PUT KA GORE

Blaža i prijatnija filozofija uspeha ili kako se u sve to uklapaju karijera, snobizam, uspeh i zavist

 

U krizu vezanu za moju karijeru obično, zapravo, često zapadam nedeljom uveče, kad sunce počne da zalazi i kad jaz između onoga čemu se nadam i stvarnosti u kojoj živim počne tako bolno da raste da se na kraju obično isplačem. Sve vam ovo govorim, sve ovo govorim jer mislim da se ne radi samo o mom ličnom problemu. Možda mislite da grešim. Ali smatram da živimo u doba kad svako od nas u životu ima periode krize vezane za karijeru, trenutke kad se ono što smo mislili da znamo o svom životu i svojoj karijeri suočava s pretećom stvarnošću.

Karijera, snobizam, uspeh i zavist

Moguće je da je danas više nego ikad dosad lako i dobro živeti. Moguće je i da je teže nego ikad ostati pribran, bez anaksioznosti u vezi s karijerom. Sada bih se, ako dozvolite, posvetio nekim od mogućih razloga za anaksioznost po pitanju karijere. Zbog čega smo žrtve tih kriza vezanih za karijeru zbog kojih nečujno ridamo u jastuk. Jedan od mogućih razloga za tu našu patnju jeste to što smo okruženi snobovima.

E, sad, imam u neku ruku loše vesti, naročito za one koji iz inostranstva dođu u Oksford. Tamo je snobizam pravi problem jer oni koji nisu iz Velike Britanije nekad misle da je snobizam tipično britanski fenomen, koji podrazumeva kuću u provinciji i titulu. Loša vest je da to nije tačno. Snobizam je globalni fenomen. Mi smo globalna organizacija. Radi se o globalnom fenomenu. On je prisutan. Dakle, šta je snob? Snob je svaka osoba koja na osnovu jednog delića vaše ličnosti stvara sliku o vama kao celini. To je snobizam.

A dominantna vrsta snobizma današnjice jeste poslovni snobizam. Na svakom prijemu ćete se začas susresti s njim, kad vam postave čuveno pitanje 21. veka: “Čime se bavite?” I na osnovu toga kako odgovorite na to pitanje, biće im ili neopisivo drago što vas vide ili će baciti pogled na sat i izviniti se što moraju da idu.

A suprotnost od snoba je majka. Ne nužno baš vaša, pa ni moja majka. Već, da tako kažem, idealna majka. Neko kome nije bitno šta ste postigli u životu. Ali, nažalost, nisu nam svi majke. Kod većine ljudi odluka o tome koliko su vremena, i, ako želite, ljubavi, pri čemu ne mislim na romantičnu ljubav, mada i to može da bude od nekog značaja, već ljubavi uopšte, poštovanja, spremni da nam posvete, strogo je povezana s našom pozicijom u društvenoj hijerarhiji.

I upravo to je razlog zašto nam je karijera toliko bitna i naravno, zašto su nam materijalna dobra postala toliko bitna. Vidite, često čujemo da živimo u vreme materijalizma i da smo svi veoma pohlepni. Ne mislim da smo posebno materijalistički nastrojeni. Smatram da živimo u društvu u kojem je sticanje materijalnih dobara povezano sa izvesnim emotivnim priznanjem. Mi ne želimo ta materijalna dobra. Mi želimo priznanje. To je novi stav prema luksuznoj robi. Kad sledeći put vidite nekog ko se vozi u Ferariju nemojte odmah da pomislite “Ovaj je pohlepan”. Pomislite “Ovo je neko ko je neverovatno ranjiv i ko vapi za ljubavlju”. Drugim rečima, nemojte ga prezreti, već imajte razumevanja za njega.

Ima i drugih razloga. Ima i drugih razloga zašto je danas možda teže biti pribran nego ikad ranije. Jedan od njih, koji je, paradoksalno, jer je vezan za nešto prilično prijatno, jeste nada koju gajimo po pitanju svoje karijere. Nikad dosad se od ljudi nije očekivalo da tako mnogo postignu tokom svog životnog veka. Mnogi izvori nam govore da nema toga što neko ne može da postigne. Rešili smo se kastinskog sistema. U našem sistemu svako može da dostigne položaj koji želi. To je divna pomisao. Rame uz rame s tim stoji neka vrsta duha jednakosti. U principu smo svi jednaki. Nema strogo definisanih hijerarhija.

S tim u vezi postoji jedan veliki problem. A taj problem je zavist. Zavist, sam njen pomen je tabu, ali ako se za neku emociju može reći da dominira u modernom društvu, to je onda zavist. I ona je povezana s duhom jednakosti. Da objasnim. Mislim da bi bilo veoma neobično kad bi neko od vas ovde i neko ko ovo gleda bio ljubomoran na englesku kraljicu. Bez obzira na to što je bogatija od bilo koga od vas, i što ima veliku kuću. Razlog za to jeste to što previše odskače od uobičajenog. Naprosto se previše razlikuje. Ne možemo se porediti s njom. Ona čudno govori. Dolazi s neuobičajenog mesta, pa ne možemo da se poredimo s njom. A ako s nekim ne možete da se poredite, onda mu i ne zavidite.

Što je dvoje ljudi sličnije, kad je reč o starosti, miljeu iz kojeg potiču, procesu identifikacije, to je veća opasnost od zavisti. Zbog toga nikada ne bi trebalo da idete na godišnjice mature, jer se ljudi najčešće porede s onima s kojima su išli u školu. Međutim, problem modernog društva u celini jeste što se ceo svet pretvorio u školu. Svi nose farmerke, svi su isti. A s druge strane nisu. Dakle, prisutan je jedan duh jednakosti u kombinaciji s oštrim nejednakostima, što izaziva – može da izazove veoma stresnu situaciju.

Danas je verovatno podjednako mala verovatnoća da ćete postati bogati i slavni kao Bil Gejts kao što je u 17. veku bila mala verovatnoća da ćete postati deo francuske aristokratije. Ali se radi o tome da je osećaj drugačiji. Časopisi i drugi mediji doprinose tome da mislite da, ako imate energije, par genijalnih tehnoloških ideja i garažu, i vi možete da lansirate neki veliki projekat. A posledice tog problema se osećaju po knjižarama. Ako u nekoj većoj knjižari odete na odeljenje s knjigama iz oblasti “sam svoj psiholog”, što ja ponekad činim, i proanalizirate knjige iz te oblasti koje se danas izdaju, videćete da se one, u suštini, mogu svrstati u dve vrste. Prva vrsta vam govori: “Možeš ti to! Uspećeš! Sve je moguće!”, a druga vrsta vam objašnjava kako da se nosite s onim što bi se učtivo moglo nazvati “niskim samopoštovanjem”, a neučtivo da se “osećate kao krpa”.

Postoji realna korelacija izmedju društava koja ljudima govore da su u stanju sve da učine i postojanja niskog samopoštovanja. To je, dakle, još jedan od slučajeva kad nešto što je sasvim pozitivno, može da ima veoma negativne posledice. Postoji još jedan razlog iz kojeg bismo mogli da budemo anaksiozniji nego ikad kad je reč o karijeri i statusu u današnjem svetu, i on je takođe povezan s nečim pozitivnim. Ta pozitivna pojava zove se meritokratija.

Svi redom, svi političari i levica i desnica, slažu se da je meritokratija odlična i da svi treba da se trudimo da naše društvo postane stvarno meritokratsko. Drugim rečima, šta je meritokratsko društvo? Meritokratsko je ono društvo u kojem ćete, ako raspolažete talentom, energijom i umećem, dosegnuti vrh. Ne bi trebalo ništa da vas spreči. To je divna zamisao. Problem je u tome što, ako zaista verujete u neko društvo, u kojem oni koji to zaslužuju stižu do vrha, vi istovremeno, što je mnogo negativnije, implicitno verujete u društvo gde oni koji zaslužuju da padnu na dno, zaista tamo padaju i ostaju. Drugim rečima, vaš položaj u društvu više ne deluje kao slučajnost, već postaje pravedno zaslužen. Na taj način neuspeh postaje mnogo pogubniji.

Vidite, u Srednjem veku u Engleskoj siromašna osoba nazivana je “nesrećnikom”. Bukvalno, takva osoba smatrana je nekim kome se sreća nije osmehnula, dakle, nesrećnikom. Danas, naročito u Sjedinjenim Državama, neko ko se nalazi na dnu društvene lestvice mogao bi bezdušno biti nazvan “gubitnikom”. Postoji stvarna razlika između nesrećnika i gubitnika. Ona se vidi iz 400 godina društvene evolucije i naših uverenja u vezi s tim ko je odgovoran za naš život. Više to nisu bogovi, već mi sami. Mi imamo glavnu reč, što je sjajno ako nam dobro ide, i pogubno ako nam loše ide. U najgorim slučajevima, u skladu s analizom sociologa kao sto je Emil Dirkem, to dovodi do povišene stope samoubistava. Samoubistva su češća u razvijenim individualizovaim društvima nego u bilo kom drugom delu sveta. Jedan od razloga za to jeste to što ljudi veoma lično shvataju ono što im se dešava. Kako svoje uspehe, tako i neuspehe.

Mogu li se ublažiti neki od pritisaka koje sam upravo opisao? Mislim da mogu. Objasniću neke od načina. Uzmimo za primer meritokratiju. Polazi se od toga da svako zaslužuje ono što ga je snašlo. Mislim da je to glupa ideja, veoma glupa. Podržaću bilo kojeg političara, levičara ili desničara, koji zastupa iole pristojno meritokratsko stanovište. Ja sam meritokrata i to je to. Ali, ja smatram da je besmisleno verovati da ćemo ikada stvoriti zaista meritokratsko društvo. To je neostvariv san.

Ideja da ćemo stvoriti društvo u kojem je bukvalno svako svrstan u neku kategoriju gde su dobri na vrhu, a loši na dnu, i to bez greške, to je nemoguće. Naprosto ima previše nasumičnih faktora. Nesrećnih slučajeva, bilo da se radi o rođenju ili kad nekom nešto padne na glavu, ili bolesti i sl. Takve stvari nikad nećemo moći da svrstamo u neku kategoriju. Nikad nećemo moći da klasifikujemo ljude kakvi jesu.

Ovde bih naveo jedan lep citat svetog Avgustina iz “Božjeg grada” gde on kaže: “Greh je suditi o čoveku na osnovu njegovog položaja”. Na jeziku današnjice to bi značilo “Greh je odlučivati o tome s kim ćete govoriti na osnovu njegove vizit-karte.” Položaj ne bi trebalo da se računa. Prema svetom Avgustinu, jedino Bog može svakom da odredi mesto. On će to učiniti na Sudnji dan uz anđele i trube i nebesa će se otvoriti. To je besmislena pomisao ukolliko ste sekularno opredeljeni, kao ja. Ali u njoj ipak ima nečeg veoma vrednog.

Drugim rečima, obuzdajte se kad vam dođe da sudite o ljudima. Ne mora da znači da zaista znate koliko neko zaista vredi. To je nepoznati deo čoveka, i ne bi trebalo da se ponašamo kao da je poznat. Za sve ovo postoji još jedan izvor utehe. Kad razmišljamo u neuspehu u životu, mi se ne bojimo neuspeha samo kao gubitka prihoda, gubitka statusa. Ono čega se bojimo jeste osuda i podsmeh drugih ljudi. A oni su prisutni.

Vidite, prvenstveni instrument podsmeha danas jeste štampa. Ako otvorite novine bilo kojeg dana u nedelji, videćete da su pune priča o ljudima koji su uprskali svoj život. Ili su spavali s pogrešnom osobom, ili su se odali pogrešnoj supstanci, ili su doneli pogrešan zakon. Šta god da je u pitanju, oni su postali predmet podsmeha. Drugim rečima, neuspešni su. Opisani su kao “gubitnici”. Postoji li bilo kakva alternativa za to? Mislim da nam tradicija Zapada nudi jednu veličanstvenu alternativu. A to je tragedija.

Umetnost tragedije, kakva je nastala u pozorištima antičke Grčke u 5. veku pre nove ere, bila je, u suštini vid umetnosti posvećen traganju za načinima ljudskog neuspeha i pridavanju izvesnog stepena saosećanja koje im u običnom životu ne bi nužno pripalo. Sećam se da sam pre nekoliko godina razmišljao o svemu tome. Išao sam da se vidim s ljudima iz “The Sunday Sport”, tabloida koji vam ne bih preporučio ukoliko vam nije već poznat. Išao sam da razgovaram s njima o izvesnim velikim tragedijama u umetnosti Zapada. Hteo sam da vidim kako će reagovati na okosnicu izvesnih priča ako se pojave kao novinska vest na desku vesti u subotu uveče.

Ispričao sam im priču o Otelu. Nisu je ranije čuli, ali su bili fascinirani. Zamolio sam ih da napišu naslov za priču o Otelu. Sastavili su naslov: “Imigrant zaslepljen ljubavlju ubio senatorovu ćerku” ispisan preko cele stranice. Ispričao sam im radnju “Madam Bovari”. I ovog puta su bili oduševljeni otkrićem nove knjige, i napisali su “Preljubnica opsednuta šopingom proneverila kreditnu karticu pa se otrovala arsenikom”.  A sad moj omiljeni. Znate, ti tipovi su stvarno na neki način genijalni. Moj omiljeni je Sofoklov “Kralj Edip”. “Seks s majkom zaslepljuje”

Na neki način, da tako kažemo, na jednom kraju spektra saosećajnosti imamo tabloide. Na drugom kraju imamo tragediju i umetnost tragedije. Ovde otprilike hoću da kažem da bi nešto trebalo da naučimo o tome šta se dešava u tragediji. Bilo bi besmisleno nazvati Hamleta gubitnikom. On nije gubitnik, mada gubi. I mislim da je to poruka koju treba da izvučemo iz tragedije, mislim da je zato to toliko važno.

Druga stvar vezana za savremeno društvo i zašto se u njemu javlja ta anaksioznost jeste to što u njegovom središtu nema ničeg što nije ljudskog porekla. Mi smo prvo društvo koje živi u svetu u kojem ne služimo nikom osim sebi. Mi imamo veoma visoko mišljenje o sebi, što je u redu. Poslali smo čoveka na Mesec. Postigli smo niz izuzetnih stvari. Zato obožavamo sami sebe.

Naši junaci su ljudska bića. To je nova situacija. Većina društava je u samom svom središtu kao predmet obožavanja imala nešto transcendentno. Boga, duh, prirodnu silu, univerzum. Predmet obožavanja uvek je bio nešto drugo, šta god on bio. Mi smo izgubili naviku da to činimo. Što je, po mom mišljenju, razlog zašto smo toliko okrenuti prirodi. Ne iz zdravstvenih razloga, mada se to često tako predstavlja. Već zato što to predstavlja beg iz ljudskog mravinjaka. To je beg od našeg sopstvenog nadmetanja, i naših sopstvenih drama. Zato nam prija da gledamo glečere i okeane i zamišljamo kakva je zemlja izvan njenih granica, itd. Želimo da osetimo dodir s nečim što nije ljudsko. To nam je veoma bitno.

U stvari, ja zapravo govorim o uspehu i neuspehu. Ono što je zanimljivo kad je reč o uspehu jeste što mislimo da znamo šta on znači. Ako vam kažem da iza scene stoji neko ko je strašno uspešan, odmah će vam pasti na pamet izvesne stvari. Pomislićete da je ta osoba zaradila puno novca, da je priznata na nekom polju. Prema mojoj vlastitoj teoriji uspeha, a ja sam neko koga uspeh veoma zanima. Stvarno želim da budem uspešan. Uvek se pitam: “Kako bih mogao da budem još uspešniji?” Međutim, kako starim, sve više pravim tanane razlike između raznih značenja pojma “uspeh”.

Evo mog poimanja uspeha. Ne može se biti uspešan u svemu. Dosta slušamo o ravnoteži između posla i života. To je besmislica. Ne može se sve postići. Ne može. Tako da se u svakoj viziji uspeha mora priznati na čemu se gubi, šta je element gubitka. Smatram da će svako razborito biće, da tako kažem, prihvatiti da postoji i element u kojem neće uspeti.

Kad je reč o uspešnom životu, činjenica je da često naše viđenje uspeha u životu ustvari nije naše. Preuzeto je od drugih. Ukoliko ste muško, to je najčešće vaš otac, ukoliko ste žensko, to je vaša majka. Psihoanalitičari to ponavljaju već osamdesetak godina. Niko ne sluša baš pažljivo, ali ja sam uveren da je to tačno.

Ideje upijamo i iz svega što vidimo na televiziji, preko reklama, do propagandnih poruka itd. To su izuzetno moćne sile koje definišu ono što želimo i kako vidimo sami sebe. Kad nam je rečeno da je bankarstvo cenjena profesija, mnogi od nas su želeli da postanu bankari. Kad bankarstvo prestane da bude tako cenjeno, mi gubimo interesovanje za njega. Veoma smo podložni sugestiji.

Dakle, ono što hoću da kažem, jeste da ne treba da odustajemo od svog poimanja uspeha. Ali treba da se postaramo da je ono zaista naše. Treba da se usredsredimo na svoje ideje i budemo sigurni da su one naše, da smo zaista mi autori svojih sopstvenih ambicija. Jer je već dovoljno loše ako ne postignete ono što želite, ali je još gore kad imate neku ideju o tome šta želite, i na kraju shvatite da to uopšte nije ono što ste želeli.

Ovim ću završiti. Ali ono što bih svakako želeo da istaknem jeste uspeh. Ali pokušajmo da shvatimo da su neke od naših ideja strane, ispitajmo svoje viđenje uspeha. Budimo sigurni da su naše ideje o uspehu zaista naše. Hvala najlepše.

Alan de Boton

Kris Andreson: Ovo je bilo fascinantno. Kako pomiriti ideju ideju da je neko – da je loše nekog smatrati gubitnikom s idejom koja je mnogim ljudima privlačna, a to je da kontrolišu svoj život? I da u društvu koje to podstiče moraju da postoje i dobitnici i gubitnici.

Alan de Boton: Da. Smatram da je nasumičnost procesa dobijanja, odnosno gubljenja ono što sam hteo da istaknem. Jer se danas u velikoj meri ističe pravičnost u svemu. Političari neprestano pričaju o pravdi. Ja duboko verujem u pravdu, ali mislim da ona nije moguća. Stoga treba da učinimo sve što je u našoj moći da je dostignemo. Ali, na kraju svega, uvek treba da imamo na umu da u životu svakog s kim se sretnemo, u svemu što mu se dešavalo u životu, postoji snažan element nasumičnosti. To je ono čemu želim da ostavim prostor. Jer bi inače moglo da postane prilično klaustrofobično.

Kris Anderson: Znači, vi verujete da je moguća kombinacija vaše blaže, prijatnije filozofije rada i uspešne ekonomije? Ili mislite da nije? Ali nije naročito bitno ako na tome previše insistiramo?

Alan de Boton: Zastrašujuća pomisao jeste da je najbolji način da se ljudi nateraju da rade da im se utera strah u kosti. I da, što je okrutnije okruženje, to će ljudi bolje reagovati na izazov. Razmislite, kakav bi bio vaš idealni otac? To bi bio neko ko je strog ali blag. A to je teško postići. U društvu su nam potrebni očevi, neko na koga ćemo se ugledati, koji nisu zašli ni u jednu od te dve krajnosti. To znači da, s jedne strane, imaju autoritet i zavode disciplinu, a s druge strane opušteni, koji ne nameću pravila.

Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.