Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Pravda

Djordje Otašević

* * *

 

 

Ули­цом ју­ри ауто­мо­бил са за­там­ње­ним ста­кли­ма. Тро­то­а­ром иде пен­зи­о­нер. По­ска­ки­вао би од сре­ће са­мо да је мла­ђи. И ја бих по­ска­ки­вао од сре­ће да сам као он на­шао две ли­тре уља. Али ни­сам. Он је ку­пио уље, али је су­ви­ше стар да по­ска­ку­је. Ја мо­гу да по­ска­ку­јем, али ни­сам на­шао уље. За­то у овој при­чи ни­ко не по­ска­ку­је.

Во­зач из ко­ла са за­там­ње­ним ста­кли­ма по­гле­да на тро­то­ар и ви­ди ста­р­ца са осме­хом на ли­цу. Он ми се ру­га, за­кљу­чу­је во­зач. Зар не­ко сем нас у ово вре­ме мо­же би­ти сре­ћан? Ис­кљу­че­но, пот­пу­но ис­кљу­че­но. Он ми се ру­га, не­ма дру­ге. Та­ко раз­ми­шља чо­век из ауто­мо­би­ла са за­там­ње­ним ста­кли­ма.

За­у­ста­ви ауто на сред ули­це, иза­ђе из ње­га, при­ђе пен­зи­о­не­ру. Шут­не га ме­ђу но­ге, он­да га шут­не у гла­ву, по­сле га шут­не у сто­мак и та­ко да­ље.

Пен­зи­о­не­ри про­ла­зе ули­цом, ви­де мла­ди­ћа ка­ко шу­ти­ра ста­р­ца, за­ста­ну, гун­ђа­ју. А то зна­чи да из­ра­жа­ва­ју сво­је не­за­до­вољ­ство оним што ви­де. Све их је ви­ше. Два­де­сет, осам­де­сет, се­дам­сто че­тр­де­сет осам. Ме­ђу њих се уме­ша по­ли­ца­јац ко­ји ни­је у пен­зи­ји. Ви­ди мла­ди­ћа ко­ји га­зи из­у­би­ја­ног ста­р­ца. Од­мах схва­ти да то сам не мо­же да ре­ши.

Два­де­се­так по­ли­ца­ја­ца ве­се­ло при­тр­ча­ва ме­сту овог не­ми­лог до­га­ђа­ја. Из­ву­кли пен­дре­ке, од сре­ће по­ска­ку­ју што ће прав­да још јед­ном би­ти за­до­во­ље­на. Чим спу­сти­ше пен­дре­ке на ле­ђа де­се­так пен­зи­о­не­ра на ко­је пр­во на­и­ђо­ше, оста­ли се раз­бе­жа­ше.

Ја као пи­сац и ху­ма­ни­ста ова­кав по­сту­пак нај­о­штри­је осу­ђу­јем. За­што су по­ли­цај­ци по­ска­ки­ва­ли кад сам ја у осмој ре­че­ни­ци ре­као да у овој при­чи ни­ко не по­ска­ку­је? Мо­гли су да тр­че, или хо­да­ју. Али не. Они су по­ска­ки­ва­ли. А то и ни­је нај­го­ре. Уме­сто да ону ру­љу оп­ко­ле или са­те­ра­ју у ћо­шак, они су им оста­ви­ли про­стор за бег. А мно­ги од њих, чим су про­чи­та­ли осму ре­че­ни­цу, по­че­ли су да ме уте­ру­ју у лаж.

А за све је кри­во уље. Да онај пен­зи­о­нер ни­је на­шао две фла­ше уља, не би имао раз­ло­га да по­ска­ку­је од сре­ће и ја не бих мо­рао да бри­нем да ли ће ме не­ко уте­ра­ти у лаж. Ка­да уља, ше­ће­ра, мле­ка и оста­лих глу­по­сти уоп­ште не бу­де, ми пи­сци не­ће­мо има­ти раз­ло­га за бри­гу.

Сре­ћом, за пи­сце до­ла­зе без­бри­жни­ји да­ни.

. . .

Gladiator – Muzika iz filma; Hero of the day

httpv://www.youtube.com/watch?v=bcZE__ixH_E&feature=related

.

Ostavite komentar

Ostavite komentar