Starac Pajsije Svetogorac

* * *

Наука треба да се развија духовним животом

.

Свако зло потиче од ума, онда када се ум стално забавља једино науком и када је сасвим одвојен од Бога. Због тога овакви људи и не налазе свој унутрашњи мир и равнотежу. Насупрот овоме, када се ум креће око Бога, људи користе и науку за старање о својој унутрашњости, и за добро света, јер је тада ум освећен.

– Дакле, старче, наука није од помоћи човеку?

– Наука много помаже али и много замућује. Иако наука познаје душе са највећом јасноћом, мало о њима стварно зна. Они који су свој ум прво замутили науком, па га благодаћу Божијом разбистрили, тада, свакако имају више алата за свој посао. Али ако пак нису осветили свој алат – ако нису осветили знање – могу да га користе једино за светска, али не и за духовна дела. Но они свој ум брзо освећују, ако у њега уђе добра устрепталост.

Они који се посвете унутрашњем образовању, образовању душе, и који користе и спољашње образовање за унутрашње, они се брзо духовно преображавају. Ако се духовно вежбају, тада су у стању да многима помогну, јер их ослобађају страха од мука, и воде их рајском блаженству. Ови људи Божји, могу у многим случајевима да имају мало школе, али да много помажу, јер имају много благодати иако немају много папира (диплома). Свет је испуњен грехом и потребно му је много молитве и искуства. Новчанице су исписане многим словима, али њихова вредност зависи од тога какво покриће има онај ко ју је издао. Тако је потребно много се трудити и када је у питању „рудник“ душе.

            Сећам се једног старчића у Манастиру Есфигмену, који је био толико прост (необразован) да је и за Вазнесење мислио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: „Светитељу Божји, заступи нас“! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: „Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата“. И одмах – о, чуда – једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја, као да им говори: „Шта сте чудно видели?“

Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, те како је неки други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо! То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају.

.

Дух Свети не силази механички

            Реч ума не мења душе, јер је телесна. Реч Божија, која се рађа од Духа Светога, има божанске енергије и мења душе. Дух Свети не силази на неки механички начин – због тога теологија нема никаква посла са неким чисто научним духом. Дуh Свети Сам силази, када у човеку наиђе на одговарајуће претпоставке. А духовна претпоставка је да сам човек уклони рђу са свог духовног ужета, да буде добар водич, да прими струју духовног просветљења, и да тако постане духовни научник, теолог. Кад кажем „теолог“, мислим на оне теологе који имају стварно духовно и теолошко покриће, и чија диплома тако има вредност. Не мислим на оне који имају само папир за теолога без икаквог духовног покрића, и чија је диплома налик новцу неке непостојеће земље.

            Ум се често годинама замара, како би научио један или два страна језика. У наше време многи људи знају стране језике, али ови језици немају никакве везе са језицима Свете Педесетнице, јер живимо у великом Вавилону. Велико је зло када се теологијом бавимо само помоћу нашег ума, и када наш ум представљамо као присуство Духа Светога. Ово се назива „мозгологија“ (εγκεφαλολογια) која рађа Вавилон, док у духовној теологији постоје многи језици, многи дарови (харизме), али су сви језици у сагласности, јер је један Господар њихов, Дух Свети Педесетнице, а језици су огњени.

– Старче, зар не говори тропар да Дух Свети „стално пружа…“?

– Да, пружа, али тамо где је присутан. А ако није присутан, како да пружа? Вреднија је једна реч искусног и смиреног човека, која са болом излази из дубине његовог срца, него многе речи мудрог спољашњег човека, које, спретношћу језика излазе брзо, и од кога душа нема користи, јер је такав језик телесан и није огњени језик Свете Педесетнице.

.

 Осветимо језик

             Добар је страни језик, добро је и образовање, али ако нису освећени, штетни су и воде у пропаст. Дођоше једном у Коливију, неки студенти оптерећени књигама и рекоше ми: „Дошли смо, старче, да разговарамо о Старом Завету. Зар Бог не допушта знање?“

„Које знање?“ – рекох им. „Оно које се стиче умом?“

„Да“, рекоше.

„То знање, рекох им, може те одвести до месеца, али те неће одвести Богу„. Добре су умне снаге које постоје у нашем мозгу и које могу човека да подигну до звезда, са великим трошковима горива итд… Али, од овога су боље духовне снаге, које човека успињу до Бога, што и јесте његово назначење. Ове духовне снаге уздижу човека до Бога са мало горива, са једним напрстком.

Једном сам једног Американца, који је дошао у Коливију, упитао: „Како сте ви узнапредовали, пошто сте тако велики народ?“

„Ишли смо на месец“, одговори ми.

„Колико је далеко?“, упитах га.

„Рецимо, пет стотина хиљада километара“, рече.

„Колико сте стотина милиона потрошили да бисте ишли на месец’?“

„Од 1950-те до сада потрошили смо огромне количине долара“.

„А до Бога, јесте ли дошли?“, упитах га. „Колико далеко је Бог?“

„Бог је, рече ми, веома далеко“.

„Ми православни и верујући, рекох му, са једним напрстком (тј. са безначајним материјалним трошковима) идемо до Бога!„

            Природно знање нам помаже да стекнемо духовно знање. Ако, међутим, човек остане само при природном знању, остаје при ономе што је природно и не успиње се ка Небеском. Остаје дакле, у земаљском рају, сазданом између Тигра и Еуфрата и радује се природним лепотама и животињама, али се не успиње небеском Рају, да се радује са Анђелима и са Светима. Да бисмо се успели у небески Рај, неопходна је вера у Домоуправитеља Раја, неопходно је да Га љубимо, да спознамо своју грешност, да се смиримо, да Га упознамо и да са Њим молитвено говоримо, да Га прослављамо и када нам помаже и када нас куша.

            – Старче, да ли је некоме ко пребива у покајању, у посту, у подвигу, потребно да изучава и догматику, теологију, итд?

            – Када неко има елементарно образовање, бављење тиме му може помоћи. Он, међутим, не тежи томе да стекне знање, да се покаже мудар или да говори мудрости, него да себи помогне. Ако неко настоји да се освети, ако да Бог, долази благодат и просветљује га. А унутар тога може бити и догматике и теологије, јер такав живи тајне Божије. А неки други може да буде простодушан, и да не жели да научи нешто више, него се задовољава оним што му је Бог дао.

            – Ако смо у манастиру (тј. ако смо се замонашили), а још увек желимо знање овога света, шта то значи?

            – Значи да немамо знање. „Познајете истину и истина ће вас ослободити„.

Kада се човека смирава и просветљује, тада се освећује и ум његов, као и његове разумске силе, док је, пре него што се освети, делатност његовог ума телесна. Ако је неко себељубив, и ако се, док је још неписмен, упусти у тумачење догмата, Откровења, Отац итд., помрачује се, и напокон се губи у безверју. Таквога напушта благодат Божија, јер је узнапредовао у егоизму. Видите, смирење у свему помаже, оно даје снагу. Најпаметнија ствар коју ћу помислити, најмудрије решење које ћу пронаћи, јесу највећа безумља, ако се у њима налази и егоизам, док је смирење стварна мудрост. Због тога треба да се боримо против частољубља и за стицање великог смирења. Другачије, знање уместо да користи, има сасвим супротне последице. Ум се тада помрачује, и онда се изговарају богохулства, јер је егоизам узнапредовао. То је изнад наших моћи. Ако тако, неко ко је образован, покуша да изучава догмате, постоји опасност од штете. Исто је и ако неко ко је неупућен, покуша да се удубљује у дух Отаца, без да је у одговарајућем духовном стању. Јер, да је био имало духован, не би то чинио. Рекао би: „Ако ми је нешто потребно, Бог ће то просветлити (разјаснити). Да испуним оно што сам разумео. Тога је толико много!„

            – Дакле, старче, када неко изучава Јеванђеље, то је зато што нема смирења и благочестивости?

– Да, јер када недостаје смирење, тумачење које даје, јесте тумачење ума, разума, и оно је остаје без божанског просветљења.

– Ако, дакле, не разуме нешто, боље је да човек то остави за касније?

– Да, да каже: „Овде је нешто добро речено, али ја то не разумем“. И ја сам тако радио. Када сам био млад и када сам читао Јеванђеље, ако нешто нисам могао да разумем, нисам покушавао да то растумачим. Размишљао сам: „Овде је нешто добро речено, али ја то не разумем“. И касније сам видео, да када ми је то што нисам разумео затребало – цак – и дошло је тумачење. Али ја опет рекох: „Да питам, и неко ће ми објаснити како се ово тумачи“. И било је тачно онако, како сам и разумео. Јер је дрскост да неко покуша да тумачи Јеванђеље кад га не разуме. Због тога, када изучавате Јеванђеље, немојте га тумачити умом, већ промислите добро, док не дође божанско просветљење расуђивања, и само ће се растумачити.

– Може ли човек, када дође у одговарајуће духовно стање, да разуме и нешто дубље?

– Не дубље. Један божански смисао у себи садржи мноштво божанских смислова. Нека човек може да разуме сада а нека касније. Неко може да чита – да чита, да сазна много, а да уопште не може да уђе у смисао Јеванђеља. Неко, пак, може да не чита много, али да има смирење, подвижнички дух, па да га Бог просветли и он спознаје смисао. Онај ко жели да чита много, може то да жели због частољубља или да би стекао захвалност. Тај је као неко го гледа борбу и не види ко се бори, да би могао да помогне, да би био борац. Он посматра шта ради борац, и уместо да покуша да се и сам бори, он гледа још једну борбу, па још једну, а сам не постаје борац, него остаје гледалац.

– Старче, за некога ко је образован често кажу: „Овај је човек добродетељан (врлински)“. Да ли увек тако?

– Када кажемо: „овај човек је добродетељан“, мислимо на онога ко је духовно добродетељан, ко је духовно зрео. Приметио сам да постоје незналице које су веома горде, и незналице које су смирене. Постоје и образовани који су веома горди, и образовани који су смирени. Дакле, унутрашња добродетељ је сва дубина. Због тога Свети Василије Велики каже: „Најважније је да имаш узвишену мисао и смирену помисао„.

Онај ко има такву мисао, ако и има мало гордости, некако се оправдава. Али онај ко нема такву мисао, ако има гордости, сасвим је без оправдања. Сва дубина је у нашем старању о нама самима, у нашој унутрашњој добродетељи. Ако је неко добродетељан, он је и образован, и има смирену мисао. Ово је највеће добро. За некога, пак, ко нема велико образовање, веома је штетно ако о себи има високо мишљење.

.

 Природно знање

             Спољашње образовање у многим случајевима шкоди, јер у човеку подстиче високо мишљење о себи самом. Ово високо мишљење представља запреку која спречава благодат Божију да се приближи човеку. С друге стране, када човек одбаци такву, лажну, идеју о себи самоме, тада нас Добри и Богати Отац обогаћује својим божанским и просветљеним идејама. Када, међутим, напаћени човек има високо мишљење о себи, и када ту идеју држи у своме мозгу, он наставља да буде само мозак, само телесно, и не познаје благодат Божију, благодат Духа Светога. Код многог знања, дакле, постоји страх да ће глава бити напумпана (знањем), а да ће тиме у ствари бити испразна. Тако долази до опасности да се то испразно знање расточи у ништа (схизофренијом), или да буде гордошћу разорено на комаде. Због тога знање треба да следује страху Божијем, и да буде сједињено са делањем, како би постојала равнотежа. Знање, само по себи, штети.

            Када људи уђу егоизам и разговорљивост, да би се други зачудио како лепо размишљам, тада почињу да делују духовни закони, који сабирају ово двоје. Ако се ово стално догађа, онда је то значајно лоше. Када у око упадне некаква трунчица она мало смета. Али, ако стално упада, она ствара велики проблем. Ако је неки човек паметан и због тога неко дело врши са лакоћом, треба да се пред Богом поклони, и да Му благодари дању и ноћу што му је дао памет, коју може да користи а да се не умара. А ако овога нема, онда нека не благодари!

            – Ако, међутим, има знање које не служи ничему?

            – Тада му то доноси штету са друге стране. Упиташе камилу: „Да ли ти се више допада пут навише или наниже?“ Она рече: „Зашто? Прав се изгубио?“

            Боље је онима који немају ум. Нама је дат ум, да би нам било боље, али шта ми чинимо? За то ћемо морати да положимо рачун. Како је то уредио Бог! Они који немају ум су радосни, а и у другом животу биће им боље. А ови који имају ум, имају много мука.

            – Старче, да ли ће у будућем животу, они који су сада заостали у развоју имати добру моћ мишљења? Да ли ће им она и тада недостајати?

            – Све у свему, и много памети биће ништа и мало памети биће ништа. Јер оно што је Небеско, то је надумно. Свети на Небу неће бити у бољем положају  у погледу знања о Богу, од оних који су се у овом животу разгорели врлинама. Можда ће им о Другом доласку, Праведни Бог дати и нешто више, јер су овде живели утврђени.

. . .

Iz Knjige: Starac Pajsije Svetogorac: Duh Božji i duh ovoga svijeta