.

 

Nedostatak demohrišćanske inicijative objektivno sprečava integraciju Srbije u zajednicu Evropskih naroda. To stoga što je Srbija jednodimenzionalno orijentisana samo na socijalističke alijanse u Evropi, koje su vladajuće u medijima ali ne i u biračkom telu. Zapravo, suštinska snaga Evrope su kler i aristokratija, u sprezi sa krupnim indistrijalcima. Uz to, desno orijentisani lideri su oduvek bili dominantni i jaki u vojsci i vojnoj oblasti, teškoj industriji, institucijama kulture i svakoj drugoj društvenoj moći. Zato je potpuno jasno da Srbija na taj način gubi saveznike u vladajućoj Evropskoj eliti i da se prepušta vladavini levo orijentisanih medija, mahom kreiranih u Americi. I ne mnogo pouzdanih, što je razumljivo, s obzirom da se leva skretanja mahom bave materijalnim a ne mnogo duhovnim aspektima života.

 

Zašto je uopšte bitno da Srbija u nekom svom delu javnosti i društva bude prepoznata kao zemlja koja ima desnu i versku orijentaciju? Stoga što je kroz istoriju, osim novca i titula, svetska elita uvek delila i moralni i verski kodeks koji se odražavao u solidarnosti, časti i pravdi. I na osnovu tih kriterijuma su i dugoročno birali partnere, jer slično se sličnom raduje. Zapitajte se pošteno: Kada bi Engleska Kraljica, Španski Kralj, Vatikanski Papa, Ruski Patrijarh trebali da biraju izmedju Prestolonaslednika Aleksandra Karadjordjevića i Predsednika Republike Borisa Tadića, koga bi izabrali i podržali? Sigurno ne Tadića, ma koliko bio lep, pametan i dopadljiv ženskim biračima.

.

Bogomoljački pokret

U Srbiji je pred II Svetski rat postojao vrlo snažan i uspeo društveni pokret pod nazivom „Bogomoljački pokret“ baziran na razvoju osnovnih ljudskih i društvenih vrednosti kao što su solidarnost, moralnost i vera u Stvoritelja. Pokret je duhovno i operativno snažno vodjen od strane Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića. I mada je u prvo vreme okupljao mahom najniži sloj stanovništva, brzo se prostirao na sve slojeve društva i bio je veoma uspešan, raširivši se po celoj Srbiji i regionu, te na našu dijasporu. Bogomoljci su stvorili mnogo ogranaka, imali godišnje Sabore, izdavali časopis “Misionar” u to vreme ogromnom tiražu od 50,000 primeraka, što bi i danas bio uspeh za svaki časopis. I danas postoji Bogomoljački pokret i u Srbiji i u dijspori, ali se polako i sporo revitalizuje od pet decenija progona od strane komunista.

 

Svojevremeno je SPO imao šansu da svoj pokret 90-ih odvede u demohrišćanskom pravcu, ali je to ispalo neuspešno i trapavo. Vodja pokreta Vuk Drašković jednostavno nije imao kapacitet i liderske sposobnosti da pokret organizuje dalje i bolje od održavanja mitinga i stvaranja raštimovane SPO partije bazirane na nepotističkim delenjima političkih pozicija i bliskim vezama sa sumnjivim centrima moći. Njegovi naslednici populističkih nacionalnih pokreta, Vojislav Šešelj tokom druge polovine 90-ih a kasnije i Vojislav Koštunica tokom prevrata 2000-e, nisu uopšte imali ni viziju, ni volju da uvode demohrišćanske vrednosti u Srbiju, jer su bili potpuno bazirani na dnevno političkim borbama, taktičkim nadmudrivanjem i huškanjem javnosti na goruće teme.

 

Uspešan i kratkotrajan pokret opozicionih snaga, idejno suprotan, ali sa sličnim idejama društvene revitalizacije, mada daleko od svega onoga što su činili bogomoljci, ali zato nalik nekada probudjenim spo-ovcima, bio je „Otpor„. Baziran na širokoj mreži nevladinih organizacija koje su finansirane od strane Džordža Soroša i raznih parafondova obaveštajnih službi stranih zemalja, „Otpor“ je uspeo da uradi ono što svojevremeno „Studentski protest“ nije uspeo, da mobiliše javnost i dovoljno dugo je održi budnom za društvene promene. Medjutim, „Otpor“ je bio samo tehnička alatka opozicije za smenu vlasti, ne i društveni pokret koji bi dublje zašao u tkivo društva, i izvršio stvaran moralni i društveni preporod. Iako je mnoštvo aktivista „Otpora“ našlo uhlebljenje u novoj političkoj nomenklaturi, njihov doprinos stvaranju boljeg društva je završen samo na tome, promeni vlasti, ali ne i načina života, mišljenja, delanja i moralnog opismenjivanja.

 

 

Radnički sindikati koji su svojevremeno izneli proletersku revoluciju tokom Drugog Svetskog rata i uveli komunizam na ove prostore, sada su senka nekadašnjih snažnih centara društvenih aktivista. Ono što su danas sindikati u Srbiji ne liči ni na šta, od stare slave i snage ostale su samo rite, dok novi, proevropski dizajn niti su usvojili, niti nameravaju, niti hoće a obaška što ni ne znaju kako da se organizuju i postanu, ne samo socijalni partner državi kada se pregovara o minimalcu, nego sila koja menja na bolje opšti kvalitet života i svojih članova i društva uopšte. Zbog svoje istorije i koketarije sa socijalističkim idejama, oni nisu prirodan nosilac demohrišćanskih tendencija.

 

S druge strane, logičan nosilac takvog demohrišćanskog pokreta bi trebalo da bude crkva, tačnije Srpska Pravoslavna Crkva. Medjutim, SPC je decenijama unazad satanizovana od strane komunista, a to se i dalje nastavlja od strane dominantnih socijalističkih i levih medija, kojima je svaka duhovnost, drugačija od izbora egzotičnog mesta za letovanje ili nove mode, smrtna i očigledna opasnost, jer ih može lišiti besvesnih konzumenata praznih sadržaja. Na žalost, SPC ima puno nerešenih pitanja sa državom oko povraćaja oduzete imovine, oko sopstvenih kadrova i ljudi koji su na zadatku unutar njenih redova. A tu je i potpuno obezglavljeno, nezrelo i tranzicijom podivljalo stanovništvo, kvazi vernici i mnoštvo new age sekti, koji svi dodatno unose samo još veću konfuziju u ionako konfuzno društvo. No, Crkva sigurno jača i pronalazi svoj izgubljeni identitet, i njeno vreme dolazi sa razvojem srednje klase i periodom mira, jer su trice i kučine lake zabave uvek prolazni mamci za ljudske duše. Kada ljudi počnu da žive izvesnije, okrenuće se Crkvi, što iz duhovne potrebe, socijalne mimikrije, verske pomodnosti, što iz moralne potrebe. Jedino što u medjuvremenu Srpska Crkva treba da nadje političku partiju koja će joj biti partner u promovisanju demohrišćanskih ideja. Do sada nema ozbiljnih kandidata u Srbiji.

.

Hrišćanske vrednosti srednjeg puta Srbije

Zato danas Srbiji treba pokret srednjeg puta, koji će artukulisati zahteve nezadovoljnih i mobilisati javnost ka kvalitetnijem životu, većem stepenu društvenog aktivizma, baziranog na hrišćanskim vrednostima. To dakako ne može biti ni nalik na bogomoljački pokret, jer je on bio suviše verski orijentisan za današnji oduhovljeni svet. Današnja generacija ljudi u Srbiji ne zna mnogo o veri i religiji, posebno po gradovima. Uz to, i oni koji bi hteli da se priključe veri i Crkvi nailaze na osudu od nazovi liberalnih medija ili trpe pritisak pravoverujućih, pa u rasponu od stida i rezigniranosti stoje kao magarci izmedju dva plasta sena. Veruju u Boga, nose krst, pale sveće, slave slavu, malo poste i malo mrse, krštavaju se al nisu baš skroz vernici kako Bog zapoveda. Današnjeg vernika nerviraju popovi ili se ne slaže sa nekim stvarima koje mu verska praksa i Crkva naturaju, misli da je to prevazidjeno još u srednjem veku, savremeni vernik hoće da bude moderan a ne zatucan, new age vernik koji se igra duhovnim moćima, kako mediji prikazuju verujuće po raznim sektama, veruje malo u pravoslavlje malo u budizam, nije siguran oko moralnosti ljudi, i tako redom.

 

Takvim ljudima koj lutaju po lavirintima duhovnih obmana new age i neosocijalističkih ideja, mora se prići oprezno i na savremen način. Kod njih se treba probuditi samopoštovanje, da se osete da su cenjeni kao ljudi, a ne samo kao ispravni ili neispravni vernici. Moraju da se edukuju u društvenoj praksi pravoslavlja. I da postanu deo solidarne grupe, da osete pomoć, da mogu da razmenjuju ideje, da participiraju u projektima i akcijama, da pomognu i da se njihova pomoć ceni. Jer ova zemlja treba da pomogne sama sebi, niko joj drugi ne može pomoći kao što ona može sama sebe da uzdigne, ako bližnji bližnjem pomogne, uz Božiju pomoć. Srbi na žalost još nemaju to verovanje. Ne veruju dovoljno ni u Boga a ni u svoje bližnje. Svi veruju u neki novac sa strane koji će da im reši sve životne probleme.

 

Političke partije mogu poslužiti toj demohriščanskoj ideji, kao što i te ideje koje su veće od partijskih, mogu podići jednu partiju i dovesti je na vlast. Jer demohrišćanske ideje su veće od zbrke ideja i ideologija koje u sebi nosi prosečna Srpska politička partija malih ljudi i velikih politikanata. Čiste, jasne i humane ideje više od života uvek su veća snaga od ma kakvih partijskih ideja. A nama je kao naciji moralni i svaki drugi preporod nužno potreban.

 

Samo je pitanje koja Partija će se toga dosetiti i kako će to valjano odraditi na radost svih nas.

. . .

Post Scriptum

Pre neki dan je gospodin Branislav Lečić, novi predsednik Demohrišćanske partije u Srbiji dao jednu smešnu izjavu, tako svojstvenu našem politikantskom mentalitetu. Naime, on je rekao da su Demohrišćanima najbliži partneri Demokratska Stranka i Liberalno Demokratska Stranka, dve po svim parametrima socijalističke i ateističke organizacije, prirodni neprijatelji demohrišćanskih ideja. Posebno su protiv bilo kakvih demohrišćana aktivisti iz LDP-a koji ne biraju sredstva da napadnu Crkvu. Medjutim, to gospodinu Lečiću ne smeta, jer on kroz te partnere traži svoje mesto u vlasti i potpuno urušava demohrišćansku ideju u Srbiji. Ali i to je deo političkog folklora Srbije i prikaz opšte gluposti ili pokvarenosti, kako je ko shvati.

. . .

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: