Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Djordje Otašević

* * *

Ovih dana je u Njujorku, Sjedinjene Američke Države, na izložbi posvećenoj holokaustu, u centru Simon Vizental, predstavljeno je prvo pismo koje je najavljivalo rešenje „Jevrejskog pitanja“, pismo koje je kao mlad vojnik napisao Alfred Hitler, kasniji vodja nacizma u Nemačkoj, i ideolog istrebljenja Jevreja. Pod njegovim rukovodstvom je stradalo nekoliko miliona Jevreja po koncentracionim logorima i načinjeni su najbrutalniji zločini protiv čovečnosti. Stradali su i ostale nacije i narodi, ali je fokus njegove paranoje bio uperen protiv jevreja.

A sve je počelo sa slovima. I završilo se sa milionima slova na nadgrobnim spomenicima. (Redakcija bloga)

——-

Бру­но Шулц, из­гу­бљен у ду­бо­кој фо­те­љи, жу­стро је ука­зи­вао оцу на опа­сност од ge­ne­ra­tio aequ­i­vo­ca, по­лу­ор­ган­ских би­ћа, на­ста­лих без­бо­жном ими­та­ци­јом ма­те­ри­је. Ма­да ова амо­рф­на би­ћа, по све­му слич­на љу­ди­ма, не по­се­ду­ју уну­тра­шњу струк­ту­ру, она су, на жа­лост – с по­диг­ну­тим ка­жи­пр­стом, Шулц је на­гла­ша­вао сва­ку реч – спо­соб­на да про­из­во­де. Њи­хо­ве бом­бе, кре­ма­то­ри­ју­ми и ин­сти­ту­ци­је уни­шта­ва­ју, чак ве­о­ма успе­шно, кре­а­ци­је Све­ви­шњег.

Отац га је на­крат­ко пре­ки­нуо. У со­би је би­ло хлад­но. Устао је и при­шао отво­ре­ном про­зо­ру. Дан је оти­цао низ Ду­нав. Ис­пред згра­де су се упа­ли­ла све­тла. Ка­да се окре­нуо, фо­те­ља је би­ла пра­зна. Био је збу­њен. Да ли због раз­го­во­ра са чо­ве­ком уби­је­ним пре пе­де­сет се­дам го­ди­на, или због ње­го­вог из­не­над­ног не­стан­ка, ни­је тач­но знао.

Обла­ци пе­пе­ла из дро­хо­бич­ког ге­та пу­ту­ју ка ју­гу. Пре­ко Ду­на­ва, ко зна због че­га, не мо­гу да пре­ђу. Цр­не кр­пе, љу­љу­шка­ју­ћи се на по­вр­ши­ни во­де, пло­ве низ­вод­но. Ко­ма­ди пе­пе­ла, до­шав­ши до Но­вог Са­да, ле­пе се по стра­ни­ца­ма Пе­тро­ва­ра­дин­ског мо­ста, чуд­но уро­ње­ног у Ду­нав. Ис­пр­ва не­ра­за­зна­тљи­ве ша­ре пре­тва­ра­ју су се у сло­ва, цр­на и те­шка. Шта је во­да ис­пи­са­ла на мо­сту, ни­је се ви­де­ло. Ноћ је там­на.

Ве­тар је за­стру­јао пре­ко во­де. Ме­тал­на пло­ча, пре­кри­ве­на ле­пљи­вим сло­ви­ма, од­ло­ми­ла се од мо­ста, па­ла на во­ду и за­пло­ви­ла ка Бе­о­гра­ду.

Отац отво­ра про­зор и гле­да ка Ве­ли­ком рат­ном остр­ву. Ве­тар с Ду­на­ва уно­си у со­бу хла­дан ва­здух на­то­пљен ми­ри­сом пе­пе­ла.

– Чуд­но – про­мр­мља отац – ка­да су по­го­ди­ли ра­фи­не­ри­ју, дру­га­чи­је је ми­ри­са­ло. Ко ли то кра­јем апри­ла па­ли то­ли­ку ва­тру?

Бру­но Шулц, са жу­том тра­ком на ру­ка­ву, за­ми­шље­но је ко­ра­чао ули­ца­ма дро­хо­бич­ког ге­та. Од­не­куд му се пред очи­ма ство­ри­ла сли­ка ме­тал­не пло­че, от­па­ле са сру­ше­ног мо­ста, ка­ко но­ше­на во­дом ве­ли­ке ре­ке пло­ви ка ис­то­ку. По­ку­шао је да ра­за­зна сло­ва пе­пе­лом ис­пи­са­на по њој.

Есе­со­вац је ре­пе­ти­рао пи­штољ. Шулц је по­ла­ко кре­нуо ка ње­му. За тре­ну­так је за­стао и на­сме­шио се. Над ре­ком је по­че­ло да сви­ће.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: