Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija Kultura

Pohvala Srpskom Jeziku – Proglas jezičke tribine UKS

Uredništvo jezičke tribine Udruženja Književnika Srbije

* * *

 

ПОХВАЛА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

 

ПРОГЛАС

 

ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

 

Језичка трибина Удружења књижевника Србије ставља на јавну расправу закључке, ставове и одговоре на отворена питања српског језика.

Трибина је отворена и слободна за сва мишљења и предлоге. Коначни закључци биће усвојени после јавне расправе.


 

СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКИ ПИСЦИ

 

За писце је језик много више од пуког средства споразумевања. Језик је за писце једино средство уметничкога, књижевног изражавања.

Језик је једино што имају писци.

Језик је највеће што има народ.

Писцима је дата само бестелесна реч, она која беше од искони, која беше у Бога, која беше сам Бог, варница духа која је искочила из човека и обасјава сву земљу и васиону.

Реч нема ниједно својство ствари, а има сва својства духа.

Српски народ и српски писци могу бити поносни на своју реч и свој српски језик. У том језику настала су највећа уметничка дела српског народа: народна поезија, Горски вијенац, На Дрини ћуприја… врхови светске величине и славе.

Све је то само из речи и језика створено.

Одатле потиче  право и обавеза српских писаца да пишу и брину о језику. Они немају ништа осим језика.

Ко би то могао да има прече право да говори о језику осим писаца?

Српски писци данас ступају у одбрану и заштиту српског језика не као усамљени појединци, него сви заједно, као Удружење књижевника Србије.

С нама су сви српски писци који пишу и који су писали српским језиком.

.

СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКА НАУКА О ЈЕЗИКУ

 

Српска наука о језику сада је у току великог историјског преокрета, највећег у току свог постојања.

Време србохрватистике је прошло.

Нестале су идеологије, политике и државе којима је служила, нестала је србохрватистика.

Данас је у пуном јеку и на делу  србистика, истинска наука о српском језику.

Језичку трибину воде водећи српски лингвисти, истовремено и чланови Удружења књижевника Србије.

То су људи који су вратили име српском језику, на велика врата, у Устав и законе Србије.

То су људи који су српској науци о језику вратили њено име – србистика.

У Удружењу књижевника Србије стекли су се  услови за широку, озбиљну и научну расправу о отвореним питањима српског језика.

О овим и осталим питањима Језичка трибина Удружења књижевника Србије даваће одговоре у току свог непрекидног рада.

.

ЈЕДИНСТВО И ЦЕЛИНА СРПСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ПРОСТОРА


Језик нема граница

 

Новонастале државе на језичком простору српског језика заградиле су се својим државним границама. Али језик нема граница. Он је с обе стране постојећих граница исти, један, јединствен и српски, без обзира како га тамо звали и шта с њиме чинили.

То нису нови и други језици. То су само нови називи за један јединствени Вуков српски језик.

Више од половине српског језичког простора налази се ван граница Србије. Тамо је управо онај новоштокавски ијекавски језички простор који је Вук Стефановић Караџић одредио за основицу и темељ српског језика. Близу девет милиона људи ван Србије говори српским језиком. Српским језиком говори се у Хрватској, Босни и Херцеговини и у Црној Гори.

Данас, као и раније,  српским језиком говори близу 20 милиона људи. У томе је величина, моћ, богатство и преимућство српског језика.

Српски писци и савремена српска наука о језику  дају изричит и јасан одговор шта је српски језик, ко њиме говори и где се њиме говори, поготово сада, кад је на делу цепање српског језичког простора, преотимање, присвајање и преименовање у друге језике. Не можемо се понашати као да се све то дешава негде на крају света, неком другом, туђем, а не српском језику.

Српски писци и научници  обележавају границе српског језичког простора и одговарају на цепања и присвајања делова тог простора у Хрватској, Босни и Херцеговини и у Црној Гори.

У Србији данас нема ко други и нема другог места са којег се може и мора одбацити постојање хрватског, босанског и црногорског језика на историјском језичком простору српског језика.

Успели смо да српском језику у Србији вратимо његово име.

Дужност нам је да сачувамо име српског језика не само у Србији него и на целокупном његовом простору.

Не можемо прећутати и на тај начин  потврдити називе који су српском језику дали у другим државама.

Државне границе и називи тих земаља су једно и подлежу вољи и праву сваког народа, али језик није исто што и држава.

Тако је свуда у свету и тако ће бити и код нас, који јесмо  део тог света.

 

У складу са собом и са светом

 

Када енглески писци и лингвисти прихвате да енглески језик у Америци, Канади и Аустралији није енглески, него амерички, канадски и аустралијски, тада и српски писци и лингвисти могу прихватити да српски језик у Хрватској, Босни и Црној Гори није српски, него хрватски, босански и црногорски.

За српске писце и српску науку о језику постоји:

– само српски језик у Хрватској, а не хрватски језик,

 – само  српски језик у Босни и Херцеговини, а не босански језик,

 – само српски језик у Црној Гори, а не црногорски језик.

То треба јасно рећи и читко написати да се зна да је тако одувек било и да ће тако бити и остати.

Ћутање о томе тумачи се као одобравање.

Тешко је прихваћено име српског језика и у Србији, али су лако прихватана сва нова имена за српски језик, чак и назив БХС, скројен у Дејтону.

У складу са вуковим учењем о српском језику, у Србији нема више мјеста за двије науке и два различита става о  питању  јединства, целовитости и недељивости српског језичког простора.

 

Разбијање и присвајање српског језичког простора

 

Цепање и отуђење српског језичког простора извршено је под окриљем националних покрета и идеологија који су тежили према потпуном затварању српског језика у границе Србије:

 

– преименовањем српског језика у друге језике,

– честим покушајима одбацивања ијекавице и

свођењем српског језика на екавицу,

– затварањем српског језика у ћирилицу.

 

Тиме би се српски језик свео на Србију, екавицу и ћирилицу.

Тако би  српски језик био оно што остане кад свак од њега узме што хоће.

Али увођењем новоговара у Хрватској, нешто више турских речи у Босни, два нова слова у старој Вуковој азбуци у Црној Гори не могу се од српског језика направити нови језици. То могу учинити само векови, а не чиновници, једним решењем на папиру.

.

СРПСКИ ЈЕЗИК У ХРВАТСКОЈ

 

Постојање српског језика у Хрватској је непобитна историјска чињеница

Зна се тачно када је, где је и ко се одрекао хрватског језика и преузео  српски језик у Хрватској.

Када? Тачно 28. марта 1850.

Где? У Бечу.

Ко? Одрекли се хрватског, примили српски и потписали својом руком: Иван Кукуљевић, Димитрије Деметар, Иван Мажуранић, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић, Фрањо Миклошић.

Предали су им српски језик на употребу и потписали својом руком: Вук Стефановић Караџић и Ђуро Даничић.

Преименовање српског језика у хрватски увек је вршено самовољно и насилно, најпре решењем Анте Павелића и усташке власти 1941. године. Тада је нови хрватски језик прављен ножем. Други пут, на исти начин, такође самовољно, прављен је одлуком Туђманове власти 1993. године, без икакве научне језичке основе и научног образложења.

Стваране су вештачке разлике како би се хрватски језик приказао као засебан језик, друкчији од српског.

Тако се не може  пред светом стварати нови језик.

Чак ни у Декларацији о положају хрватског језика из 1967. године није наведен ниједан научни језички разлог за проглашење хрватског језика. Декларација се  позвала на социјалистичко самоуправно право народа да свој језик назове својим именом, и ништа више.

Тежња хрватских лингвиста била је да најпре створе засебне хрватске језичке стандарде, па засебне варијанте, па напокон засебан језик.

Од свега тога није било ништа. Српски језик у Хрватској остао је у суштини исти, чист и блистав, каквога је Вук предао Хрватима у Бечу 1850. године.

Омразом се не може створити нови сопствени језик. Може се само унаказити, по сопственом обличју.

У сваком случају реч је о самовољном политичком чину, а не о историјским и језичким развоју посебнога хрватског језика.

Реч је о присвајању и преотимању највећег историјског и културног  блага српског народа и његово проглашење хрватским.

Зато за нас хрватски језик у Хрватској не постоји, сем оног чакавског и кајкавског.

У Хрватској постоји српски језик и ми га, с пуним правом,  друкчије не можемо звати него тако: српским језиком, или српским језиком у Хрватској.

Српски језик у Хрватској и раније се звао српски, али „и хрватски“, „или хрватски“. У новије време име српског језика је одједном  нестало, чак и из сложенице српскохрватски. Одједном је постао хрватски и само хрватски, чак не „и српски“, „или српски“. Али је живи српски језик у Хрватској остао. То добро знају сви, и Хрвати и Срби. Хрвати се праве као да су заборавили да су се свога језика сами одрекли и јавно га одбацили, а прихватили и пригрлили српски.

У сваком случају реч је о самовољном политичком чину, а не о историјским и језичким разлозима.

То је насилни политички чин без примера у светској историји.

 

Писци српског језика

 

У Хрватској и данас постоји српски језик и њиме данас говоре и пишу сви хрватски писци и сви грађани Хрватске, осим оних који говоре хрватским чакавским или кајкавским језиком. Друга је ствар што то не признају.

Марин Држић и Јован Стерија Поповић, Иван Мажуранић и Петар Петровић Његош, Тин Ујевић и Јован Дучић, Динко Шимуновић и Симо Матавуљ, Добриша Цесарић и Васко Попа, Мирослав Крлежа (осим Балада) и Иво Андрић,  Иван Аралица и Добрица Ћосић, сви они пишу једним истим српским језиком, без обзира на то којој књижевности, вери, нацији и држави припадају.

Сви су они писци српског језика.

Српски писци одају највеће признање хрватској књижевности и хрватским писцима што су у својим делима проширили, развили и распевали изражајне могућности српског језика до врхунских могућности и уметничких остварења.

 

У очима света и времена

 

Не може се српски језик резати ножем и делити на комаде, по племенским, верским и државним границама.

Тако се не ради нигде у свету.

Амерички писци су писци енглеског језика: и Едгар Алан По, и Ернест Хемингвеј, и Марк Твен, и  Теодор Драјзер. И сви остали амерички писци исто толико су писци енглеског језика као што су Вилијам Шекспир, Џон Милтон, Џорџ Гордон Бајрон, Оскар Вајлд, Чарлс Дикенс, Џон Голсворди, Џемс Џојс, Вилијам Батлер Јејтс и сви остали енглески писци.

Аустријанци Рајнер Марија Рилке, Франц Кафка, Штефан Цвајг, Херман Брох, Ернст Фишер и сви остали јесу писци немачког језика, као што су то Јохан Волфганаг Гете, Фридрих Шилер,  Фридрих Хедерлинг, Хајнрих Хајне, Ерих Марија Ремарк,  Бертолд Брехт, Томас Ман, Херман Хесе и остали немачки писци.

Нобеловац Хорхе Луис Борхес је аргентински писац шпанског језика.

Нобеловац Пабло Неруда је чилеански писац шпанског језика. Њега чак ни Пиноче није назвао писцем чилеанског језика.

Нобеловац Габријел Гарсија Маркес је колумбијски писац португалског језика.

Свуда у свету и у Европи је друкчије него у Хрватској.

Кад се ово питање српског језика у Хрватској овако изнесе на меридијане и паралеле света и светске науке о језику, онда хрватски случај присвајања српског језика личи на покушај ситне, ускогруде и нечасне племенске преваре пред отвореним очима и лицем целог света.

Аргентински и чилеански писци нису мање Аргентинци и Чилеанци што пишу шпанским језиком.

Амерички писци свих вера и нација нису ничим ускраћени што пишу енглеским језиком.

Аустријска књижевност цветала је и цвета на немачком језику.

Колумбијски писци прихватају португалски језик као велики дар, а не љагу.

Све је онако како у Хрватској није.

Нове језике  стварају само векови, а не чиновници, на папиру, у политичким преким судовима српском језику. Па и кад  тако напишу  пресуду о укидању српског језика, она саму себе укида, јер је не могу написати  друкчије него на српском језику.

 

СРПСКИ ЈЕЗИК У БОСНИ

 

У Босни се за српски језик отимају Хрвати и муслимани. Хрвати му дају своје хрватско име, муслимани муслиманско, и сада још новије босанско или бошњачко име, по најновијој бошњачкој нацији.

У Босни један исти језик има три имена. Три човека у Босни говоре три језика, а сви се савршено добро разумеју.

Хрвати у Босни угледају се у свему на језичку политику у Хрватској.

Муслимани или садашњи Бошњаци граде своју посебну језичку политику: хоће своју муслиманску државу, бошњачку нацију и бошњачки језик.

Од српског језика и ћирилице Кулина Бана, од српског језика и ћириличног писма стећака, од српског језика и ћирилице краља Стефана Твртка,  сада се прави босанчица и бошњачки језик.

Ако би бошњачки  језик стварно постојао, он ни тада не би могао припадати само муслиманима. Али бошњачки језик никад није постојао нити може постојати.

Муслимани су својом или туђом вољом променили веру, али нису и не могу променити језик којим су раније говорили и којим и сада говоре. Исто тако су променили ко зна колико држава, али језик нису изменили, јер језик није вера ни држава.

Босански језик установио је у Босни Бењамин Калај у време анексије и окупације Босне од  Аустроугарске. То је био насилни чин аустроугарске империјалне политике на Балкану.

То исто десило се и у Првом светском рату, после аустријске окупације Србије, када је и у Београду забрањена ћирилица.

У Другом Светском рату 1941. године опет је забрањен српски језик у Босни. Учинили су то Немци, усташе и муслимани који су их подржавали.

То исто десило се и у најновије време грађанског и вјерског рата у Босни 1991-1995,

Због свега тога српски писци и српска наука о језику не могу признати и прихватити постојање бошњачког језика.

У Босни постоји само српски Вуков језик и само га тако треба звати и никако друкчије.

Босна и Херцеговина је велики расадник најбољег српског језика, из којег су изникли велики писци и песници свих народа и вера. Из те цветне баште српског језика потичу:

Петар Кочић и Бранко Ћопић.

Иво Андрић, Меша Селимовић и Скендер Куленовић.

Рајко Ного и Мак Диздар.

Силвије Страхимир Крањчевић.

Јован Дучић и Алекса Шантић.

Антун Бранко Шимић .

Хусеин Тахмиџић и Изет Сарајлић

Момо Капор и Зуко Џумхур.

Радослав Братић и Мирослав Тохољ.

Сабахудин Хаџиалић и Миле Стојић.

Они су људи из разних вера, нација и држава, али су сви писци и велики мајстори српског језика.

Колико год нас деле вере, нације и државе, један језик нас спаја у велику књижевност српског језика.

.

СРПСКИ ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ

 

У Црној Гори говори се српским језиком од 12. века, од кнеза Мирослава, сина Завиде и брата Стефана Немање, који је 1196. године дао да се за цркву Св. Петра у Бијелом Пољу напише прва српска књига названа Мирослављево јеванђеље.

И у време самосталне црногорске државе говорило се српским језиком.

Име српског језика забрањивано је у Црној Гори само  за време окупација у Првом и Другом светском рату и настанком нове црногорске државе у наше време.

Сви црногорски владари говорили су и писали српским језиком, од Ђурђа Црнојевића, Св. Петра Цетињског и Његоша до краља Николе.

У Црној Гори може се сваке године правити нека друга самостална држава по вољи појединаца или народа. Државе се стварају и пропадају. Језик увек остаје исти и он се не може мењати и преправљати сваком променом и преправком државе.

У Црној Гори не може се правити нови језик од два нова слова у азбуци. Ако је то све и ако је то довољно да се направи нови језик, онда је то премало. Онда таквих језика у Црној Гори може бити десетак, јер сваки крај у Црној Гори има бар толико и више разлика у говору него што су та два слова.

 Један од тих нових црногорских језика могао би бити ровачки говор Матије Бећковића, јер у њему има више црногорских речи и облика него у целокупном језику који називају црногорским. Никоме  не пада на памет да од тог прави још један црногорски језик, али се од тога  прави изврсна поезија српског језика.

Српски писци сматрају црногорске писце својом истојезичном и истокрвном браћом и одају највеће признање њиховом пјесничком и приповједачком генију.

Српски писци прихватају све писце из Црне Горе као браћу и писце једног истог и заједничког српског језика.

Владика Петар Петровић Његош подигао је српски језик у ловћенске висине и у „свијетло царство поезије“. Краљ Никола Петровић, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Михаило Лалић,  Радован Зоговић, Александар Ивановић и Јеврем Брковић, дали су српском језику горштачку љепоту и дух Црне Горе и никада се нису заклањали за своја брда, него су надалеко са њих ширили видике и домете своје  уметности.

 .
 

СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦА

 

Потискивање и занемаривање ћирилице

 

Ћирилица је писмо српског језика.

Ћирилицом је написана најстарија српска књига Мирослављево јеванђеље.

Ћирилицом је писао први српски писац Свети Сава.

Ћирилицом је написан највећи и главни део културне и уметничке баштине српског народа.

Српску ћирилицу је уредио и прилагодио српском језику отац новије српске културе и књижевности Вук Стефановић Караџић.

Ћирилица је сада постала споредно српско писмо, занемарено и потиснуто до саме ивице нестанка.

Српски писци и српска наука о језику јасно и недвосмислено изјављују да ћирилицу треба вратити у пуну употребу у Србији,  без било каквих законских и других ограничења и условљавања.

.

Уставни и законски оквири употребе ћирилице

Запуштеност српског језика и ћирилице најбоље казује да српски језик и ћирилицу нису штитили лингвисти ни политичари.

Устав Републике Србије изричито истиче (чл. 10) да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилица. Али Закон о употреби српског језика и ћирилице сузио је уставну одредбу и прописује да су српски језик и ћирилица обавезни само у службеној употреби, тј. само у државним установама, као да српски језик и ћирилица живе само у тим установама. Тиме је грубо изиграна уставна одредба Устава Републике Србије.

Тиме су српски језик и ћирилица у својој рођеној земљи затворени у гето државних установа и канцеларија. Међутим, језик и писмо не живе тамо, у тим државним установама и канцеларијама, него у животу, на улици и на трговима, у селима и градовима, у трговини и свим другим облицима јавнога и културног живота, тј. у јавности, баш у оној јавној употреби и јавности која је, зачудо, изузета од уставне одредбе о заштити српског језика и ћирилице.

Језичка трибина удружења књижевника Србије упућује захтев надлежним органима Републике Србије да се што пре донесе нови закон о употреби српског језика и ћирилице.

Језик се не може делити на службени и на јавни језик. Он је један и нама једини, у службеној и јавној употреби подједнако.

Ћирилица се не може делити на службену и на јавну ћирилицу. Ћирилица је једна и једина, такође у службеној и у јавној употреби подједнако.

Српски писци окупљени у Удружењу књижевника Србије и српска наука о језику захтевају да се законска заштита српског језика и ћирилице  не своди само на ограничену, службену употребу, него и на целовиту, јавну употребу српског језика и писма, на подручје где српски језик и српско писмо једино могу да постоје и живе.

.

 ЛАТИНИЦА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

 

Порекло савремене латинице

 

Истина о савременој латиници скривана је и извртана годинама, од њеног настанка до данас. Дошло је време да се отворено говори о латиници, без заташкавања, обмана и превара.

Тачно се зна ко, где,  како и кад је створио савремену латиницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама српског језика. То је био Вук Стефановић Караџић, у Бечу, у своме „Првом српском буквару“, године 1827.

Када су Хрвати   прихватили и „пригрлили“ српски језик, како је рекао Људевит Гај, тада није постојало писмо, осим ћирилице, на којем  би се српски језик могао писати и читати.

Хрвати су заједно са својим хрватским  језиком одбацили и своју латиницу, на којој је писан кајкавски хрватски језик. Хрватска латиница није одговарала гласовним потребама српског језика па је одбачена заједно са хрватским кајкавским језиком.

У кајкавском језику нема слова љ, њ, ћ, џ, ђ, а слова ч, ж, ш писана су са два и више слова, по узору на мађарску, немачку или италијанску латиницу. Та хрватска латиница није одговарала гласовним особинама српског језика. Вук је предложио да се за слова ч, ж, ш уведу квачице, по узору на чешки језик

Тек три године после Вука, 1830. године, Људевит Гај покушао је да упрости хрватску латиницу у „Краткој основи хорватско словенског правописања“ уводећи валовиту линију, такозвану тилду,  изнад слова л, н, ч, ж, ш, али је од тога одустао 1836. године и прихватио Вукова решења. Ђуро Даничић предложио је да се умјесто дј пише ђ.

Према томе, савремена латиница је писмо српског језика јер је направљена искључиво према његовим гласовним особинама.

Латинично писмо створио је Вук Караџић и допунио Ђуро Даничић, оба Србина.

То су чињенице које указују да је латиница такође српско писмо, као и ћирилица. Она није ни хрватска ни католичка, није ватиканска ни усташка, него по своме пореклу, својој улози и својим творцима у свему српско писмо српског језика. То што још и данас многи сматрају да је српски језик хрватски језик, а латиница хрватско писмо, ствар је великих вековних обмана и заблуда, али и лоше обавештености, па и незнања.

Тако им је одговарало и тако им одговара. Чињенице говоре друкчије.

  

Латиница ван Србије и у Србији

 

У Вуково време  није било замисливо да се српски језик пише и чита ћирилицом ван Србије. То у 19. веку није допуштала Аустро-Угарска држава и католичка црква.  Још мање такви услови постоје данас. Српски језик и данас се пише и писаће се латиницом на више од половине српског језичког простора са близу 9 милиона говорника ван Србије.

Латиница је, дакле,  писмо српског језика ван Србије од средине 19. века.

У Србију је латиница продрла када је дошло до уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу, после 1918. године. Још више се проширила у Србију после Другог светског рата, од 1945. године, а нарочито после Новосадског договора, када су латиница и ћирилица и званично проглашене за два равноправна писма у јавној и службеној употреби. Тако је ћирилица потпуно потиснута у Србији.

Треба у свему подржати борбу многобројних удружења за враћање ћирилице у Србију. Али нека удружења захтевају укидање и забрану латинице у Србији. Буне се и траже да се из Правописа српског језика избаци чак и латинична абецеда.

 

О забрани латинице у Србији

 

 

О забрани латинице у Србији отворено се говори.

То је осетљиво питање и треба му посветити пуну пажњу.

Забраном латинице могле би настати нежељене последице  за српски језик и српску културу:

1. Била би прекинута веза са целокупном научном, историјском, културном и уметничком баштином српског народа писаном на латиници у последњих 200 година. Та баштина није мала. Жртвовати латиничну културну баштину Срба значило би исто као правити ломачу. Била би то највећа ломача за коју Европа зна.

2. Била би трајно прекинута свака веза са српским језичким простором ван Србије са преко 9 милиона говорника. Тај простор припао би онима који га и сами сада отимају. Последице такве одлуке биле би огромне.

3. Српски језик био би потпуно затворен у Србију, без излаза на широки српски језички простор од укупно 20 милиона говорника.

Требало би се добро замислити шта би то, заузврат,  Срби добили забраном латинице.

Латиница је била и остала жива веза и пупчана врпца којом се српски језик везује за све просторе српског језика ван Србије где није било ћирилице.

Можемо лако вратити ћирилицу у Србију, али увести ћирилицу у Хрватску, Босну и сад у Црну Гору, скоро је немогуће.

Стварањем  других држава на српском језичком простору ћирилица и српски језик нашли су се у посебним и веома тешким историјским условима, који не постоје код суседних народа и језика, с којима се наше писмо и језик често и погрешно упоређују. Језички простор Бугара и Грка сведен је углавном на границе њихове земље, са безначајним бројем својих грађана ван граница. Обрнуто, код Срба, више од половине српског језичког простора налази се ван Србије. Бугари и Грци немају милионе својих грађана ван државних граница у непосредном окружењу. Зато се често позивање и упоређивање са српским језиком и писмом није оправдано.

Укидање и забрана латинице у Србији био би  штетан чин. Био би то царски поклон свима који силом присвајају српски језик.

Због свега тога Језичка трибина Удружења књижевника Србије сматра да нема оправданих разлога за  укидање и забрану латинице у Србији. Латиница се може  употребљавати у Србији само у законом ограниченом обиму, ради очувања српске латиничке баштине и одржавања трајне везе са целином српског језичког простора ван Србије.

.

ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК И ПИСМО У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

 

Док се воде расправе о имену и преименовању српског језика, о једном или два српска писма, у Србији се појавио у службеној и у јавној употреби још један језик и треће писмо.

То је енглески језик и енглеска абецеда.

Није више у питању само понека енглеска реч него и читаве реченице и читави текстови. У српским градовима и улицама потпуну превласт има енглески језик и енглеско писмо.

Српски језик и ћирилица су у потпуности протерани из српских градова и села.

Наши градови и села више личе на Енглеску него на Србију.

Колонијална окупација енглеског језика и писма у потпуности је остварена.

Нисмо далеко од тога да енглески језик постане званично други или први језик у Србији, а енглеска абецеда прво или друго писмо, као што се то догодило у енглеским колонијама.

Није то случајно.

У Србији већ предуго нема никога да брине о српском језику.

Постоји Институт за српски језик Српске академије наука и уметности, Матица српска. Вукова задужбина.

Постоји Министарство просвете и Министарство културе.

Постоје филолошки факултети у десетак српских градова, на којима предаје више стотина професора, доцената, доктора, магистра књижевности и српског језика.

Постоји хиљаде професора српског језика у основним и средњим школама.

Језичка трибина Удружења књижевника Србије позива Министарство културе и Министарство просвете Републике Србије да предузме мере за заштиту српског језика и писма од прекомерне јавне употребе енглеског писма и језика у градовима и селима Републике Србије.

 

У Београду, 13. јула 2011.

 

Уредништво Језичке трибине УКС

Миле Медић, уредник

Проф. др Петар Милосављевић

Проф. др Милош Ковачевић

Проф. др Михаило Шћепановић

. . .

Jезичка трибина Удружења књижевника Србије основана је на Годишњој скупштини УКС 24. децембра 2010, као слободна, отворена и трајна трибина, на којој ће се расправљати о најважнијим отвореним питањима српског језика.

У току досадашњег рада одржано је 30 трибина, на којима је учествовало више од 60 научних радника из области науке о језику и сродних дисциплина, са универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Подгорици, Бањалуци и Источном Сарајеву. Учествовали су писци, глумци, сликари, музичари и велик број сарадника трибине са својим прилозима.

Радови са Језичке трибине УКС изићи ће у посебном зборнику.

Ставове и закључке стављамо на јавну расправу као Проглас Језичке трибине Удружења књижевника Србије.

Језичка трибина УКС наставља рад срединим септембра 2011.

Своје ставове и предлоге можете доставити на адресу:

 [email protected]

.

Napomena Redakcije bloga: Izvinjavamo se autorima i čitaocima što Proglas „Pohvala Srpskom jeziku“ koji je originalno pisan na ćirilici dajemo u latiničnom pismu.

Blog je tehnički podešen da automatski ćirilicu prebacuje u latinicu jer nas čitaju i prenose u drugim državama Balkana gde ima čitalaca koji ne čitaju ćirilicu. Hvala na razumevanju.

 

 

 

18 komentara

  • „Piscima je data samo bestelesna reč, ona koja beše od iskoni, koja beše u Boga, koja beše sam Bog, varnica duha koja je iskočila iz čoveka i obasjava svu zemlju i vasionu.“

    PRVO I OSNOVNO!
    Sastavljači ove teme nisu otišli dalje od svog emocionalnog nivoa u kojem se i dalje nalaze. Na to imaju puno pravo, da u njemu budu i ostanu dok ima je volja. Medjutim, nije dobro da svojom vezanošću za taj nivo vlastitog duhovnog nivoa razvijenosti vezuju i zadržavaju druge ljude.
    REČ koju navode a o kojoj se govori u Bibliji nije ona reč na koju oni misle i govore. REČ koja je bila u Boga…kojom je stvoreno sve što je stvoreno jeste samo još jedno od mnogih naziva ili imena za sveprisutnu i sveprožimajuću suštinu života koju najbolje poznajemo pod nazivom Sveti Duh.

    Ako su željni graditi sebi veličinu i važnost u ovom svetu, što je odlika gotovo svakog humanog bića, i da time sebi pripisuju važnost u usmeravanju kretanja razvitka ove izmorene raje na Balkanu, najbolje je da to čine na jedan prosvetiteljski način.
    Ovaj kojeg su odabrali takav je da na kraćim stazama daje osećaj zadovoljstva i pobede šačici neobaveštenih ljudi a što će na dugim stazama još dublje izmoriti ljude ovog podneblja i učiniti ih još izolovanijim od ostatka sveta i života na ovoj planeti.
    U njima ne provejava ljubav prema životu već težnja prema samoljublju, vrlina koja uvek pojedinca ili zajednicu samo još jače uvlači u sebe samu. Vrlina koja koči, zaustavlja i sunovraćuje dalji duhovni razvitak aktera i sledbenika.
    Ovo je samo još jedan politički zalet na nepolitički način.

    U procesu razvitka svesti humanih bića (pre svega Duša – jer mi to jesmo) najpre smo bili rasejani koje kuda po ovoj planeti. (Detalji su nebitni.) Trebalo je naučiti preživljavati i pribavljanju ili obezbedjivanju hrane. Trebalo je braniti svoj opstanak, učiti mnoge stvari pa i komunikaciju. U celom tom procesu trebalo lagano učiti voleti sebe i svoje najbliože. Kroz ogroman period vremena trebalo je naučiti voleti svoje saplemenike. Kasnije su to bile veće grupacije….pa nacije. Svakako da su se razvijali i vidovi komunikacije. Naredni stupnjevi duhovnog razvitka su doneli prepoznavanje drugih rasa, nacija.. Trebalo je da ljubav u čoveku sazri i proširi se na pripadnije drugih nacija i rasa.
    Svaki stupanj duhovnog razvitka je kao jedna stepenica penjanja u svojoj svesti a to je uvek stepenica bliže ka svom životnom cilju – ka Bogu.
    Takav životni put nije nimalo različit ni za jedno humano biće na celoj ovoj planeti. Uistinu, ta kretanja napred u duhovni progres nikada nisu bila pravolinijska. Bilo je po koji korak napred pa nazad pa opet napred i tako redom.
    Cilj svakog humanog bića je da jednoga dana Zna Boga i da jednoga dana realizuje najvišu svest u sebi samom.
    Kakvu svest?
    Onu i onakvu o kojoj su govorili mnogi duhovni velikani širom ove planete a kojoj je govorio i sami Isus. To je ta svest pod ma kojim imenom da je znamo – iako je ovde najpoznatija kao Hrist. To je suštinski taj isti nivo svesat poznat kao Bog-Svest.

    Da bi se došlo do tog stupnja ne može se ići unatraške i da se umesto da razvija ljubav prema većim zajednicama i prema celom životu na ovoj planeti, čine koraci ka izolaciji, ka veličanju sebe i svojih već nadraslih i prevazidjenih koraka.

    Na tom putu ljubavi kao celokupnoj kreaciji Boga postoji nimalo zanemarljiv broj detalja koji se moraju odraditi ispravno. Jedan od tih je i prihvatanje jedinstvenosti komunikacije u što većem obimu. Vezanost za prošlost više podseća na senilne babe koje jedino što znaju i umeju je da ispred sebe drže nekoliko slika iz svoje mladosti i žive ali i prožive svoju starost u totalnoj izolaciji.
    To je slika samo duhovnog očaja.
    Da je takve sklonosti i naklonosti imao Nikola Tesla on nikada ne bi od sebe dao čovečanstvu ono što je dao. Daleko važnije, on nikada ne bi dobio priliku da baš on bude tak koji će preneti odredjena saznanja i inovavcije čovečanstvu. On kao Duša (u humanom telu) morao je prvo ostvariti odgovarajuće duhovne kvalitete da bi i dalje dobijao priliku da aktivno učestvuje u podizanju ljudskog roda ka većim duhovnim sferama.
    Nemoguće je podići čovečanstvo samo sledjenjem religije i praktikovanjem molitvi. To se mora ostvariti kroz proces samozalaganja svih pojedinaca čovekove zajednice i to za dobobit CELINE.
    Zato bih pitao pisce ovog proglasa za dobrobit koje celine se oni zalažu? Čak se ne zalaži ni za vlastitu dobrobit i za vlastiti duhovni progres. Jer, sve ono što radimo za podizanje svojih sujeta i nižeg „ja“ uvek vodi ka destruktivnim nivoima što se pre ili kasnije uvek pokaže.
    Osvrnimo se unazad i ne tražimo više dokaza. Osim ako ovaj narod ne uživa i dalje u procesu samouništenja i samoistrebljenja.
    Ne zaboravimo da sve što je do sada bilo imalo je svoju svrhu koju je i odradilo. Sve što je bilo ne treba nasilno isključivati ali ni nasilno uvoditi novine. Potrebno je dozvoliti da se prelazak u novi viši stupanj duhovnog ali i svakog drugog progresa ulazi na jedan spontan način.
    Ćirilica je imala svoje mestro i ulogu u podizanju i razvitku ljudi ovih podneblja. Kako se to odvijalo i da li se odvijalo baš onako kako mi to vidimop ili želimo videti drugo je pitanje.
    Treba pre svega nastojati razumeti pravac i smer kretanja života na ovoj planeti i držati se njega. To sigurno nije nadmetanje Srba i Hrvata a možda i Bošnjaka. Pre ili kasnije i to će postati prošlost i jednoga dana, buduće generacije će i zaboraviti da je tu nekada bilo takvih različitosti i trvenja. Ali, mi možemo učiniti da to buide pre umesto da bude kasnije. Možemo učiniti da bude bezbolnije umesto da bude sa patnjom.
    „Naučne“ elite su se ukotvile u nekoj svojoj umnoj prošlosti i nemaju snage ni hrabrosti da zaplove u ono što ima život donosi. A život uvek nudi samo jedno. Duhovcni preporod, progres ili SVEST.
    Svest nije intelektualnog karaktera, dobro je to, na nekoliko mesta, rekao starac u nedavnoj temi Bašte Balkana. Jer um koji nije prožet duhovnom suštinom, Svetrim Duhom (REČI Božjom) je poput ispucale, suve i neplodne zemlje. Da bi zemlja bila plodna mora je natopiti voda (kiša) a da bi ljudski um postao plodnim mora ga natopiti Živa Voda ili Sveti Duh odnosno REČ Boga.
    Ako pisci ovog podneblja žele dati ikakav valjaniji doprinos ovom podneblju neka daju punu priliku da se ićirilica i latinica same provlače i putuju u budućnost. Jedna će posustati ranije zbog potreba čoveka da uči i prepozna svoje jedinstvo i zajedništvo sa životom i zbog njegove potrebe da prepozna svoju ljubav prema celom životu. Da prepozna i realizuje svoju pravu božanstvenu prirodu.
    Čovek u ovom podneblju vapi za ekonomskim progresom ali nikako ne shvata da sve moguće korake koje čini čini upravo da spreči takav svoj progres. Nema ekonomskog napretka čovečanstvu dok ne načini neke od neophodnih koraka u svom duhovnom preobražaju. Ovi koraci su pak vezani za mnoge druge detalje i pojedinosti iz života.

    Da, lepo stoji jedan stih u Starom Zavetu koji kaže da pametan uči i od ludaka a onaj drugi ni od koga. Tendencija u ovoj zemlji je da se ni od koga ne uči.
    Svi žele biti glavni u kreiranju sutrašnjice ovom narodu a kasnije bi i celom čovečanstvo. Ovim pokazuju da nimalo nisu odmakli od nastojanja Staljina, Napoleona, Hitlera, Aleksandra Makedonskog i bezbrojnih osvajača i porobljivača…
    Ljubav je ta koja gradi a ljubav je ta koja čoveka vodi u viša stanja svesti i realizaciji života u najvišem smislu reči.
    Kada bi se sagledale osnovne i najjednostavnije vrednosti života, koje se mogu sagledati tek sa duhovnim progresom – kroz otvaranje prema Reči Boga, mnoge sada „neophodne stvari i dogadjanja“ bi brzo ispale iz aktuelnosti i prestala bi se rasipati i snaga i energija ali i pažnja čoveka. Čovek bi radio ono što je u skladu sa njegovom unutarnjom božanstvenom prirodom.
    Preoznavao bi i svoje ali i potrebe drugih ljudi oko sebe. Požrtvobanost, nesebičnost, ljubav, zalaganje, istrajnost… bi počeli izbijati u prvi plan.

    „Molite se braćo ali jedino Sveti Duh zna šta vam treba…“ Bile su reči Svetoga Pavla a one su temelj najviših duhovnih učenja u svim vekovima, podnebljima i religijama. Jer, iza njih je stajao i uvek stoji Svati Duh ili Reč Boga.

    Da, čovek voli titule i samo titule zaboravljajući ko je i šta je on.

    Dajte punu ravnopravnost pismima u ovom podneblju ne spašavajte ničiju naciju od budućnosti. Jer, nijedna nacija nema budućnost. Nacije su samo vesla jednog čamca koji treba da nas preveze iz jedne tačke humane svesti do druge tačke uzvišenije svesti.
    Ja svoje rekoh i iza toga stojim!
    L.Krstić

  • Dokle vise negiranje drugih? Ako neko hoce da ima svoj jezik zasto to nama da smeta? Ako neko izmislja neka slova i dodaje ih svom jeziku sta mi imamo sa tim? Koga briga sta cemo mi priznati ili necemo? Drzimo se svoga i gledajmo svoje da negujemo a ne tudje da negiramo i svoje da gledamo kako propada kako cinimo zadnjih 20-tak godina.
    Dosta bre vise laznog patriotizma!

  • Ja mislim da je bolje da se jezik nazvao još u XIX vijeku kao JUŽNOSLOVENSKI, baš zbog toga što se svi razumijemo između sebe sa vrlo malim razlikama.

  • Vuk Karadžić je bio crnogorac iz sjeverne Crne Gore.

    Da je našo sponzora u Crnu Goru onomad, sada bi svi govorili crnogorski 🙂

  • I Američki Stejt Department i hrvatski pisac Snježana Kordić tvrde isto što i UKS – jedan je jezik na ovim prostorima Srba, Hrvata i Bosanaca (+ Crnogorci, njih nekako svi zaobilaze).

    http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/americko-otkrice:-srpski-hrvatski-i-bosanski-jedan-jezik_238767.html?utm_source=feedburner&utm_medium=feed&utm_campaign=Feed%3A+RtvSveVesti+%28RTV+poslednje+vesti%29

    Sad to stvarno jeste problem definisanja takvog jezika. Slažem se sa Vladimirom da bi naziv južnoslovenski bio najadekvatniji, da smo se pre 150 godina o tome dogovorili i dali mu takav naziv, a srpski, hrvatski bili dijalekti istog.

    Medjutim, nismo, iz jednostavnog razloga. Srbi su ga u to vreme već 750 godina govorili i pisali istim jezikom, imali su državu i imali su velikog Vuka Karadžića koji je jezik postavio kao naučno utemeljen korpus znanja, i kao deo srpske istorije, bilo je logično da bude srpski.

    Proglas je pun činjenica, ali bih se složio sa Louisom Krstićem, barem deo njegovog komentara, da u proglasu ima više emocija veličine nego skromnosti deljenja.

    Proglasom je trebalo više da se rečima i jezikom spajamo nego da se dublje delimo i čačkamo po živim ranama ljudi sa ovih prostora.

  • Ne mogu da blatim Vuka nizašta. U ono vrijeme vladari su naši još podmukliji bili nego što su današnji političari. Vuk je bio poznat u Evropi kao izuzetan samouki znalac jezika, i zna se da je imao problema sa Milošem Obrenovićem. Ono što je on uradio kad se pogleda komplet knjiga, izuzetno je djelo za ove prostore. Na žalost, to se danas ne cijeni. Vjerujem da je on imao u glavi naziv jezika sveobuhvatni, ali da od politike nije mogao. Možda je imao viziju da neko kasnije dorađuje pa makar to i dijeljenjem, ali sumnjam da bi bio lud i glup da mu to padne na pamet.
    Kako god, mene niko danas od „doktora“ iz HANU-a ili SANU-a ili CANU-a ne može ubijediti da nije mogao naziv biti JUŽNOSLOVENSKI. Onaj ko kaže da NE, a razgovarao sam sa takvima, to kažu zbog političke angažovanosti jer im ne odgovara za plan o parcelisanju jezika. JEZIK NIJE PLAC, pa da se izdvajaju kvadrati. Da se tako radi u zdravorazumskom svijetu, onda bi svaki kvart grada mogao imati svoj jezik. Nema kvarta koji nema neki svoj sleng i sl. Koliko vidim danas se na taj način na Balkanu prave jezici, što nije ni naučno, a kamo li zdravorazumski. Ispada da su lingvisti iz XIX vijeka bili pametniji no ijedan današnji „naučnik lingvista“.
    Mogao je jezik biti JUŽNOSLOVENSKI. Zna se ko su Južni Sloveni a ko ne na ovim prostorima. Pod dva: takav naziv bi bio najispravniji, jer naziv „jugoslovenski“ bio bi politički, a ‘južnoslovenski’ je prirodna podjela pošto se Sloveni dijele na Istočne, Zapadne i Južne. Dakle, stvari su jasne. A STAROSLOVENSKI bi nam bio, kao što i jeste, zajednička matica jezika svih Slovena – istorija jezika. Danas bi mogli onda svi da se poubijaju, kao što su to radili 90-ih, ali niko ne bi „mozda“ parcelisao jezik jer bi svi imali svijest prirodnu i jedinu istinitu o jeziku kao južnoslovenskom.
    Ovako, prorade kompleksi svakom Južnom Slovenu, koji umisli u toku nekog rata i nakon njega da on ima ‘od Boga dat poseban jezik’. A niko pojma nema kako to izgleda smiješno generacijama novim-pojedincima koji su iznad političko-ideoloških gluposti koje se gledaju svako malo zadnjih 100 godina, dok se svi razumijemo između sebe.
    To je moje mišljenje o jeziku. I neka znaju svi istoričari i jezičari da su opštoj gluposti svi pridonijeli na ovim prostorima. Kada naučnik izgubi naučnu i humanu crtu, onda nastaje haos. Više nije naučnik ni intelektualac, ma kako mislio o sebi da radi „pravu stvar“ zato što parceliše i proizvodi komplekse mase i glupost. Zato je ne samo Balkan ovakav, već i svijet. Kada od politike dobijete novac za istraživački rad, onda se morate i odužiti, želite zvanja, novac, slavu. E tako to ide, iz stomaka i izopačenog uma – Pohlepa se to zove. Tako je i danas. Onda naučnik nije ništa drugo do produžena ruka neke vlade.
    To vam je današnja nauka u čemu god. Ne treba mnogo da čitate pa da uvidite krađe, glupost, kako se dobija Nobelova nagrada itd. Jedna mafija u suštini, kao što je u FIFA u sportu, pogotovo na Balkanu čemu smo svi svjedoci.

  • Da sam u pravu govori i činjenica da se književnost ovih prostora, koja se na fakultetu istražuje zove: JUŽNOSLOVENSKA KNJIŽEVNOST. E sad se pitajte: kako to ne može da se jezik zove JUŽNOSLOVENSKI, a književnost može JUŽNOSLOVENSKA?? Hmm… pa politika!
    Vjerujte, ko god kaže od gospode „lingvista“ da nešto nije moglo, to će vam reći zbog sitnica u dijalektu, jednom ili dva slova i sl., samo zato što se ne uklapa u koncept projekta kojeg su i sami radili, ili se slažu sa glupošću svojih kolega. A nikako da „objasne“ kako to Hrvata i Bosanca razumijete kad kaže „točka“, kao što razumijete Srbina i Crnogorca kada kaže „tačka“ i sl. 🙂
    Joj ljudi moji, to je veeeeeelika glupost pseudolingvista. Mogu imati diplome i znati masu, ali kad se na tome pokažu, pali su u očima ozbiljnosti svog rada za sva vremena. Stvari su tako jednostavne, jezik je živ, ali Južni Sloveni kao da vole što komplikovanije. To je upravo zbog toga da bi se moglo manipulisati lakše i parcelisati onda što god stigne. A samo neka dio onog urade kao Vuk što je, da sakupe riječi, pjesme, umotvorine, pa da im se onda s pravom čestita. Oni ni to nisu u stanju, ali jesu da smišljaju gluposti da bi u jeziku pravili razlike tamo gdje je razlika u sitnici.
    Da bi jezik mogao imati drugačiji naziv on mora DA BUDE POTPUNO RAZLIČIT OD SVOJIH SUSJEDA, DA SE JEDVA ILI NIKAKO NE RAZUMIJU. To na ovim prostorima nije slučaj, ma šta ko radio i trudio se da promjeni prirodu ovog prostora. Stvari su jasne. 🙂

    Veliki pozdrav!

  • Htio sam postaviti komentar, ali Vladimir je sve rekao – trebao je biti juznoslovenski i to bilo najpravednije za sve, a razliciti dijalekti bi se zvali po naciji, jer to u sustini jeste jedan jezik i jedini problem je kako ga nazvati… kod normalnih ljudi se sve lako dogovori a posto na Balkanu nista nije normalno i u vezi svega se vade nozevi, tako je i sa jezikom… mogu srpski lingvisti napisati milion proglasa koji ce biti jalovi jer ti proglasi ne mogu vratiti tocak istorije i satrati mrznju koja je dovela do tolike podjele… ja licno na svom CV imam napisano da pricam juznoslovenski i strancima kazem da sam iz jugoslavije jer mi je muka od svih tih banana drzava punih mrznje i zlobe zbog narcizma malih razlika… kad dodjem kuci pametno sutim da me lazni patrioti ne bi skratili za glavu kao domaceg izdajnika, jer davno sam izgubio nadu da bi me iko razumio ili prihvatio… sa tom temom dolazimo na temu tog strukturalnog nasilja izvrsenog nad svima nama koji nikog ne mrzimo i ne zelimo da se dijelimo i koja maltretiranja mi prolazimo u svim nasim novostvorenim domovinama/ otadzbinama ako zelimo da odbacimo svu tu mrznju… zasto nama nije data neka livada ili neki grad-drzava da i mi immamo svoju drzavu i da ostanemo „neopredjeljeni“ ili „jugojuznosloveni“ ili jednostavno normalni, a vi svi ostali se otcjepite sa vasim ratovima, mrznjom i podjelama…

  • Drago mi je da vidim da ima ljudi koji isto misle. To je dokaz da se ipak misli svojom glavom! 🙂
    Činjenica Ciber jeste da ne treba neko ogromno znanje da se shvate stvari. Dovoljno je da pođeš u Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku i da na osnovu prakse vidiš stvari istinitim i shvatiš šta je JEZIK sa narečjima i dijalektima u državama sa različitim imenima a jednog istog naroda – Južnih Slovena. Onda shvataš šta je glupost. Možeš se i dopisivati sa ljudima ovog prostora i vidjeti da je i pisanje isto u 90 % slučajeva. U svakoj nauci NAJMANJE VAŽI TEORIJA, A NAJVIŠE PRAKSA. Zato mi je žao jezika, kad vidim kakav šou prave od njega. Pa lagano se može i dalje dijeliti i širiti glupost tako.
    Kada se jezik i kultura ruši, samo je pitanje kada će i nauka, i to je nesreća ovih prostora. Nikako da mase shvate to, i ja se pitam hoće li buduće generacije osjetiti sreću i zdravi razum na ovom prostoru, da se konačno zna šta može a šta ne može, šta valja a šta ne, šta je zdravo za duh ljudi a šta ne.

  • Mislim da je pisanje ovakvih pamfleta više štetno nego korisno. Trebalo bi mi previše reči da bih to obrazložio. Najgore su poluistine umotane u banalne činjenice, tako da sve ispadne valjano. Treba se toga čuvati.

    Umesto pamfleta, korisniji bi bio neki naučni rad, koji je kao takav podrazumevano podložan kritičkoj proveri.

    Mala digresija: Markes jeste Kolumbijac, ali njegov jezik nije portugalski, nego španski, što je službeni jezik u Kolumbiji.

  • Negde bih samo napomenuo da je ovo otvoreni dokument za diskusiju. U tom smislu nije još konačna platforma a ni usvojena književno jezička rezolucija, mada se smer razmišljanja vidi.

    Napomenuo sam, ali bih ponovio, smeta mi stil obraćanja, detalji u vidu osuda, što je sve nepotrebno. I da se svi slože oko istorijskih činjenica, sigurno je da ton pisanja uznemirava i vredja ljude drugih nacionalnosti i njihove države, što jednostavno celu priču diskredituje.

    Uskogrudost je prisutna umesto širine. Loša volja i nametanje umesto dobre volje i kooperacije. I zato svi živimo u socijalnoj mimikriji, kako je zanimljivo opisao Cyber u svom komentaru.

  • Činjenice dovoljno govore. A elite stvaraju istoriju. To nije osuda već realnost. Ne treba kriti i govoriti kako su stvari bajne kada nisu. To je mrak, a istina je svjetlo. Niko nije na osudu stavljen, samo na kritiku u sužavanju svijesti. Jezik na ovim prostorima nije isto za primjer njemačkog i engleskog npr, zbog okolnosti kolonijalizma i slično da bi jezik mogao nositi samo jedno ime. Svaki strani stručnjak jezika rećiće vam za jezik ovih prostora da je jedan, samo što nemaju imena za njega znajući probleme politike, i zbog antislovenstva istorijski dokazanog za vrijeme ideja jugoslovenstva još i iz XIX vijeka. Pisati „naučan i napredan“ rad na temi prakse jezika možeš da vidiš golim okom, kada se na osnovu sela danas prave jezici na Balkanu, te se izrazi iz nekog sela, kojih nema na ostatku prostora unose u rečnik modernih jezika na Balkanu kako bi se napravila razlika i opravdao cilj. Za mene to nije napredak. Meni to liči na komplekse i vraćanje na staro – unazađivanje kada se vaskrsavaju izumrle riječi. Činjenica je da to rade pojedini doktori nauka. Nije to osuda, jer ja nisam sud, osim što kažem kritičko mišljenje kao obični smrtnik i neko ko studira istoriju pa znam odlično klišee. Para i slava se vrti u krug, i to je jasno kao dan. PRAKSA NE TEORIJA! To je jednostavno, da ne treba radi 2-3 slova pisati teoriju o južnoslovenskom, kao što ne bi trebao da se parceliše jezik. Treba da znate da postoji i velika razlika između nacionalnosti i narodnosti, kao i između hegemonije i imperije. Često se i među našim intelektualcima „miješaju“ te stvari, a nemoguće da je neznanje u pitanju. A da samo vidite školske programe „obrazovnih institucija“ na Balkanu. Pa to se unapred prave budući ograničeni mozgovi generacija bre ljudi, kako ne kapirate da se sprdaju sa masama. Otvorite knjige pedagogije – pa tamo otvoreno piše da sve radi i nadzire DRŽAVA te tako i propisuje obrazovnu politiku spram svoje politike i ideologije. Neću da imentujem koja zemlja danas miješa dinastije, kako bi opravdala svoju „ilirsku ideologiju“ kroz školske programe za buduće generacije i manipulisala. Mislite da to ne znaju velike zemlje Evrope. Znaju sve, kao što je znala još u ono vrijeme Mletačka Republika. Ne biste vjerovali kako se planiraju istorije za narednih 50 pa i 100 godina. Vama ovo zvuči čudno, kao što je i meni prvog puta, ali kada pogledate projekte koji su sve postojali od kojih su se neki sproveli neki ne ostajući dio mašte, pa da vam se kosa na glavi digne. Ja vam govorim da je svaka država pokretač svega unutar i spolja. Da bi nešto pokrenula potrebni su joj ljudi raznih profila-kako intelekta tako i onih batinaša. Ako nemate na umu ove činjenice i dokaze preko arhiva i ostalog u praksi kroz istoriju, onda nemate punu svijest šta je to država i politika.
    Vjerujte, svjesne su medicinske sestre šta je vakcina, pa zato neke nisu htjele da je primaju i da je daju drugima kada su bili ovi gripovi po Evropi, pa je ta bajna EU i potpisala kazne u tim „demokratskim“ državama za sve doktorke koje neće da se vakcinišu. Treba da znate da postoje tihi naduvači psiha mase preko medija i propagande državne i otvoreni naduvači putem prisile. Bilo to ekstremni režimi ili demokratija i liberalizam kao „vjesnici slobode“, znajte da svaka pokaže dozu grubijanstva i prisile nad masom na fizički ili psihički način. To su bolesti savremenog čovjeka – što vjeruje svemu serviranom od strane država i što je rob medija. Proučite Gebelsovu propagandu, i vidjećete da svijet danas počiva na njoj koristeći sva tehnološka sredstva za „naduvavanje psihe“ (Jungov termin za manipulisanje). Svijet je tako namješten da odavno fali slobodnih intelektualaca. To je razlog zašto Tesla nije uspio neke stvari od opšteg ljudskog značaja, dok drugi jesu. Zašto? Zato što su istraživanja finansirana od strane nekih vlada i svjetskih vlada od koje bi svi imali koristi. Tako te atomske bombe i nuk.elektrane vrve i ugrožavaju svačiji život, jer su to podarili neki velikani i Nobelovci. Ooo kako vam svijet nije jasan! Jedna ista funkcija vladanja i društvenih sukoba, i to matematička, kruži ne Balkanom već i Svijetom. Samo se kroz vijekove uvećavala.

  • Могао бих да се укључим у расправу и са стручне стране, обзиром да сам написао књигу: Александар и друге српске речи. Али, овде ћу изразити само свој став подршке идеји да српски језик коначно добије своје место које му историјски припада, и изразим свој страх да овај текст не заврши као некадашњи меморандум САНУ. Садашња српска власт, а тек НВО, је „далеко“ од оваквих погледа неких српских писаца, а зна се како се долази до победе.

  • И све ово српском језику и писму на искључиво латиничном сајту !!! Све је јасно само из те чињенице.

  • Какво насиље и какво непоштовање права!!! Послах коментар исписан ћирилицом, и овај блог га претвори у латинични!!! Што ће се десити и овоме који управо пишем, исто тако ћирилицом. Каква иронија, какав низак ниво цивилизованости и културе …

  • @ licemerje

    Na žalost, nije vam sve jasno. Objašnjavali smo više puta da se naš sajt reemituje u susednim zemljama, i da bi nas čitaoci koji ne znaju ćirilicu a razumeju napisano na srpskom mogli čitati, sajt je tehnički podešen da sve prevodi na latinicu.

    Čak je i na kraju Proglasa UKS i napisano doslovce sledeće:

    „Napomena Redakcije bloga: Izvinjavamo se autorima i čitaocima što Proglas „Pohvala Srpskom jeziku“ koji je originalno pisan na ćirilici dajemo u latiničnom pismu.

    Blog je tehnički podešen da automatski ćirilicu prebacuje u latinicu jer nas čitaju i prenose u drugim državama Balkana gde ima čitalaca koji ne čitaju ćirilicu. Hvala na razumevanju.“

    Dakle, nije nikakva reč o niskom nivou civilizacije i kulture, već vi ne čitate napisano a znate da budete neopravdano neprijatni prema sajtu.

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280