Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Dragana Rajblović

* * *

 

Put do 8850 metara nadmorske visine i krova sveta počinje iz srca i duše

 

Život je toliko lep i divan da ne mogu da se pomirim sa činjenicom  što je tako kratak. Kada bi trajao bar 100.000 godina, pa da na miru mogu da se naživim!

Neki se na ovu moju žalbu namršte i kažu da bi im dosadilo, da im je puno i ovoliko koliko se živi. Pa dobro, neka onda oni žive 60, 70, 80… a ja ću da maštam o mojih 100 hiljada godina.

Kad sam bila mala stalno su me vodili na more. More, more, more… a kada sam odrasla i mogla sama da biram, opet sam išla na more, valjda iz navike.

Ipak, na putu do mora kad prolazimo planinske predele ja sam stalno lepila nos na prozor automobila i stalno nešto maštala kao da sam u potrazi za nekim skrivenim blagom. Verovatno je to bila posledica bajki kojima sam bila opčinjena kao i igračke, lutke, i sve ono čime su stariji deci omogućili divan svet mašte i detinjstva. Ali na žalost dođe dan kada moramo da se odvojimo od toga, krenemo u školu i čitamo lektiru. Nisam znala kako da se rasporedim, jedno sam morala, drugo sam želela.

Onda mi je u trećem razredu osnovne škole dojadilo i saopštila sam mami i tati da sam odlučila da neću više ići u školu!  Šta su oni tada sve pretrpeli uz mene samo oni znaju. Od mukotrpnog ubeđivanja pa do odlazaka kod dečijeg psihologa. Ali meni je psiholog bio divan doktor, jer ne daje inekcije i ne moram da zinem da mi vidi krajnike, već mi da bojice da crtam i mnogo lepo i zabavno priča. Išla sam rado kod tog „doktora“, a mama očajavala, hoće li me već jednom ubediti da u školu mora da se ide.

I eto tako, kao i ceo svet, morala sam i ja da odrađujem sve ono što se mora, kao što to radim i danas, ali danas to malo veštije uklapam, jer slobodi dajem najveći prioritet.

Ta sloboda se sastoji u uživanju u prirodi, planinama, stenama, pustinjama, kanjonima, snegu, ledu… Ali ne mirovanje, sedenje, meditiranje, već kretanje, istraživanje, saznavanje, dok se diše punim plućima i  upija svaki trenutak. I to je to skriveno blago, a bajke malo malo pa doživljavam. Za te bajke mora se i malo pomučiti, ali to i nije problem, jer je lagodan život često dosadan i retko inspirativan.

I tako se iz onih najskrivenijih i najzabačenijih kutaka naše zemlje pa do onih najudaljenijih mesta u svetu koje pohodim, uvek vraćam ispunjena, puna energije, pa čak i inspiracije za sve ono što se mora.

Valjda me je ta ljubav prema prostranstvima i planinama dovela do Himalaja i nagradila najvišim vrhom na svetu – Mont Everest, 8850 metara nadmorske visine.

 

Šta dalje nakon vrha i kraja sveta?

Mnogi su me posle pitali. „I šta sad, dalje nema, ovo je najviše?“ – Da, jeste najviše, ali i dalje ima, jer ljubav nije prestala. Jednostavno, to je moj stil života.

I to nije jedina nagrada koju sam dobila. Nagrada su mi i ljudi sa kojima se krećem kroz prostranstva i oni drugi koji me radoznalo dočekaju kada se vratim u grad, a mi ih zovemo civili. Imam ih toliko oko sebe da kada bih sad pisala koliko su divni, ovom tekstu ne bi bilo kraja.

Koliko nam daruje da uživamo u njoj, priroda nas na neki sebi svojstven način spaja sa ljudima, drugačije nego što je to u gradovima. U prirodi smo svi jednaki, tamo nas i nevolje i uspesi samo više zbližavaju.

Tamo smo drugačiji, nemamo vremena za brige, rasprave i beskorisna filozofiranja. Usmereni smo jedni na druge, a pošto je priroda jednostavna onda i mi postajemo takvi, bez obzira šta smo i ko smo u gradskom načinu života. Komplikovanosti i zamršenosti tu jednostavno nije mesto. Onda takvi i „izribani prirodom“ prijamo više i civilima i oni nama.

Sve je počelo sa malim niskim planinama u Srbiji i malo višljim u Crnoj Gori. Spakujemo vreću za spavanje i šator u ranac i krenemo. Ne rezervišemo ništa unapred, jer soba za prespavati putuje zajedno sa nama. Ne isplaniramo ni gde ćemo, već krenemo pa se negde zaustavimo u zavisnosti od trenutne inspiracije.

Onda počnu da se smenjuju brda i doline, a put nas vodi ka sve većim pustahijama. Do takvih mesta prođemo i neka sela gde nas meštani obavezno zaustave i pozovu da svratimo malo. Kad nam je na raspolaganju dovoljno vremena onda ponekad i svratimo. To je najbolji način da se vidi kako naši ljudi žive u unutrašnjosti.

I tako sam obišla skoro svaki kutak naše zemlje, upoznala je i još više zavolela. Doživela i doživljavam i dalje svakakve avanture često i mnogo dalje od naše zemlje.

Jer priroda je, kako piše i u jednoj tibetanskoj knjizi:  „Duboka i spokojna, lišena složenosti, jednostavna blistava jasnoća

.

Dragana Rajblović je prva žena na Balkanu koja se popela na Mont Everest, najviši vrh na svetu. Planinar, alpinista, edukator, predavač i vlasnik sportskog kluba „Alti“ iz Beograda za rekreaciju, timske aktivnosti (team building) i fitnes.

.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: