Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Duhovnost

Monah Kalist i vladika Nikolaj Velimirović Žički – post i molitva sa svetiteljom

Milivoje M. Jovanović

 

Kako se monah Kalist molio zajedno sa vladikom Nikolajem Velimirovićem

 


Danas počinje Veliki Vaskršnji ili Uskršnji post u trajanju od 40 dana. Vrlo strog post, mahom na vodi, posvećen uspomeni na Hristov boravak u pustinji i post od 40 dana koji je tamo sproveo.

U tom duhu objavljujemo zanimljiv tekst iz života monaha Kalista, kako je postao monah i asketa kroz post i molitvu. Njegovo svedočanstvo je dragoceno jer ga je u post i monaštvo uveo lično i direktno veliki srpski svetitelj Sveti vladika Nikolaj Velimirović Žički.

Ojačajte volju, očistite telo, um i duh kroz Vaskršnji post. Post treba Srbiji. Držite se tradicionalnih preporuka Svete Crkve i vaših duhovnika oko prakse posta, nikako ne pokušavajte bilo šta slično iz ovog teksta da uradite na svoju ruku. Za ovakav podvig morate biti spremni u svakom pogledu, i imati iskusnog duhovnika da vas vodi, inače ćete samo naneti štetu sebi.

——-

„Ti hoćeš da budeš monah, Dobrivoje. Ako si muškarac, spremi se za junački podvig!“

„Tu sam vladiko (Sveti vladika Nikolaj Velimirović Žički). Preživeo sam rat, glad; ludake sam čuvao, Žutog Djavola trpeo, pa i taj podvig, o kojem govoriš, valjda ću izvršiti“, rekao sam.

„Lako je, Dobrivoje, s ljudima se boriti i trpeti kada se mora. Ali sad ćeš se sa sobom uhvatiti u koštac; svoju volju ćeš isprobati i očeličiti. Imaj ovo na umu: pred svojim telom milijarde ljudi drhće, maze ga, pokoravaju mu se. Spremi se!“

„Ovde sam vladiko. Naredjuj!“

Mislio sam tada da ne postoji napor koji ne bih mogao da izdržim. Bio sam mlad, jak, prekaljen i samouveren, a pomalo i ponosan što ću doživeti nešto nepoznato i veliko, što ću se dokazati pred samim vladikom  Nikolajem Velimirovićem.

Od ranog jutra vladika mi je zabranio da pijem vodu i da bilo šta jedem. Tog dana smo pakovali knjige, adresirali pakete i slali ih na poštu, a uveče smo se molili Bogu. Prvo smo se po trista puta poklonili pred ikonama, zatim smo pevali Svetoj Bogorodici, na kraju smo kleknuli da se molimo. U sobi smo imali časovnik koji je otkucavao na svakih četvrt časa.

Puna dva časa molili smo se na kolenima pred ikonama, na pirotskom ćilimu. On je vešto podvio desnu nogu, pa mu nije smetalo klečanje; nije se pomicao. Mene su, pak, bolela kolena, zato sam morao da se oslanjam na ruuke, da čučim, da se okrećem na jednu pa na drugu stranu. Pošto sam bio iza njega, nije video šta radim. Onda smo ustali i dva časa se molili stojeći, bezglasno.

„Umno se moli, ne kreći jezikom, sinko. Bog zna naše misli. Post nema značaja bez molitve; čak bi mogao da nam naškodi“, rekao mi je.

Hlebi i vodu nismo okusili celog dana i naredne noći. Nastavili smo i sutradan. Trpeo sam glad i žedj; radio sam, molio se i ćutao. Trećega dana mi je bilo veoma teško. Podnosio sam lakše glad jer sam na nju bio navikao, ali me je žedj strašno mučila. Svest mi se u pojedinim trenutcima mutila, osećao sam muku u želucu. Uveče nisam mogao dugo da izdržim na molitvi, ranije sam legao; Nikolaj je ostao sam na molitvi. Ujutru, kada sam se probudio, zatekao sam ga da se i dalje moli. Bog zna kad je i koliko je taj čovek spavao.

Četvrtog dana telo me peklo kao da je bilo zapaljeno; osećao sam vatru u sebi. Naročito su me bolele zaceljene rane. Oko rana na nogama, na rukama i na grudima, nosio sam velike modrice; bile su neprijatne i za gledanje. I sa tim modricama se nešto dogadjalo. Bolela me ledja, i glava, stalna muka mi je bila u želucu, srce mi se uznemirilo. Odlazio sam često do prozora i udisao svež vazduh; kao hladnu izvorsku vodu pio sam ga.

Petog dana počeo sam da smrdim. Usnice su se lepile jedna za drugu, bile su slane, na jeziku se javila, u velikoj količini, sluz slična gnoju, koju sam često ispljuvavao.

Sedmog dana doživeo sam preobražaj; vratilo mi se rumenilo u obraze, skoro su prestali bolovi. Ali sam bio nervozan i nisam mogao da spavam; drhtao sam, bio sam strašno žedan. Tada sam prvi put osetio da nisam u stanju da se dalje borim. Hrabrio sam se raznim mislima, junačio se, zainatio se, ali mi ništa nije pomoglo. Na kraju sam odlučio da spakujem svoje stvari i da pobegnem od Nikolaja.

Slagao sam ga da izlazim napolje radi sebe. Čim sam prošao kroz vrata, jurnuo sam u svoju sobu i spakovao se na brzinu. Kada sam se okrenuo da izadjem, ugledao sam ga kako stoji u otvorenim vratima. Uhvatio me za ramena, okrenuo i naredio da se raspakujem. Bio sam zbunjen, nisam znao šta da radim i kako da ga se oslobodim. Molim sam ga ponizno da me pusti da odem, ili da mi dozvoli da jedem i pijem, ali me on očigledno nije ni slušao. Kad sam video da nemam kud, suze su me zapekle u očima, umalo nisam zaplakao od muke. Nije za to mario, uzeo me za uvo, kao osnovca, i poveo u svoju sobu.

„Babo jedna! Ti li si taj koji hoće da bude monah?! Pun si prljavštine u telu i krvi, sa tim ti želiš da postigneš  nešto veliko, da postaneš svetlost! Zar ne osećaš da u tebi djubre sagoreva i da sav smrdiš! Ako želiš dobro sebi, i ako želiš da u ovom životu na zemlji vidiš carstvo Božje, sedi, radi svoj posao, i moli se kako ti kažem!“

Do jedanaestog dani nije mi ni jednom dozvolio da izadjem. Tada sam opet odlučio da bežim. Smislio sam bio kako da izletim iz sobe i pobegnem kud me noge nose. Ali kada sam krenuo opet me je Nikolaj zaustavio na vratima.

Zakukao sam iz sveg glasa; tresao sam se od muke. Molio sam ga kao oca rodjenog da me pusti. Govorio sam mu da će creva da mi se zalepe od gladi i žedji, i da ću sigurno umreti. Ni kukanje ni preklinjanje nisu mi pomogli.

Malo posle, dao mi je flašu i naredio da je dobro operem i donesem vode. Zgrabio sam flašu i otrčao, što sam brže mogao, na česmu, otvorio slavinu do kraja, poturio usta i slatko se nagutao vode. Onda sam oprao flašu, napunio je vodom i doneo u sobu. Vladika me upitao:

„Jesi li dovoljno pio?“

„Jesam, preosvećeni.“

„Dobro, ako si. A sad ću te sinko, pitati nešto. Razmisli dobro šta ćeš mi kazati, ne moraš odmah da mi odgovoriš, možeš i kroz jedan sat. Reci: zašto si hteo da me uhodiš? Ako mi kažeš istinu, bićeš mi učenik, djak. Ako me slažeš, oteraću te!“.

„Nije mi potrebno dugo da razmišljam, vladiko. ono što bih ti rekao kasnije, mogu ti reći odmah. Hteo sam da vidim šta radi vladika kad je sam u sobi!“

„Pa, sinko, ovih dana si bio sa mnom u sobi i video si šta radim. Nemaš više razloga da viriš kroz čvor. „

Opet sam molio da me pusti da živim kao drugi monasi; mislio sam da stvarno više ne mogu da izdržim bez hrane i pića. Ratovao sam, gladovao, prošao mnoge zemlje i video čudesa, ali mi se činilo da je ovo iznad mojih snaga. Ali me nije pustio. Rekao je:

„Kad ti se svest zamuti, daću ti malo vode. Ako na svaki sat ili dva budeš uzimao po gutljaj, prestaće ti vrtoglavica.“

A on nije ni pogledao flašu; ni kap vode nije okusio! Nije se moglo videti da li trpi; molio se svakodnevno, i dalje kao prvog dana. Trudio sam se koliko sam mogao, ali mi je molitva bila slaba jer sam stalno mislio da li ću živ dočekati sledeći dan, i smišljajući razne načine kako da uteknem od njega. On je znao šta smeram, i uvek me sprečavao. Danju je bio kraj vrata, a noću je moj krevet stavljao poprečke uz vrat, da ne bih pobegao dok spava. Poštu smo primali kroz prozorče, na isti način smo je slali.

Izdržao sam još pet dana bez hrane i sa malo vode. Ukupno šesnaest dana smo gladovali. Sedamnaestog dana smo čuli motore i kroz prozor smo videli automobile. Vladika mi je tada rekao:

„Evo, dolaze nam gosti, Dobrivoje. raduje se. Da nije njih nastavili bismo ovako do trideset punih dana.“

Izašao sam iz sobe, umio se, obukao svećano odelo i dočekao goste. Pozvao je Filipa kuvara i odmah ga poslao da donese pastrmke, vino i drugo što je potrebno za ručak. Takodje, naredio je kuvaru da za nas dvojicu spremi „našu hranu“.

Kad smo seli za sto i počeli da ručamo, gosti su jeli pastrmke, a nas dvojica redak kačamak. Kuvar je znao kakva je to „naša hrana“, a očigledno je imao slična iskustva. Morali smo da jedemo kačamak, jer bi nam se smučilo od jake hrane posle dugog gladovanja. Tog dana smo jeli malo, sutradan malo više, trećega dana bio sam sit.

Čim sam se uz pomoć hrane malo vratio u život, bio sam lak i oran za svaki posao, i čvršće volje nego ranije. Modrice su mi sa tela nestale, kao da nikada nisu postojale, rane nisam ni osećao kao da ih nikad nije bilo. Gladovanjem sam očistio krv, a krv je očistila telo od bolesti rana. Tada sam shvatio šta je gladovanje. Radovao sam se što sam koliko toliko izdržao sve te dane, i zarekao sam se da ću ubuduće biti asketa i da ću gladovati često.

. . .

Isečak iz knjige biografije  „Monah Kalist“ o životu srpskog monaha Kalista (1896-1991), koju je zabeležio Milivoje M. Jovanović, Beograd 1984.

Više možete pročitati o monahu Kalistu na sledećem linku ovde

 

 

9 komentara

  • Monah Kalist je divna knjiga !!! Toplo je preporucujem svima !!! Cita se u jednom dahu. Promeni vam potpuno odnos prema veri. Meni je tek sa tom knjigom pocelo da bude jasnije ko su monasi i sta oni rade. Knjiga puna ljubavi, istorije, avanture i zdravog prirodnog razuma i zivota. Puna pameti i duboke mudrosti.
    Nisam naisla ni na koga kome se ova knjiga nije dopala, bio on vernik ili ne. Citajte je !!!

  • […] Bašta Balkana Blog Stavljeno u Ostalo and tagged Aha, Aj, Aja, Ako, Ali, Amo, Ana, Ao, Ava, Ba, Balkan, Balkana, Bl, Blog, Bora, boravak, Cije, cijeli, Dana, Danas, Dj, Dje, Duh, Ek, Eni, Hri, Ije, Ista, Isto, Ite, Itv, Ivo, ivot, ivota, Iz, Jel, Jeli, Jem, Jemo, Ji, Jovan, Jovanović, Ka, Kak, Kako, Kalist, Ki, Ko, Koj, koji, Kr, Lan, Lana, list, lista, Litva, Meni, Mili, Ml, Moli, molitva, Mona, Monah, Nas, Nim, Nje, Nji, Nju, Novi, Obj, objavljuje, Objavljujemo, Od, Oj, Oje, Om, Ona, Osta, ostao, Ot, Ov, Ovdje, Ovi, Počinje, Post, Posta, postao, Proveo, pusti, PUSTINJI, Ra, Raj, Raja, Ris, Rog, Spo, Stao, Strog, Sv, Sve, Svet, Sveti, svetiteljom, Tam, Tamo, Tao, Tek, TEKST, Tite, Tov, Tva, Uh, Uhu, Uje, ujem, Usp, Vano, veće, Veli, Veliki, Vl, Vo, Vod, Vodi, Vr, Vrlo, Za, život, života. Bookmark the permalink. ← P/M: Nokia Bluetooth Headset BH-105 […]

  • Stvarno je dobar roman – biografija. Svojevrsna oda prirodnom životu. Za one koji misle da je to verska literatura, u zabludi su.

    Reći ću da roman Monah Kalist više liči na pustolovne romane istraživanja Amazona, nego na Dobrotoljublje, svetootačku literaturu ili Žitija svetih.

    Uz mudre pouke dobićete i prikaz jedne druge Srbije, nevine i nepatvorene 🙂

  • Ima knjige u domu sindikata, ima je po tezgama na mini sajmovima knjiga, gde kod je pravoslavna literatura, ima je, nadje se.

Ostavite komentar