Dr Velimir Abramović

* * *

TREĆI PUT U FIZICI

U teorijskoj i eksperimentalnoj fizici 20. veka mogu se jasno uočiti tri različita puta mišljenja. I kvantni mehaničari, i relativisti, i “tradicionalista” kao Tesla, (u stvari još uvek neprepoznat naučnik budućnosti) pokušavali su da dokuče istinu o pravoj prirodi vremena i prostora, energije i materije, a naročito, da objasne suštinu kretanja.

 

Pre nego što se upustimo u Teslinu metafiziku, to jest u svet fundamentalnih principa Tesline fizike, pokušajmo da što tačnije  odredimo Teslino mesto u korpusu  savremenih naučnih koncepcija.

 

Plankova konstanta, Hajzenbergova relacija neodredjenosti, Paulijev princip i Šredingerova talasna funkcija bili su glavni teorijski instrumenti kvantno-mehaničkog pristupa kosmičkim dogadjajima. Glavni cilj kvantne mehanike, da se otkrije i imenuje osnovna opeka gradje materije, i danas je neostvaren. I pored velikih uspeha u izazivanju nuklearne lančane reakcije i razvoja fizike atomskog jezgra, fuzija lakih elemenata periodnog sistema u teške, ostala je tajna i van tehničke kontrole.

 

Razvojno gledano, može se zaključiti da je pokretačka snaga osnovnih pojmova kvantno mehaničke fizike iscrpljena. Pokazuje se da pojave kao što su vreme i prostor moramo ponovo istražiti i  definisati  na dubljem nivou saznanja, na nivou ontologije, da bi smo pomoću njih adekvatno odredili prirodu fizičkih procesa.

 

Specijalna teorija relativiteta Alberta Ajnštajna nastala je u Bernu, u Švajcarskoj i objavljena je 1905. Godine u nemačkom časopisu Annalen der Physic. Ovo je označilo prekretnicu u teorijskoj fizici. Koristeći četvorodimenzionalni prostorno vremenski kontinuum Minkovskog kao model fizičke realnosti, Ajnštajn je uspostavio funkcionalnu relaciju brzine kretanja i vremenske koordinacije. Logička posledica uslovljavanja lokalnog vremena brzinom kretanja samog posmatrača, bila je akauzalitet. Dogadjaje koji su se dogodili kasnije, po ovoj novoj teoriji bilo je moguće videti pre, to jest, spoznati posledicu pre njenog uzroka. Kao glavnog informatora kosmičkih zbivanja Ajnštajn je označio svetlost i postulirao konstantnost i konačnost njene brzine u vakuumu.

 

Teorija relativnosti filosofski je zasnovana na tvrdnji Imanuela Kanta da su vreme i prostor apriorne forme ljudskog iskustva. I budući da nema ni jednog fizičkog sistema u kosmosu koji apsolutno miruje, a svetlost se kreće odredjenom konstantnom brzinom, posmatrači na svim fizičkim sistemima koji se kreću brzinama različitim od svetlosti imaće svoje karakteristično lokalno vreme. Tako ni jedan od njih neće objektivno  percepirati dogadjaje, već samo relativno. Koristeći radove čuvenog irskog matematičara Hamiltona, Ajnštajn je stvorio takav sistem izračunavanja stvarnih parametara fizičkih dogadjaja, koji su prevazilazili varijante subjektivnih utisaka i matematički tačno opisivali realnost.

 

U Opštoj teoriji relativnosti objavljenoj 1919. Godine Ajnštajn je pomoću tenzorskog računa i pretpostavke o zakrivljenosti prostora uspeo da zameni Njutnov pojam sile i izračuna  putanju planete Merkur oko Sunca tačnije nego li da je koristio Keplerove zakone kretanja nebeskih tela i Njutnov zakon gravitacije.

 

U svom čuvenom ”epistemološkom defektu”, na samom početku Opšte teorije relativnosti, Ajnštajn pokazuje mogućnost da se kugla koja miruje spljošti bez primene ikakve sile, samo na osnovu pretpostavke o brzom rotiranju druge kugle na kojoj je posmatrač koji prati proces. Zakrivljenjem prostora i uvodjenjem tako zvanih svetskih linija kretanja on je uspeo da dobije ubrzanje tela samom promenom pravca kretanja, bez dodatnog impulsa. Takodje, izjednačavanjem inercione i gravitacione mase on je objasnio lebdenje nebeskih tela t.j. njihovu dinamičku ravnotežu bez koncepcije sile, samo na osnovu zakona akcije i reakcije. Samu materiju Ajnštajn je smatra prostorno vremenskim dogadjajem. Čuvena je njegova kritika Njutnove koncepcije odeljenosti apsolutnog vremena, apsolutnog prostora i grube materije: ”Ako bi smo iz kosmosa izbacili svu materiju, ne bi u njemu ostali ni vreme ni prostor”.

 

Treći pristup razumevanju fizičke realnosti bio je Teslin. Oslanjajući se na radove Faradeja i Aragoa, s jedne, i Galvanija i Volte sa druge strane, Tesla je na osnovu Helmholcove teorije akustičkih rezonatora i modifikovanog modela etra Lorda Kelvina, uspeo da izgradi svoju originalnu koncepciju sveta koja je u eksperimentima davala zapanjujuće rezultate. Njegov glavni aksiom bio je ”da celokuna energija jednog fizičkog sistema potiče iz spoljne sredine”. Po njemu,  ekscitacija, odnosno medjusobna komunikacija fizičkih sistema zasniva se na zakonima rezonantnog vibriranja, t.j. na simultanom oscilovanju delova sistema. Smatrao je da se koncept etra nikako ne može izbeći u fizici, jer se materija i prostor ne mogu apsolutno razdvojiti. Elektricitet je za Teslu bio fluidna supstancija obdarena moći percepcije i svešću. U matematici bio je pobornik realističkih gledišta, po kojima postoji identitet matematičkih i fizičkih objekata, odnosno postvarenost matematike. U načinu postavljanja problema uzor mu je bio grčki mehaničar Arhimed, koji je tvrdio ”da vreme treba izbaciti iz fizike” kao suvišan pojam. (Još u devetnaestom veku naučnici Hajnrih Hertz i D” Alamber pokušali su da stvore teorijsku fiziku bez pojma sile, ali je taj pokušaj okončan neuspehom; ruski naučnik N.A. Kozirev bio je u tome daleko bolji, ali ni njegova teorija nije dovedena do stepena mikro-eksperimenta, tj. laboratorijske primene. Substitucija sile principom delovanja samog vremena u fizici  je i dalje nerešen problem.)

 

 

Teslina eksperimentalna tehnika sastojala se isključivo u otkrivanju dubinskih zajedničkih karakteristika fizičkih sistema koje treba uvesti u rezonanciju. Primer za to je njegov kompleksni elektromagnetski oscilator – Kula Vordenklif, (izgradjena na Long Ajlendu kod Nju Jorka 1901-5), kojom je mogao da uspostavi zajedničko vibriranje jonosfere i planete Zemlje. I u matematici i u fizici Tesla je bio pristalica strogog determinizma. Iz njegovog realističkog shvatanja matematike proističe da se fizički proces može ne samo matematički opisati, nego u potpunosti izraziti i kontrolisati. Kontrola procesa po Tesli vrši se predvidjanjem, a tačno predvidjanje omogućava tempirano upravljanje, t.j. svesno izazivanje budućih dogadjaja. Ova njegova teorijska pozicija sasvim je suprotna teoriji relativiteta, po kojoj je objektivna spoznaja nemoguća, već se stvarno stanje mora pretpostaviti na osnovu matematičkog opisa.

Razlike Tesle i Ajnštajna u stavovima o fizičkoj realnosti su fundamentalne:

  1. za Ajnštajna je svet akauzalan i relativan, a za Teslu strogo kauzalan i determinisan;

 

  1. za Ajnštajna, ljudsko iskustvo je sasvim nepouzdano i ne odgovara fizičkoj realnosti, a za Teslu fizička realnost je univerzalna i prožima sve nivoe kosmičke egzistencije, t.j. spoznaja istine ne može se izbeći ni na koji način;

 

  1. za Ajnštajna svet je dualan, sastoji se iz ljudskog privida i objektivne kosmičke stvarnosti, a matematika je čist gnoseološki intrument kojim se ljudska empirija privodi fizičkoj realnosti; za Teslu, svet je jedinstven i materija koja proističe iz duhovnosti jeste emanacija vremena i prostora;

 

  1. za Ajnštajna etar ne postoji kao stvarni entitet, već je to plod pogrešnih mišljenja kroz istoriju nauke; za Teslu etar je jedinstveno polje neizdiferenciranog vremena, prostora i energije i rezonantnim procesima u etru nastaje materija;

 

  1. za Ajnštajna sila je svojstvo prostora koje se ispoljava njegovom zakrivljenošću, za Teslu sila je niz matematičkih operacija koje imaju realno dejstvo koje se manifestuje stanjima fizičkog sveta; za Teslu matematika ima prirodu sile, dok za većinu drugih naučnika, kao i za Ajnštajna, obrnuto, tj. sila ima matematički karakter;

 

  1. za Ajnštajna vreme je samo poredak dogadjaja, ne postoji kao fizički entitet, već se utvrdjuje merenjem od sistema do sistema; za Teslu vreme je realni algoritam hipostazirane matematike koja zakonom rezonancije komponuje fizičke sisteme iz etra i ponovo ih dekomponuje u etar.

 

  1. Za Anštajna je najveća brzina u vakumu brzina svetlosti od 300.000 km/sec, za Teslu brzina elektromagnetskih talasa nije ograničena; njegova merenja i eksperimenti pokazuju da je u principu moguć trenutni prenos talasa i energije na bilo koju distancu, a da brzina mehaničkih i električnih talasa kroz Zemlju uveliko prevazilazi Ajnštajnovu brzinu svetlosti u vakuumu.

 

U razgovorima sa prijateljima Tesla je često pobijao mnoge Ajnštajnove tvrdnje, najčešće onu o zakrivljenosti prostora. Smatrao je da je time povredjen zakon akcije i reakcije: “Ako se u prisustvu velikih gravitacionih masa prostor zakrivljuje, usled sile akcije, onda bi reakcija samog prostora morala biti takva da se on ispravlja”.

 

Ajnštajn je bio čovek čiste teorije a Tesla prevashodno eksperimentator. Nije poznato da su se sreli i razgovarali. Ipak, Ajnštajn je Tesli čestitao njegov 75. rodjendan, ističući kao glavnu njegovu zaslugu u nauci polifazni sistem  generatora i motora naizmenične struje, što su po svemu sudeći Teslina manje značajna otkrića.

 

. . .

Nastavak u sledećem tekstu … Teslina ideja Novog svetskog poretka

. . .

 

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: