Luka Maratović

 

Pismeni školski rad  „Moja zemlja – Moja Otadžbina“

 

Princeza Mononoko na vuku - Moja zemlja moja otadžbina pismeniSamo da se zna, neki naši mladi i pametni osnovci čitaju ovaj blog i na osnovu njega dobijaju inspiraciju za pisane radove i petice iz srpskog jezika.

Mladi učenik osnovne škole Luka Maratović se uz pomoć našeg teksta o filmu „Princeza Mononoko“ dosetio šta da napiše na zadatu temu iz srpskog jezika. I dobio je peticu, dojavila nam je njegova mama. Ljupko, zar ne.

Radujemo se i želimo Luki još mnogo petica u školi. A sada pročitajte šta je napisao naš mladi čitalac i možda budući bloger:

. . .

Moja zemlja – moja otadžbina

 

Dok sam razmišljao o ovoj temi, ne znam ni kako ni zašto, setio sam se japanskog filma „Princeza Mononoko“. Današnji sastav posvećujem Japanu, zemlji izlazećeg sunca i njihovom velikom srcu. U počast poginulima u cunamiju i nuklearnoj havariji. Nema inspirativnijeg filma koji bi odgovarao trenutnoj situaciji u Japanu i prirodnoj katastrofi koja ih je zadesila, da im ulije novu snagu i vrati veru.

Zašto baš Japan? Pa nekako, svaki put kada bih pomislio da imam početak i uzeo olovku da skiciram, gubio bih inspiraciju i vraćao bih se na razmišljanja da, ako je tačno da je dom tamo gde mi je dobro, kako onda da pišem o otadžbini a da to bude pozitivno, da se oseti optimizam. Kako kada je oko mene sve sam nerad i bahatost, kada ni kao dete ne mogu da zažmurim i zatvorim oči dovoljno jako da sve to ne vidim i ne čujem, onako kako mogu moji vršnjaci iz te tako blizu a tako daleko Evrope? Kako kada znam da će bahati vozač koji je pre par dana na pešačkom prelazu ispred škoje povredio moju drugaricu, verovatno uskoro biti na slobodi? Pokušavam da izvučem neko pozitivno, patriotsko osećanje ali teško ide. I sastav je zapeo, nikako da počnem.

A onda kao spas, Princeza Mononoko, davno odgledan film. I Japan, zemlja savršenstva i dobrog života. Divni ljudi koji su znali da pomognu i nama, malima, za koje možda nisu ni znali gde se na mapi nalaze. I sve to ode u danu, zbrisano neumoljivom snagom prirodne katastrofe.

U ovom trenutku osećam da je Japan moja zemlja i moja otadžbina. Zaista snažno želim da im dam parče ove naše bašte na Balkanu. Komad sirove zemlje stotinama godina gažene i zanemarivane, ali ipak zelene i manje-više zdrave zemlje. Da dođu i donesu svoj rad, znanje i dobrotu, da nas nauče da radimo, da očistimo naše reke i parkove, da ne gazimo decu po ulicama, da ne gazimo i otimamo već da sačekamo u redu za sadnice trešnje, pa da svako dobije svoju.

Da moja zemlja bude i njihova otadžbina sada kad više nemaju svoju.

. . .