Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Grad betonskih sarkofaga bez terasa i 8000 hrastova lužnjaka

BETONSKI SARKOFAG

Anti balvan revolucija – ne dam svoje ulično drvo! Kako je Beograd postao grad bez terasa i sa sve manje drveća 

 

8000 zasadjenih hrastova lužnjaka negde na nasipu Makiša, na periferiji grada, nikako ne mogu zameniti 8 jablana, lipa, topola i javora isečenih iz moje ulice u centru grada. Jer, malo ko od nas živi na Adi i Makišu, mi živimo u gradu, u ulicama u koje niko ne sadi drveće. 

Iz moje ulice samo vade drveće.

Kada dodje leto gledam da napustim Beograd glavom bez obzira jer ne mogu da se izborim sa nesnosnom zaparom, sparinom i vrućinom koja vlada usled surove dominacije gradskog betona. Da ne pominjem količinu gareži, smoga i svih ostalih zagadjenja. Omorina na sve strane, zbog čega niz starijih i slabih osoba strada, a da ne pominjem probleme sa stalnim boravkom u prostorijama u kojima non stop radi klima uredjaj samo da bi se preživela vrućina.

Grad sličan po tom obilju betona i nedostatku zelenila je Atina u Grčkoj. Besmisleno mesto za život. Takodje poznat grad po zagadjenju. Valjda je to zajedničko obeležje Beograda i Atine, beton i zagadjenje, zapravo su sinonim za urbanistički pakao i nehumanu sredinu.

Treći grad koji po istom zlu pamtim je nekadašnji Titograd, a današnja Podgorica u Crnoj Gori. Od malih nogu mi je to bio najružniji grad na svetu, svojevrstan moderni izdanak surovog Divljeg zapada, sa sve vrućinom, prašinom, kaubojima i indijancima. Podgorica je za razliku od Beograda i Atine koji su se stalno nešto gradili bila grad zapuštenih i musavih soc realističkih zgrada u fazi raspadanja, sa izgaženom i sasušenom svakom travkom na koju ste mogli da naidjete, da je čak i onaj najtvrdokorniji korov jedva preživljavao u Podgorici.

Ali Podgorica nije više takva. Doduše, i u njoj je trenutno vrlo aktuelan problem zagadjenja, ali na moje, ne malo iznenadjenje, Podgorica se promenila na bolje i lepše. Dobila je lepe drvorede, nove zgrade, travnjake i savremene tržne centre. Gradska uprava je Podgoricu ozelenila i zasadila cveće i uredila mnogo toga. Nije to još ni blizu one dopadljivosti koja krasi evropske gradove, niti bih ikada u njoj poželeo da živim ali se vidi pomak, i to zaslužuje pohvalu. Bravo crnogorci, samo nastavite tako.

Vratimo se Atini kojoj nema pomoći. Grci su jedan nezgodan narod koji lako prodaje svu svoju antičku lepotu i estetiku za što više kvadrata stambenog ili poslovnog prostora, pa se kubici betona samo gomilaju a drveće i zelenilo nestaje. Ako niste znali jedan zapanujući podatak, zbog korupcije tako drage Grcima, Grčka je jedina zemlja na svetu koja za nekoliko postotaka ima više zemljišta na papiru, u katastarskim knjigama, nego u stvarnosti, izmereno satelitom. To je stoga što su masovno lažirali veličine placeva i uvećavali ih na papiru, ne bi li mogli da dobiju gradjevinsku dozvolu za veće objekte i izgrade više kvadratnih metara gradjevinskog prostora. Grčka posla. Kako oni sami kažu: „Ako ne možemo drugačije, onda ćemo pošteno„. Medjutim, pošto su Atinjani na samoj obali mora, njih i nije mnogo briga za to kakav su grad stvorili, jer se lako mogu dočepati prve plaže i naći rashladjivanje tokom sparnih leta.

A moj i vaš Beograd s druge strane, samo uništava svoje zelene površine, kojih je imao, nije da nije, a sve u naletu agresivnih investitora i gladno halapljive direkcije za gradjevinsko zemljište, koja sve pretvara u betonsku zgradu. Retki su uspešni otpori tom naletu. Setite se samo epske bitke gradjana Liona u Beogradu za Peti parkić, bitke koja je bila retko uspešna.

Beskrupulozno otimanja živog parka stanovnicima Istočnih kapija za privatni servis Mitsubishi automobila i pored pobune stanara je uspelo, veliki servis je zamenio travnjake i borove. I to je tako očigledan primer sprege privatnika i opštine, korupcije i lične moći nad interesima zajednice, da je to potresno. Zbog toga nikada neću sebi dozvoliti da kupim Mitsubiši auto, zbog tog estetskog i svakog drugog nasilja nad zelenilom, prirodom i lokalnim stanovnicima.

Primera nasilja nad parkovima i zelenim površinama je bezbroj u Beogradu, a sigurno i u drugim gradovima Srbije. I neka vas ne zavaraju statistički podaci da Beograd ima zelenila iznad proseka. Ima ga, ali ne u vašoj ulici. To što ima zahvaljuje samo Ušću, Zvezdari, Kalemegdanu i Košutnjaku koji još nisu do kraja devastirani. I neka vas ne zavaraju sredjeni mali parkovi puni cveća u centru grada, i sredjivanje mini parkića za decu, postavljanje teretana na otvorenom, to je sve politička šminka dok teče sistematski izgon prirode i drveća van centra Beograda. To je očigledno kada pogledate novo izgradjene stambene blokove.

To je poseban vid torture koju gradska vlast i Direkcije za gradsko zemljište i urbanizam sprovode nad svojim gradjanima beogradjanima. U procesu je sistematsko smanjivanje zelenih površina i drveća na mnogim mikrolokacijama. Atak na Zvezdarsku šumu sa svih strana, kao i na Topčider i Košutnjak su najočitiji primeri i to se ne treba objašnjavati, kao kada domaći tajkun hoće da poseče dobar deo Zvezdarske šume jer je to odlična lokacija da se napravi privatna klinika koja bi trebalo da se ušuška medju drveće. Takvi projekti se lako primete.

Ali ono što je manje primetno je istrebljenje drveća u širem centru grada. Opštine Zvezdara, Dorćol, Vračar, Senjak, Neimar, koje su bile karakteristične i po malim kućama sa okućnicama koje su imale oko sebe bašte i veliko i staro drveće, to ubrzano nestaje. Stari zeleni krajolik zamenjuje se blokovima solitera, koji su načičkani jedan do drugoga, koji izlaze na samu ulicu i ne ostavljaju iza sebe nijedno staro drvo.

A ni novo drvo ne sade, niti prave drvorede, već samo postave neki patetični travnjak dimenzija 2 sa 2 metra, koji ubrzo postane deponija pikavaca, plastičnih flaša i kesa. Nigde se ne ostavljaju mesta za nove parkove i veće zelene površine, ne daj Bože neki zeleni kompleks za rekreaciju.

Kolika je bahatost spone gradskih vlasti i investitora i želja da se iskoristi svaki metar prostora da investitor napravi kvadrat stana više, i njima da više provizije, vidi se na svakom koraku. Prodjite Crvenim krstom i ulicama u kojima su novi soliteri i obavestite me kada naidjete na iole starije drvo.

Ako kojim slučajem nadjete takvo drvo obavezno za zagrlite i isplačite se od sreće nad njim, jer je ono još ona zadnja odbrana nas beogradjana za kiseonikom. Da se naša beogradska gradska vlast pita mi bi svi živeli u betonskoj bašti, jer je to najpraktičnije. Zadnji politički hit aktuelne vlasti je da treba da sadimo drveće na vrhovima zgrada, na ravnim krovovima, to je fancy i toga ima u svetu.

Naravno da je to fancy i u redu, ali dajte nam prvo drvo na ulici.

Jer, umesto da naši vajni gradski mislioci donesu set zakona koji će terati investitore da ostave prostor za zelenilo, za drvored u ulici, da ima hlada i vazduha, da pooštre propise za ukidanje postojećeg zelenila, da i sami stvore nove zelene površine, oni su grad sistematski zadnjih dve decenije pretvorili u rernu i betonski sarkofag, pa ko preživi kada dodje leto. Da ne govorim o epidemiji plućnih poremećaja još kod dece, alergija i astmi.

Da mene pitaju šta da radimo sa gradskim urbanistima i političarima, sve bih ih poslao u Berlin na pokaznu eksurziju, da vide šta je zeleni grad stvoren po meri čoveka. Neki zlurado šaljivi komentatori iz kraja to stanje korumpirane svesti betonom naših urbanista i političara povezuju sa masonima i starim Egiptom. Dobro je poznato da je Beograd krcat masonskim simbolima na zgradama i fasadama, koje su tu postavljali mnoge istaknute arhitekte koje su bili ujedno i masoni.

E sad, kako je masonska religija bazirana na staroegipatskim misterijama, moji šaljivi prijatelji smatraju da su novovekovni masoni arhitekte rešili da nas sve vrate u Stari egipat, u savremene betonske i staklene piramide i u sarkofage u kojima treba da živimo i umiremo u staroegipatskom stilu, mumificirani od toplote i zapare. Naravno, ovo je sve šala i apel na masone u vlasti da nas „ozelene“ malo.

Druga ogromna glupost za Ginisa koju je aktuelna vlast napravila a koja se graniči sa najgorim i najdubljim primitivizmom i neznanjem je odluka da se kvadratni metar terase računa kao kvadratni metar stana, što je za posledicu imalo nezapamćeno i masovno gradjenje novih zgrada i stanova bez terasa. Beograd je postao jedini grad u svetu bez pravih terasa. Gradske arhitekte, političari i investitori su nas zatvorili u betonske bunkere. Pretpostavljam da su to uradili iz „najbolje namere“ da ne izlazimo na terasu kako ne bi udisali smog i kako bi u našim stanovima, betonskim sarkofazima, došli do večnog zagrobnog života. Jer drugog objašnjenja za glupost kosmičkih razmera ne mogu da nadjem.

Sve nešto pokušavam da ne budem negativan, sarkastičan i ljut, ali je to jako teško, deca mi odrastaju u ovakvom gradu. Gradu sa sve manje prirode, gradu koji se odriče humanosti i plemenitosti, pravljenom po meri primitivnih ljudi zveri. Posebno je teško kada osetite posledice odluka gradskih vlasti i urbanista, onih koji bi trebalo da se vode najplemenitijim motivima i ciljevima da svim gradjanima bude bolje. I stalno se pitam odakle su svi ti koji su zaseli na rukovodeće položaje, po kakvoj meri pameti su ih birali i iz kakvih su ih rupa izvukli na svetlost dana.

Ovakve stvari vezane za urbanizam su u Evropi bile definisane i rešene još pre 200 godina i već 2 veka se bespogovorno poštuju, zbog čega skoro svaki evropski grad izgleda kao humano mesto za život. Jer u gradovima žive ljudi a ne zoo vrt.

Post Scriptum

Pre nekog vremena dok sam sedeo u kafeu slučajno sam čuo razgovor mladog nadobudnog investitora i lobiste u upravi grada. Mladi investitor je angažovano ubedjivao lobistu kako ima sjajan plan koji će predstaviti čelnicima grada. Ideja je vezana za izgradnju Aqua parka na Adi Ciganliji, i to tako što će neki deo zemlje koji imaju u posedu menjati sa Srbijašumama, deo šume zapravo, da bi dobili bolju lokaciju za pravljenje Aqua parka.

Takodje, investitor je imao ceo plan kako da se poveća dolaznost ljudi na obe strane obale Ade Ciganlije, kako bi i on i grad zaradjivali više, a vrhunac ideje je bio da se na makiškoj strani Ade izgrade parkinzi a u donjem delu jezera most preko istog. Montažni most preko jezera na Adi Ciganliji! To je super ideja, da ljudi lakše predju na drugu stranu jezera a nije ni skupo, nekih 50-70,000 eura, njegovi ljudi će to da sklepaju kao montažni most, radosno je brbljao.

Moram priznati da mi je došlo da ustanem i da momku izvučem uši, jer takav primitivizam je genetski poremećaj, to se ne da ispraviti a može upropastiti Adu Ciganliju, jer šta znam kakvih sve likova ima u gradu kojima se ta ideja čini baš cool.

Da li ste videli negde u svetu da se gradsko jezero i priroda oko njega ruži montažnim mostom posred jezera i krajolika ne bi li pešaci brže prelazili na drugu stranu i punili Aqua Park? To samo rodjena budala može da smisli. A takvih mislim da ima puno ovde. Osvrnite se samo malo i zagledajte anarho liberalni urbanizam Beograda, sve će vam biti jasno.

Zlatko Šćepanović

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter