Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Tatjana Soldat


 

Po čemu je specifično kinesko školovanje i kakve rezultate postiže kineska škola

Kineska škola i Kinesko školovanje kao metoda budućnosti u obrazovanju

 

Kineske impresije: Deca i roditelji – ko je gazda u kući

 

Amy Chua Cai Meier Kinesko školovanje, kineska škola i Borbeni poklič majke tigriceDogađaji u Velikoj Britaniji još jednom su podsetili svet koliko homo sapiens zna da bude okrutan. Ono po čemu će nemiri u Londonu ostati upamćeni, osim po svojoj okrutnosti i želji za uništavanjem, jeste da je u njima učestovao veliki broj sasvim male dece. Osmogodišnjaci i njihovi godinu dve stariji drugari, umesto da su vreme provodili jureći za loptom, napadali su prolaznike, razbijali i pljačkali.

Mnogi su se, čitajući izveštaje iz Velike Britanije, zapitali čija su to deca i kakvi su roditelji koji dozvoljavaju da njihovi nedorasli potomci samostalno odlučuju o tome u koje doba noći će se vratiti kući. Time je još jednom pokrenuta rasprava o načinu vaspitavanja dece, a onda je opet u prvi plan izbila knjiga američke profesorke kineskog porekla Cai Meier ’’Borbeni poklič majke tigrice’’ ( Amy Chua ’’Battle Hymn of a Tiger Mother’’).

Objavljivanje ove knjige u zapadnom svetu, posebno u Americi, bilo je praćeno velikim brojem negativnih komentara, a tekst koji je napisala profesorka Cai Meier (Amy Chua), objavljen 08. januara ove godine u ’’Volstrit žurnalu’’ (Wall Street Journal) pod naslovom ’’ Kineskinje su neprikosnovene majke’’ samo je dolio ulje na vatru. Rasprave o njenoj teoriji strogog vaspitavanja dece traju poslednjih nekoliko meseci među sociolozima, kulturolozima i pedagozima, a kako vreme prolazi sve više je onih koji njeno mišljenje podržavaju. Teorija i praksa koju primenjuje profesorka Cai u odgoju svoje dece jeste tradicionalni princip vaspitavanja, princip koji se u srpskom jeziku naziva ’’zna se ko kosi, a ko vodu nosi’’. Roditelj je taj koji odlučuje o aktivnostima i slobodnom vremenu deteta, koji primenjuje metode kažnjavanja i nagrađivanja i koji je u svakom pogledu odgovoran za dete.

Pošto i sama zastupam takvo mišljenje, od kada sam postala majka mnogi mi zameraju preteranu doslednost, a od kako sam došla u Kinu sve više mojih rođaka i prijatelja upućuje mi prekorne poglede zbog mojih čvrstih stavova. ’’Zašto je toliko mučiš? Pa ne mora da uradi baš sve što učiteljica traži!’’ samo je jedna od primedbi upućenih na moj račun, a sve se optužbe temelje na tvrdnji da je kineski jezik pretežak za dete čijim venama ne teče kineska krv.

Ove i slične rečenice često slušam od mojih najrođenijih, koji su izgleda zaboravili na tradicionalni princip vaspitanja koji se primenjuje u našem narodu: dete mora da zna čija se reč u kući poštuje.

Na moju sreću, živim u Kini, u kojoj još uvek važe izreke “Samo strog učitelj stvara odlične učenike”. To ne znači da Kinezi svoju decu tuku za sve i svašta i da to čine neumereno, nego samo pokazuje da tradicionalni principi vaspitanja još uvek važe u Kini. Upravo tu sam pronašla zajedničku tačku kineske i srpske kulture i tradicije, smatrajući da Cai Meier objavljivanjem svoje knjige nije ’’otkrila Ameriku’’, nego samo iznela ono što se u mnogim kulturama već vekovima primenjivalo. Ona zagovara zadržavanje tradicionalnih vrednosti u vaspitavanju dece i smatra ih veoma pozitivnim.

Cai smatra da je upravo tu tajna uspeha kineske dece u poređenju sa njihovim vršnjacima iz zapadnih zemalja, a istovremeno i uspeha Kine u današnjem svetu.

Zapad u konkurenciji s Kinom gubi već u vrtiću, smatra Cai Meier, a ja se u potpunosti slažem sa njenim stavom. Kao dokaz za tu tvrdnju navodim primer mog deteta, koje je najpre pohađalo vrtić u našoj zemlji, a kad smo se preselile u Kinu moja devojčica je odmah po dolasku krenula sa kineskom decom u veliku grupu u vrtiću. U to vreme moja kći nije umela da kaže ni pet reči na kineskom jeziku, pa se u obdaništu vrlo teško uklapala sa decom, a još teže joj je padalo što je po svemu drugačija. Iz aviona sam videla njenu zlatnu kosicu među gomilom dečurlije sa crnom kosom. Najveću muku stvarali su nam domaći zadaci iz kineskog, engleskog i matematike, koje su sva deca morala da rade svakoga dana.

Moje dete, koje je do tada volelo da uči, odjednom je postalo prava jogunica, sa kojom sam se satima preganjala samo da napiše tri reda jednog kineskog znaka! Potrajalo je to mučenje nekoliko meseci, da bi se ona najzad uklopila u kineski sistem rada, koji odlikuje sistematičnost, organizacija i upornost. Trud se isplatio: prošle godine je na državnom takmičenju dobila nagradu za svoj literarni rad napisan na kineskom jeziku.

Kineska tradicionalna porodica Kinesko školovanje, kineska škola

Cai Meier je pripadnica druge generacije kineskih doseljenika u SAD. Pažnju američke, a potom i svetske javnosti privukla je iznoseći tezu da će u životu uspeti samo deca čiji roditelji primenjuju kineske metode vaspitavanja. Cai Meier zastupa gledište da ne treba tolerisati dečje ispade, nego da im treba pokazati ko koga treba da sluša. Ovakav stav izazvao je žestoke rasprave u zapadnim zemljama, što nije pokolebalo ovu strogu i uspešnu majku. Ona u svojoj knjizi navodi primere iz vaspitavanja svoje dve ćerke, kojima je zabranjeno igranje igrica na kompjuteru ili spavanje kod drugara. Ucene i zastrašivanja takođe nisu strane ovoj majci-tigrici, ali u njenom slučaju ovakav pristup daje rezultate. Uostalom, budimo pošteni: ko od nas nije makar jednom detetu zapretio batinama ili oduzimanjem igračke ukoliko ne bude poslušno?!

Po objavljivanju knjige ’’Borbeni poklič majke tigrice’’ na kineskoj televiziji je emitovano nekoliko emisija, čiji su gosti zastupali teze za i protiv strogog vaspitavanja dece. Mnogi stručnjaci tvrde da ovakve obrazovne metode odgovaraju realnosti kineskog društva, mada ima i drugačijih mišljenja. Kina ima veliki broj stanovnika, konkurencija je žestoka, a odabir najboljih se obično obavlja testovima. Zbog toga učenici moraju naporno da uče, kako bi uspešno položili sve testove. Iako se oni koji smatraju da detetu treba pružiti veću slobodu kako bi se kod njega razvila kreativnost protive strogoj roditeljskoj kontroli, rezultati kineske dece koja nastave školovanje u inostranstvu pokazuju da ovaj metod daje pozitivne rezultate. U uporednoj PISA studiji o znanju učenika širom sveta, sprovedenoj prošle godine, kineska deca su postigla odlične rezultate, pre svega na polju matematike, prirodnih nauka te čitanja i razumevanja tekstova. Mnogi, koji strog metod vaspitavanja i učenje napamet smatraju kontraproduktivnim, bili su nemalo iznenađeni činjenicom da su najbolje rezultate na svetu postigli učenici jedne škole iz Šangaja.

Činjenica je da su kineska deca uskraćena za detinjstvo, za maštovitost i originalnost, za druženje sa vršnjacima i za igru. Poredeći način na koji srpska i kineska deca provode raspust, lako je primetiti da su naša deca potpuno rasterećena. Raspust u Kini počinje od 12. ili 13. jula i traje do 31. avgusta, ali ni na raspustu nema potpune slobode. Svaki učenik ima obavezu da završi gomilu domaćih zadataka, a u pojedinim školama učenici starijih razreda su u obavezi da odrade i jednu društveno korisnu aktivnost. Škole takođe organizuju i razne vrste kampovanja u trajanju po pet dana, kada se deca uče istrajnosti, disciplini i jačanju samokontrole. Tokom celog leta deca imaju tek nekoliko dana za stvarno opuštanje. Zbog toga nije mali broj roditelja koji su bolećivi prema svojoj deci i ne žele da ih opterećuju više nego što moraju, pa su deca iz Kine često nesamostalna i teško donose odluke.

U zemljama zapadne Evrope i u Americi preovladava uverenje da deca treba da se razvijaju samostalno, a od malena im se nagoveštava da će se, čim odrastu, odvojiti od roditelja. Kineski način vaspitanja je u pogledu odvajanja od roditelja mnogo sličniji našem: deca ostaju sa roditeljima sve dok to žele, a najsrećnijom se smatra porodica u kojoj četiri generacije žive pod jednim krovom.

Tradicionalni sistem vaspitavanja u Kini bazira se na učenju Konfučija, koji je smatrao da sve međuljudske odnose možemo svesti na pet glavnih društvenih odnosa: vladar-podanik, otac-sin, stariji brat-mlađi brat, muž-žena i prijatelj-prijatelj. U tim odnosima samo su prijatelji ravnopravni, a u prva četiri odnosa uvek je prvi onaj čiju reč treba slušati. Pravednost i dobronamernost u upravljanju, iskrenost i ispravnost u ponašanju i ravnopravan odnos među prijateljima je osnov za postojanje zdravog društva u kojem će svaki pojedinac biti zadovoljan, smatrao je Veliki učitelj.

Zbog toga je veoma važno da svaki pojedinac svoju ulogu koju ima u društvu obavlja najbolje što može. Ukoliko otac ne liči na oca, nego svoga sina tretira kao prijatelja, tada nastaju poremećaji u društvu koji ne vode ka dobru. Odgajanje i vaspitavanje dece nikada nije bio lak zadatak, svako vreme je sa sobom nosilo svoje poteškoće, ali su mnoge generacije roditelja pre nas uspele da odole iskušenjima.

I zato predlažem da porazmislite o tome kako su svoju decu odgajale naše bake i prabake, da li je u to vreme bilo ovoliko odrasle dece koja ne haju za svoje roditelje i za njihove savete ih je briga koliko i za lanjski sneg. Možda ne bi bilo loše da pročitate knjigu ’’Borbeni poklič majke tigrice’’ i razmislite o savetima koje je iznela Cai Meier. Kao što reče ova spisateljica, ne bi Kina bila ovo što jeste danas da njihov način vaspitavanja dece ne daje dobre rezultate.

Tekst je prenesen iz magazina Kišobran, broj 167, septembar 2011 godine.  www.kisobran.com

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: