Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Velibor Mihić

 

Poreklo reči Balkan

O POREKLU REČI BALKAN

 

Tumačenja čitalaca i ponekog izvora na Forumu

 

Balkan politička mapa zemaljaDa, reč potiče od turske reči Balkan za poznatu planinu u Bugarskoj i istočnoj Srbiji (slov. Stara planina).

Stara planina je jedini naš naziv, Grci su planinu zvali Hemus, pa otud i Helmsko poluostrvo..

O nazivu Bal+kan, ili Balka+n, čak, i Belkan, čitala sam različite verzije.

Ali, ostala mi je u sećanju mogućnost da je Balkan iskvaren oblik persijske reči Varkan koja ima veze sa Vukovima (a liči i na naše var, varditi = braniti, čuvati).

Balkan je, izvesno, na turskom „planina“ (kao i grčki Hemus, odnosno Centralno bilo). Ova reč, u tom obliku i s istim značenjem, postoji i u drugim jezicima iz te porodice.

Povodom Haemusa, Grci imaju legendu o ubistvu velikog čudovišta od strane Gromovnika na ovom prostoru, da kažem Stare planine. Krv tog ogromnog čudovišta, natopila je celu planinu, zato ostade naziv Haemus. Ne znam grčki, ali koristimo reči hemofilija, hemoglobin, pa, pretpostavljam da i znači na grčkom krv.

Ništa čudno. Ogroman broj, tzv., „turcizama“ je u turskom već davno zaboravljen, ako je ikad i postojao. Stvar je, samo, u tom što je od tih turcizama stvoren nekakav fetiš u srpskom jeziku, oko kog se, kao, stalno, lome koplja. Turci se, kao moderan i fleksibilan narod, ne bave takvim glupostima.

Meni, lično, nije nimalo važno da li je neka reč turskog, grčkog, nemačkog ili ruskog porekla i nikako ne mogu da razumem zašto neki uporno favorizuju ili, pak, progone ove ili one reči. To mi liči na neku vrstu jezičkog rasizma.

Ne mogade da mi ne zaliči na BULjUK.

Mnoge osmanlijske, turske reči ne upotrebljavaju se više u savremenom turskom. Mnoge od njih su, zapravo, i bile pozajmice iz persijskog ili arapskog koje je Ataturk iskorenio.

U Turkmenistanu postoji pokrajina Balkanski vilajet. (Obe ove turske reči su nam poznate). Naziv potiče od tamošnje planine Balkan.

Grci su verovali da se duž čitavog središta ovog našeg poluostrva, od Crnog mora do Jadranskog, proteže jedan planinski venac, i zvali su ga Hemus, odnosno Centralno bilo, a tako i celo poluostrvo. To su mišljenje nasledili Turci i taj venac prozvali svojom rečju Balkan („venac šumovitih planina“), pa je i poluostrvo postalo Balkansko. Kasnije je, tek, Jovan Cvijić pokazao da se ne radi o jednom planinskom vencu nego o nekoliko njih (Dinaridi na zapadu, Rodopi u središnjem delu i pravi Balkan ili Stara planina na istoku).

Varakana znači Zemlja vukova!

A mi znamo da po onoj legendi (staroslovenskoj) je „Vuk napravio Srbe“.

Nisi u pravu, uticaj „turcizama“ u srpskom jeziku je prenaglašen, kao što se i nedovoljno znaju „srbizmi“ u turskom jeziku. Ali, to je preširoko za ovu temu.

Našla sam još jedno moguće značenje termina Balkan, potpuno drugačije…U knjizi Radivoja Pešića, gramatologa po struci, koji je, između ostalog, sistematizovao (i otkrio) vinčansko pismo u našem Podunavlju… njegovo objašnjenje je da izraz, reč Balkan znači košnica majki u smislu matrijarhata, pčelinjih matica.

Stara tradicionalna košnica za pčeleMeni je ovo blisko tumačenje jer sam, lično, upoznata i vezana za Staru planinu, pa znam, baš, mnogo o njenim toponimima i mitologiji vezanoj za ovaj prostor (delić koji pripada Srbiji) i moguća je veza s ovakvim tumačenjem. (Istovremeno, postoje istraživanja vezana za Vinču i Lepenski vir koja pokazuju mogućnost da su naši milenijumski preci zidali naselja na osnovu arhitektonike pčelinjih košnica.. I da je kult matice – velike boginje majke – potekao upravo odatle). Kao i s najstarijom srpskom legedom o stvaranju sveta gde važnu ulogu ima baš – pčela! Ali, i ne, samo, zbog pčela i matica, nego i zbog „Mama sa Azova „, nastanjenih oko Kaspijskog mora (pogrčeno Azovskog) koje su nam poznatije, opet, po pogrčenom izrazu „Amazonke“.

Lingvistički, Pešić ne objašanjava, dovoljno, ovaj naziv, niti ima naznačeno kom jeziku pripada… Kaže da „etimologija Balkana ima identičan sadržaj (s etimologijom Anadolije, od ana=majka i dolu= mnogo) jer dolazi od balk – što znači stecište, košnica i ani -majki“. (Optužujem ćutanje, Beograd 2003, str.53)

Ja, lično, više volim izraz Stara planina.

Naravno, razne stvari su moguće i ne možemo sa sigurnošću kazati koja je od pretpostavki o poreklu naziva Balkan jedina tačna. Međutim, postoje više i manje verovatne pretpostavke, i to je neosporno. Hoću da kažem da bi pričica o turskoj reči „balkan“ koja znači „planina“ zasigurno trebalo da ima više potpore i logičnosti nego priča o persijskoj reči „varkan“ koja se, nekim čudom, našla ovde, daleko od Irana, ili kovanici dveju stranih reči („balk“ i „ani“) koje se, nekim čudom, odnose na ovdašnju mitologiju. To tako malčice teže ide.

Jeste, zvuči na prvi pogled previše maštovito.

Ja imam malu zbirku reči koje su istovetne s persijskim (bez obzira na geografsku i istorijsku distancu) i sa sanskritom (bliže: sanskrt), što je mnogo interesantnije.

Mnogo je podataka koji ukazuju na starije korene od Osmanlijskoh carstva i Ataturka u našem slučaju, iako, na prvi pogled, izgleda nemoguće.

Ali, isto tako, teško ide da je Balkan turcizam, ako ga ne nađemo u turskom jeziku, zar ne?!

Pazi, i reči istovetne s persijskim, mogle bi se objasniti persijskim uticajem na osmanlijski, turski, pa osmanlijskim uticajem na srpski (odnosno još starijim prapersijskim uticajem na praslovenski! – *čaša, *nebo, *rajь, *bogъ – praslovenske su reči za koje se veruje da vode poreklo iz prapersijskog jezika, iz vremena kad su slovenska plemena, verovatno, živela na iranskoj visoravni, pre nego što su došla u istočnu Evropu), a istovetnost srpskih reči sa sanskritom, mogla bi se opravdati protoindoevropskim korenima, ili, ako prihvatimo onu teoriju po kojoj su prapreci Srba, nekad, veoma davno, živeli u današnjoj Indiji.

Sve u svem, istorija jezika, jedna je od onih nauka koje su prepune pretpostavki, i ona teorija u koju smo danas možda ubeđeni već sutra može biti zamenjena nekom drukčijom.

Draga Srebrena, kao što i sami primećujete, „književni“ srpski jezik (navodnici su ovde i te kako zasluženi, baš kao i gore) prepun je „turcizama“ za koje Turci nikad ni čuli nisu! Cela ta priča, analogna je onoj kako smo mi za večita vremena zaostali, jer smo petsto godina bili pod Turcima. Uostalom, Turci su stalno pod Turcima, pa se i oni nekako razviše i modernizovaše.

Probala sam da nađem objašnjenje u inače iscrpnom Rečniku srpskohrvatskog književnogi narodnog jezika, SANU, izdanje – za reč Balkan ili, bar, za balk- ali, ne postoji.

Balkan je objašnjen kao planina, bez dodataka odakle bi mogao poticati naziv. Iako taj rečnik često koristi objašnjenje „turcizam“.

Pazi, i reči istovetne s persijskim mogle bi se objasniti persijskim uticajem na osmanlijski, turski, pa osmanlijskim uticajem na srpski (odnosno još starijim prapersijskim uticajem na praslovenski).

Ne ide, to. Stari Persijanci su rasno različiti od Osmanlija (Turaka) i njihovih predaka, a i dele ih milenijumi.

Kako da se, onda, objasni ona sličica sa iranskih (persijskih) sajtova koja prikazuje jednog od drevnih persijskih ratnika?

Što se tiče Osmanlija na srpskom balkanskom prostoru, pola njihovih vezira nije uopšte bilo turskog etničkog porekla. Arbanasi, uglavnom, i poturice. I, još, teritorija koju su zauzele Osmanlije padom Carigrada, bila je ispunjena narodom od kojih su, neki, takođe, nosili opanke pa pretpostavljam i govorili jezik vrlo srodan našem. Imam prijatelja, konsultovaću ga još večeras, rođenog u Turskoj, jer su njegovu porodicu u 18. veku, zajedno s još oko 40.000 Srba, preselili, silom, na područje današnje Turske. Oni su iz okoline Kragujevca. A, zamisli, još, koliko je takvih preseljenja bilo!

Nije turska reč. Čak, uopšte, nije došla s turske strane. To mislim. Iako u turskom rečniku jedinu sličnost nađoh s balky što znači inat (i na srpskom!) inače je inat i sinonim na turskom.

Na Wikipediji kažu da je to ime prvi put upotrebio u pismu italijanski humanist, pisac i diplomata Buonaccorsi 1490. Engleski putopisac, John Morritt, uveo je taj izraz – Balkan – u englesku književnost krajem 18. veka. Koncept Balkanskog poluostrva, stvorio je nemački geograf August Zeune 1808. Kako je vreme prolazilo, termin je dobio političke konotacije iako je nemački geograf želeo samo da napravi paralelni termin Apeninskom i Iberijskom poluostrvu. Vrlo logično.

Da li je neko pokušao da stvari posmatra sa suprotne strane, tj., da li postoje srbizmi u turskom jeziku?

Turski vladar Mehmed Paša SokolovićS obzirom na janičare i danak u krvi, na Mehmed Pašu Sokolovića, na Oliveru Hrebeljanović i na mnoge druge manje poznate ličnosti- koji su bili na visokim položajima u turskom carstvu, a najviše na istorijsku činjenicu da je srpski jezik bio drugi zvanični jezik u Turskoj u vreme Mehmed Paše Sokolovića, logično je očekivati da postoji dosta srpskih reči u turskom jeziku.

Ne treba zanemariti ni migracije stanovništva sa srpskog govornog područja, posebno muslimana u Tursku, tokom dužeg vremenskog perioda.

Negde sam pročitao podatak da je kćer kneza Lazara Hrebeljanovića bila sultanija. Ne znam da li se mislilo na Oliveru koju su, kako su nas učili, odveli u harem, ili možda neku drugu kćer.

Nego šta nego je turska riječ Balkan; nažalost, nikako da se otarasimo turcizama; još je Vuk Karadžić pokušavao da očisti jezik od turcizama, ali, eto, poslje njega, nikom nije palo na pamet da to uradi, ne znam ko reče da su Turci zaboravili svoje riječi – da vidiš – da nisu! Slučajno sam imao komšije Turke i neke sam riječi uspio uloviti kad oni pričaju između sebe; recimo, oni kažu: komši a mi komšija; oni kažu tepsi a mi tepsija; burek, baklava, sarma, tiganj, fildžan, đuveč, kazan, ič… ima, tog, koliko (h)oćeš, samo mi sad ne pada na pamet!

To što i Turci koriste reči koje su preuzeli od pokorenog stanovništva u Maloj Aziji i na staroplaninskom poluostrvu, ne znači da su naše reči (srodne ili istovetne sa sanskritom) – turske. Nije, to, ta priča.

Gledaj, sad: na jednom sajmu hrane, u Turskoj, premijer Turske proba baklavu i kaže da je to turska nacionalna poslastica! E, Grci, to, gledali na TV i digli frku kako to Turci svojataju njihov specijalitet – to je bila čitava rasprava o baklavi! Slučajno poznajem jednog Arapina iz Sirije i često prčamo o Iraku, Iranu i politici i pitam ga za baklavu; kaže, on, to je naš, arapski specijalitet, šta se oni prepiru oko tog! Znači, sve je izmešano. Vreme je izmešalo. Odmakli se uzroci. I, sad, budi pametan na ovim „našim prostorima“!

A niko da pomene intrigantnu sličnost između Balkana i Baltika? A u grupi indoevropskih jezika su Sloveni najbliži Baltičkim jezicima (zar ne).

Kad se ovom doda da srpske kraljeve Vizantinci nazivaju kraljevima Tribala, taj koren bal- postaje, nekako, „prisutan“ i pre nego što su Turci prišli Levantu. Hm… da li su, baš, Turci doneli taj naziv Balkan?

Tribalijom određuju današnji deo Istočne Srbije, uvek (iako je malo širi taj prostor, Tribalski), ali, to je, baš, mesto i gde počinje planina Balkan po kojoj je celo poluostrvo dobilo naziv.

Na stranu Šafarikovo mišljenje, sad, o promeni Srbala u Tribale. Prefiks/sufiks… ovde sufiks (-iza, -dodatni deo) -bal, opet, ostaje u reči.

Balkan, naime, na turskom znači i – med i krv! U kom su obimu Turci kroz istoriju ovdašnji Balkan doživljavali kao raj (med), a u kom kao pakao (krv) teško je reći…

Reč Balkan potiče od dve reči iz turskog jezika, a to su bal – što znači med… i kan – što označava reč krv. Balkan u bukvalnom prevodu znaci med i krv, što, u daljem kontekstu, ima značenje: medena zemlja natopljena krvlju… otud i svi oni ratovi za ovo malo parče napaćene zemlje.

Odakle ti da je Balkan turska reč?

Može da bude i srpska… ili, bar, slovenska…

Bal = igra, igranje

Kan = titula, vladar…

Eto ti, još konkretnije, zašto stalno ratovi i krv, stalno neki kanovi ovde igraju neke igre i orgijaju.

Kan je vladarska titula koju su nosile tatarske vođe u srednjem veku i dolazi iz srednje Azije.

‘Balkan’ navodno znači ‘šumovite planine’, ‘šumovit planinski venac’. BALKAN je reč turskog porekla (od reči BALAKAN, što je izvorno značilo: kamen, stena, litica).

Koliko sam shvatio jednog svog poznanika, koji je jedno vreme proveo na radu, u Turskoj, reč Balkan je turskog porekla i trebalo bi da znači u prevodu „krv i suze“ ili nešto slično. Ako je, to, tačno značenje, svakako da bi ga trebalo izbaciti iz upotrebe, kako u svakodnevnom tako i u političkom i drugim pogledima, jer upravo to ide na ruku svima onima koje taj deo Evrope asocira na večite probleme. Reč je o dugoročnoj pedagogiji kako bi se jednom, zauvek, ovo „parče“ zemlje, ni manje ni više, tretiralo kao Evropa.

Drevni naziv za Balkan je Hem (Haimos, trački, možda: lanac) po planini na severu Trakije. Balkan se pominje prvi put u XV veku, u hronikama italijanskog pisca i diplomata Filipa Kalimaha (Philippus Chalimachus, 1437-1496). Filip Kalimah je pisao o junačkim delima jednog Vladislava Varnečika, te u jednom memorandumu adresiranog papi 1490. piše da ljudi u tom kraju goru nazivaju Balkanom (quem incolae Bolchanum vocant).

O poreklu naziva, postoje više teorija. Danas je u svetu širom prihvaćeno da naziv Balkan potiče od turske reči balakan za šumovitu goru, odnosno da su ga doneli Turci, pošto se pre dolaska Turaka taj naziv ni u jednom izvoru ne pominje.

Suprotno, postoje alternativne teorije o poreklu naziva, koje zastupaju posebno balkanski narodi.

Bugari vele da je Balkan keltskog porekla, iz bal (h) kan, što bi trebalo da znači velika majka. Jedna druga bugarska teorija veli da je Balkan izvedeno iz bugarskog nacionalnog naziva, iz doba kad su se proto-Bugari doselili na Balkan, te da bal (h) kan znači, ustvari, bugarsko carstvo.

U Srbiji, glavna teorija, poziva se na jednu legendu prema kojoj je planina Hem nazvana po tračkom tiraninu Hemu kog je, u dvoboju, ubio Posejdonov sin Bizas koji se smatra osnivačem grada Vizanta na Bosforu. Po drugom kazivanju, Hem je sin boga Severnog Vetra Boreje, najjačeg od svih vetrova i personifikacija tračke planine. Bio je oženjen Rodopom, koja mu je rodila sina Hebra – reka (Marica ili Hebar). Zbog svađe s bogovima, oni su pretvoreni u planine. Naziv Balkan je kasnijeg datuma po starom italskom bogu vatre Vulkanu, prvenstveno bogu vulkanske vatre, a, kasnije, i bogu kovačke veštine. Ovaj naziv odnosi se na planinu Hem i celo poluostrvo.

Posle XV veka, naziv Balkan sve više se koristi u izvorima evropskih diplomata, pisaca itd., uz dodatak da planinski venac Hem, pod kojim je nazivom poznat još iz antičkog doba, domaći žitelji nazivaju Balkanom.

Najzad, u zvaničnu upotrebu kao geografski pojam, Balkan, za evropske krajeve južno od Dunava i Save, uvodi Nemac Johan Avgust Cojne (Johann August Zeune) 1809. godine. Cojne je želeo da i jugoistočni prostor evropskog kopna, analogno (slično) Pirinejskom i Apeninskom poluostrvu, dobije naziv po glavnom planinskom masivu koje se na njemu prostire. Naziv Balkan je preuzeo od francuskog geologa Amija Buea koji je tako nazvao Staru planinu u Bugarskoj, iako se naziv Balkan ne odnosi na celu Staru planinu. Njegov predlog, brzo je prihvaćen u naučnom i političkom svetu, mada su već krajem XIX veka nastali predlozi da se umesto Balkana kaže Jugoistočna Evropa. Navodno, nauka o Balkanu, balkanologija je osnovana u XVIII veku radi izučavanja društveno-političkih, kulturno-istorijskih, filozofskih, folklornih i drugih osobenosti Balkana.

U stara, antička vremena, Balkansko poluostrvo su zvali Haimos (izgovara se Hemos). Ovo je staro-grčka reč, kojoj još nije pronađena semantika (značenje), ali se misli da se tako, u ta vrema, sigurno zvala neka planina Balkana, koja se, moguće, nalazi u današnjoj Hercegovini.

Ovo je, sve, što sam pronašao na Internetu, o poreklu reči Balkan.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: