Velibor Mihić
* * *
.
KAKO JE PTICA OTKLJUCALA
.
– Traži razvod! – razleglo se iz kuhinje.
Isak i Rahela nisu obraćali pažnju na to. Bio je praznik… značajan… Sve misli, sva dela, zna se…
– Traži razvod!… Traži razvod!… Traži razvod!…
Tri reske rečenice, istovetne, kao ištancovane s nakovnja, nalik na „metalan“ prizvuk ljudskog glasa iz kompjutera, „pukle“ su „u vazduhu“.
– Šta brblja ona ptica? – oglasi se Rahela posle dužeg razmišljanja.
– Ma pusti, nešto bulazni – oglasi se Isak, ali odmah…
Neko vreme su ćutali.
Raheli je u mislima bio ručak, skuvan je juče, zelje, ješće kad Isak zapovedi, takav je red. A on zna kad su gladni, sit ne treba jesti…
Isaka je svrbeo palac na nozi, baš svrbeo, ali nije pružio ruku da se počeše, bio je praznik, ništa nije smelo da se radi, a on je bio takav, isključiv, poštovao je praznik.
A onda papagaj, ni pet-ni-šest, ponovo „odrecitova“:
– Slatki moj!… Traži razvod!… Slatki moj!… Slatki moj!…
– Ptica nam je poludela! – reče Rahela.
– Ma pusti, bulazni…
– Vidiš li je sa svog mesta?
– Čekaj da se malo pomaknem… Vidim joj rep… aha!… sad se okrenula, vidim joj i glavu i onaj glupi glupi kljun!
– Šta radi?
– Ništa, šeta po prečagi…
– Šta li, to, priča?… Kom se obraća?… Baš čudno…
– Ni ti ni ja ne volimo kućne ptice, svud je vašar, u sve zabada nos… hoću reći kljun, ali… ali…
– Na šta si mislio?
– Pa na to da nam je poklonjena, a poklonu se ne gleda u zube!…
– Mislio si na kljun?
– Zar nisam tako rekao?!
– Rekao si: zube.
– Lapsus… Izvini…
Opet su ležali i ćutali.
Isak je planirao da sutra malo išmirgla jednu nogu stola; ko zna zašto, sto je počeo da se klati, smetalo mu je kad rešava ukrštene reči.
Rahela je odlučila da sutra proširi jednu žutu haljinu; ko zna zašto, malo je počela da se goji (ona, ne haljina), ali nije se sekirala, Isak je voleo debele, s te strane, mogla je da bude sasvim mirna…
– Čudno, zašto sad ne govori?!
– Ko? – upita Isak.
– Zaboravio si!… Pa naša ptica, papagaj…
– Ma pusti, hvala bogu što ćuti…
– Šta ti to znači?… Kao da joj je obogaćen rečnik… Pre je znala samo „dobar dan“, „kako si?“ i „Isak, Isak“. A sad…
– Rahela, ne zamaraj se, pusti nas da praznujemo… Ta poklon-ptičurina nije vredna razgovora…
– Traži!… Slatki!… Traži… traži… traži!
– Šta da traži?! – Rahela nije mogla da se uzdrži.
Kao da se njoj obraća, ptica je smesta odgovorila:
– Razvod!… Traži razvod!… Traži… traži… traži!… Slatki… slatki… slatki!…
– Jesi li čuo?… Liči mi na Goldin glas!
– Ne budi luda, Rahela, molim te!… Kakve su to pretpostavke?! Da ne kažem insinuacije!
– Pa, poznato je da papagaji imitiraju ljudske glasove… Je li, da ti ne dovodiš ovde Goldu kad sam ja u banci?! A?!
Isak je ćutao. Eh, kad bi mogao da se pretvori u makovo zrno! Ali bajke više ne važe…
– Čuješ li šta te pitam?!
– Ne čujem, spavam…
– Stvarno, poluozbiljno, polušaljivo… pitam te… Da nemaš ti nešto s Goldom?!… Onako!… Na ljubavnom planu!
– Ma kakva Golda?! Misliš što stanujemo vrata do vrata?! To nije razlog da…
– Ali je raspuštenica!… A poznato je, iz prakse, da raspuštenice, s vremena na vreme, moraju da spavaju s nekim muškarcem!
– I to sam ja?!… Svašta…
– Ćuti!… Ćuti!
– Zašto me ućutkuješ?!
– Ko te ućutkuje?!
– Rekao si „ćuti… ćuti“!
– Nisam rekao ja, to je rekla ptica…
– Bože, bio je to tvoj glas! „Skinula“ te je! Ptica imitira tvoj glas, Isače!… Ti tako kažeš „ćuti“!… Kaži „ćuti“!
– Neću….
– Kaži, ponovi tu reč!
– Ne pada ni na pamet… Nisam idiot…
– Kaži kad te lepo molim!… Hoću da uporedim tebe i našu pticu!
– Pusti, Rahela, praznik je… Ne zamaraj nas, preklinjem te…
– Isače, reci samo jednom „ćuti“.
– Pa dobro: „ću-ti“…
– Nemoj da rastavljaš na slogove.
– Ćuti.
– Jesi li mi rekao da ućutim ili si mi ponovio reč?
– Rekao sam ti da već jednom ućutiš! Počinješ da me nerviraš, bogami!
– Ponovi reč… Ponovi… Želim da proverim…
– O… „Ćuti!“…
– Aha!… Samo malo glasnije kao što je „rekla“ ptica?!
– „Ćuti!“… „Ćuti!“… „Ćuti!“ – razderao se Isak.
– Sad sam sigurna!… Ptica je „izgovorila“ tvoje reči!… Kome su bile upućene?!…
– Ćuti, Golda!… Ćuti, Golda!… Slatki, mili!… Traži razvod!…
Rahela je sad bila sasvim sigurna.
Sve je jasno kao na dlanu.
Isak, njen Isak, varao ju je s Goldom kad je ona bila u banci! O, kako je mogao?! Zar preko hleba pogaču?! Zar mu ona uskraćuje „ljubavno sledovanje“?! Pa Golda mora da…
Ustala je, „posadila“ Isaka u fotelju, do zida i unela mu se u lice.
– Tako, znači!… Ovde se provodite dok ja crkavam na poslu! Ptica te je „otkljucala“, Isače, priznaj!
Isak je ćutao. Šta je drugo moga da radi? „Argumenti“ su bili veoma čvrsti, doduše, ptičji, ali… ali ne bi bolje ni magnetofon!
– Ptica je zapamtila vaše reči, Isače!… Ponavlja ih!… Ne možeš protiv Darvina, još je on zapazio da ptice-papagaji umeju da reprodukuju ljudske glasove! I glasove, i snagu izgovora, i intonaciju! Priznaj!
– Ništa ja ne priznajem… To je samo ptica, glupa ptica…
– Je li?!… Glupa ptica?!… A spominje Goldu!… Kažeš Goldi da ćuti jer te nagovara da tražiš razvod od mene!… Ti si me prevario, Isače, i dobićeš razvod!… Dobićete ono što ste tražili! Ptica te je… Ptica te je…
– Znam: „otkljucala“… Ne ponavljaj taj glagol, Rahela, nervira me… Kao da me je ptica špijunirala i „otkucala“! A ti uporno govoriš „otkljucala“!
– Zar nije?!… Koliko puta si je ovde dovodio?
– Ne budi dete…
– Ja preko vrata, a ti kod susetke: kuc-kuc!… Slobodno dođi, Rahela je otperjala, krevet je slobodan!… Je li tako bilo?! Je li?!…
Isak je ćutao.
Šta biste radili vi da vas ptica koja imitira glasove dovede u takav nezahvalan položaj. Naravno, ćutali biste i vi.
Ali njegova žena nije htela da ćuti…
– Ćuti, Golda!… Ćuti, Golda!… Slatki Isače!… Slatki Isače!…
I, tako, sve je rečeno!
Više nije bilo dileme…
Rahela je malo plakala, popila vode, popravila kosu, kažiprstom počešala uvo, otišla do prozora, vratila se do Isaka i rekla:
– Koliko puta si je dovodio?
– Dva-tri puta…
– Dva ili tri?
– Tri…
– Ne laži!… Ptica ne bi naučila onoliko vaših reči da je to bilo samo tri puta!… Koliko puta, Isače?… Otprilike?… Znam da niste vodili protokol, nego… nego…
– Pa… recimo… dvadeset puta…
– Toliko?!… Bedniče!… Kako si mogao?!… U mojoj spavaćici, je li?!
– Ne, nije… Nije koristila spavaćicu…
– Pa da, baš sam glupa… Samo supruge spavaju u spavaćici, a ljubavnice spavaju gole! Baš sam… E pa, da znaš, dragi moj…
– Traži razvod!… Ćuti, Golda!… Traži, traži!… Slatki Isače… traži… traži… slatki… slatki… ćuti… ćuti! – ptica je, kao navijena, deklamovala iz kuhinje.
Rahela se nije dala zbuniti, nastavila je:
– E pa, da znaš, dragi moj, i dobićeš ga!
– Šta ću dobiti?
– Dobićeš razvod!
– Ko to traži?!… Ja ne tražim…
– Ali traži Golda!… Čuo si! Ptica je jasna!
– Ma pusti Goldu, ona to samo umišlja…
– Neću da pređem preko ovog dokaza… Ptica će mi biti „rečit“ svedok u sudnici!
– Hoćeš da ti se smeje čitav svet?!… Hoćeš da nas obrukaš, da novine pišu o nama?!… Golda!
– Eto, rekao si mi, čak, Golda – umesto… Ma sve je jasno! Ti si razveden čovek, i tačka!… Pa ćeš moći s njom da se…
Nije dugo potrajalo, Isak i Rahela su išli na prvi razgovor…
Pa na drugi…
Sve je vodilo jednom cilju. Izgleda, sud je bio sklon da prihvati dokaze koje je ptica „otkljucala“ (morali su da je nose, sve je od reči do reči ponovila „u pero“!). Uopšte se nije zbunila. Dobro utvrdila „gradivo“…
Rahela i Golda se nisu pozdravljale u hodniku.
Verovatno ju je Isak obavestio „šta se valja iza brega“…
Ipak, ostavljeno im je (Raheli i Isaku) još neko razumno vreme (dat je tačan rok) da oboje, pogledavši duboko u sebe, odluče… jer, posle, „nema pokajanja“. Kad se dvoje razvedu, razvedeni su…
Dani su prolazili, približavao se poslednji rok kad su njih dvoje morali da se izjasne. A onda, jednog dana…
Ponovila se u dlaku ista stvar!
Ptica je izgovorila nekoliko reči iz kojih se jasno moglo zaključiti – da ni Rahela nije „ležala skrštenih nogu“, tj., nije ostala dužna svom dragom Isaku!
– Priznaj, dovodila si, ovde, Arona!
– Kog Arona?!
– Arona s petog sprata!
– Šta ti pada na pamet, Isače! Ne budi dete!…
Ali posle još nekoliko kratkih ali jezgrovitih „dokaza“ koje je ptica više nego jasno „otkljucala“… nije bilo sumnje!
Rahela je Isaku vratila istom merom!…
– I pušio je na moju lulu dok ja nisam bio ovde?!… Nije, valjda, na onu od višnjevog drveta?! – upitao je, zgranuto, Isak.
– Ne, nije… Aron ne puši, Aron žvaće duvan… Tako mu je lekar preporučio ako već ne može bez nikotina…
– Tako, znači… Vratila si mi istom merom… Ah, Rahela, kako si mogla?!
– Ah, Isače, kako si mogao?!…
Nisu se razveli!
Obustavljen je procec.
U minut do 12, predomislili su se, izvinili i… tu je priči kraj…
Pticu su poklonili! Jednom starom bračnom paru između kojih više nije moglo biti sličnih trzavica zbog same činjenice da su stari.
__________
Podaci o autoru: Velibor Mihić, književnik iz Beograda. Novinar, urednik, profesor, publicist, kolumnist i lektor. Rođen u Mostaru, davno, živi u Beogradu, dugo. Oženjen, četvoro dece, dvoje daleko, dvoje blizu. A najbliža njegovom srcu unuka koja nosi ime njegove majke. Objavljivan i nagrađivan više puta. Trenutno piše svoj drugi roman (prvi objavila „Prosveta“, Beograd). Voli konkurse, voli da ukrsti talenat.
oOo