Zlatko Šćepanović

* * *

.

Lep video spot za promociju Srbije i srpske hrane koje nema 

.

Veliko interesovanje publike i mnogo pozitivnih osećanja je izazvao novi promo spot Turističke organizacije Srbije, video klip namenjen stranim turistima i promociji Srbije u inostranstvu. Spot je zaista lep i lepo uradjen. Medjutim, i pored toga što mi se većina stvari u njemu dopada, moraju se postaviti neka teška i intrigantna pitanja oko poruke spota.

Ovaj tekst nije o kuloarskim pričama ko je i kako uradio spot, preko kakvih veza i konkursa, ima li tu politike, niti koliko je novca potrošeno za isti, jer mislim da su svi imali dobru volju, viziju i veštinu da naprave jednu dobru stvar za Srbiju. Ovo je tekst koji se bavi drugim aspektom priče, istinitošću tvrdnji iznetih u spotu, marketing komunikacijom i zavodjenjem potrošača – stranca koji dodje u našu zemlju.

Najmanje što sam želeo je da napišem negativan tekst, jer ovoj zemlji trebaju ovakve stvari i promocije. Medjutim, ono što stoji u video spotu je donekle lažna slika Srbije, koja zapravo postoji baš upravo tamo gde je prikazana i nigde više, što je na kraju krajeva jedna velika obmana turista stranaca a i nas samih. Mada, neće stranac umreti od gladi u Srbiji, naćićemo nečim sličnim da ga nahranimo.

U čemu je ta obmana i zašto ja svog gosta, stranca, neću moći da nahranim hranom iz ovoga spota? Zašto je ovo lažna hrana za dušu stranaca – Soulfood Serbia fraud?

Odgovor je jednostavan i očit. Osim par brandova i proizvodjača rakije i vina, sva ostala, ovde navedena hrana, u vidu standardne ponude koja ispunjava HACCP standarde o bezbednosti hrane je nedostupna većini Srba i skoro svim strancima. Stoga, obećanje da na krovu zgrade u Beogradu jedete bezbednu hranu iz spota je neostvariva. Zamislite, dodjete iz razvijenog sveta, sa svilenim stomacima i navikli na stroge higijenske uslove – HACCP i famozni Codex Alimentarius, a mi vas odmah nudimo djakonijama sa prljavih polica naših pijaca, koje su pravili naši čisti seljaci automehaničari. Mi smo navikli da jedemo korenje i svašta, otporni smo, oni mahom nisu. I to je suština cele priče.

Pogledajmo prvo spot, zaslužuje vašu pažnju a posle da vidimo šta pouzdano od ponudjene hrane imamo za naći na tržištu čime ćemo ugostiti strane turiste.

.

httpv://www.youtube.com/watch?v=pJcYGSqCk18

.

A sada pratimo redom slike iz spota i komentarišimo hranu:

.

Istočna Srbija

.

1. Homoljski med

Postoji samo jedna jedina firma koja se iole ozbiljnije bavi medom u Homolju, a to je Timomed. I postoji još beogradske firme Maja promet, Biomed i skoro niko više ko se ozbiljnije i serioznije bavi medom. Sam med je kod nas sumnjivog kvaliteta, ima puna falsifikata i obogaćenih medova. Skoro niko od proizvodjača nije nikakav izvoznik. Čak je skoro jednom od tih velikih proizvodjača meda čitav kontigent koji je poslao u veliki trgovinski lanac, vraćen iz Slovenije zbog prisustva antibiotika.

Mi nemamo med koji je standardno dobar, pouzdan i ima evropski kvalitet. Niti imamo značajne firme na tom planu. Mnoštvo malih pčelara i porodica koje se bave medom, na ad hoc i neorganizova način, stavljaju stranca u Srbiji u veliku dilemu, šta i od koga kupiti, i ima li taj med pouzdan i sertifikovan kvalitet.

.

2. Rajac i Roglje, odnosno Rajačke pimnice, vino

Zanimljiv kompleks tradicionalnih vinskih podruma, ali kvalitet vina nikakav. Nema nijednog ni poznatog ni priznatog branda vina iz Rajačkih pimnica. Pokušajte u Beogradskim restoranima da nadjete vino iz tog kraja. Nema ga.

Srećom, ima iz drugih delova zemlje dobrih vinara, pa malo čudi što Aleksandrovac župski, Vršac, Palić ili Topola nisu prikazani u spotu kao značajna vinska regija. Njihova vina možete preporučiti vašem strancu.

.

3. Dunavska riba

Šalite se, riba? Nema rečne dunavske ribe u Beogradskim i drugim restoranima. Jesetru decenijama ne nalazite na meniju, smudj i som se jedva nadje u nešto malo ribljih restorana, a štuke, grgeča, deverike, babuške, bele ribe jednostavno nema. Postoji kult riblje čorbe po Vojvodini, spremljene od šarana, ali malo toga ima u glavnom gradu. A i šaran se odavno ne nalazi u Dunavu i on stiže iz ribnjaka, kao i pastrmke.

I uostalom, Srbi slabo jedu ribu, pa je zato i slabo nudimo i spremamo. Po potrošnji ribe smo valjda na zadnjem mestu u Evropi. Ništa od ribe bolje da ne preporučujete kao serbian original, oni će najčešće uzeti pastrmku, jer je sa najmanje kalorija.

Ne postoji nijedna firma u Srbiji koja se bavi organizovanim ribarenjem po Dunavu ili Savi. Jednostavno je nema.

.

Zapadna Srbija

.

4. Zlatiborski kajmak

Kajmak je veliki srpski fenomen. Koliko se mi kleli u isti, stranci kada čuju šta je, 70% mlečna mast, samo kažu „Ne hvala“. S druge strane, da se poštuju sanitarni propisi, domaći kajmak nikada ne bi mogao da udje u restoran zbog količine kontaminacije bakterijama. Zato se kajmak i ne može izvesti u svet. On spada u jednu od najrizičnijih namirnica jer je lako kvarljiv i lako stvara stomačne probleme ljudima koji nisu navikli na njega.

Nema standardizovanog kajmaka. Postoji nekoliko manjih mlekara koje su pokušale sa masnim krem sirevima „A la Kajmak“ da pakuju nešto što oni zovu kajmak, ali to nije to.

Osim po geografskom poreklu, da li znate neki brand kajmaka ili nekog priznatog proizvodjača kajmaka koga bi preporučili strancu? Ne. Nema ga.

.

5. Zlatiborska pršuta

Koliko poznatih proizvodjača pršute znate? Jednog? Zlatiborac iz Čajetine. Da, jedan jedini proizvodjač, koji je zahvaljujući prisustvu u Maxi-ju, reklami i jeftinom mesu iz uvoza postao poznat. Nemojmo se zavaravati, pršute Zlatiborca nisu naše meso i nisu nikakav poseban kvalitet.

Jednom prilikom sam vodio Nemca po našim radnjama, stručnjaka za meso da degustira ono čime se ponosimo. Samo se mrštio i govorio „Her Zlato, mnogo začina, mnogo začina u delikatesu. To rade proizvodjači da prikriju loš kvalitet“. No, sad to nije ni bitno. Osim navedenog Zlatiborca i par nekih većih stereotipnih kompanija delikatesa, kvalitetne pršute nema u ponudi.

.

6. Golija i pečurke

Nema na Goliji ozbiljnije firme za skupljanje i preradu pečuraka. Pečuraka ima ali ne i posla sa njima. Sve što imamo u ponudi su industrijske pečurke iz ratnih bunkera oko Beograda, i to klasika: šampinjoni i vrganj, ponegde lisičarka i kraj priče.

Koju domaću firmu za preradu i konzerviranje pečurki znate? Nijednu. Koju pečurku i gde ćete preporučiti strancu?

.

7. Maline iz Arilja

Maline su nacionalni brend i njih ima. To je razvijeno, priznajem. Ima ih smrznutih u supermarketu i ponegde u cheescake-u po nekim restoranima koji čizkejk znaju da prave. No, poseban proizvod od maline, nema. Možda rakija od maline, ako je negde iskopate u Rakija baru.

.

8. Zlatarski sir

Velika planina, ali sira nigde nema. Ima ga po pijacama, ručni rad i ručni otkup. Redak po restoranima. Po supermarketima ga ne možete naći. Kvalitet strašno varira, nepouzdan izbor za preporučiti strancu.

.

9. Sjenički sudžuk

Toga ima samo u Sjenici i nigde više. I tamo ga ima malo. Beograd i ostatak Srbije čak i ne znaju da to postoji, kao što se ne zna da je najintrigantniji i najkvalitetniji kulen u Bačkom Petrovcu, čuveni slovački kulen, koga na žalost nema u ovom filmu.

.

10. Sjenički sir

Njega moram priznati da ima na svakoj pijaci, ponekom restoranu i po nekom supermarketu. I ima jedna firma koja ga godinama otkupljuje i doprema u Beograd. Može da se preporuči, pa ko od stranaca preživi njegov ukus i miris.

.

Centralna Srbija

.

11.  Gledić, rakija

Ima rakije, Bogu hvala. I imamo dobre firme i brandove za rakiju koju i izvozimo; Žuta osa, Stara sokolova, Rubin, Navip, itd. Valjda zato što to toliko volimo onda smo i napravili nešto vredno.

.

.

Jugoistočna Srbija

.

12. Leskovački ajvar

Kakav leskovački ajvar, kada ste to jeli? Jedino u Srbiji postoji jedan proizvodjač i jedan brand ajvara „Bakina tajna“, a oni su sa Kopaonika, sve ostalo je kućna radinost, nestandardna, nepouzdana, i ko zna kako spremana smeša paprile i ko zna čega. Ne lažimo se, 60% ajvara koji Srbija potroši u zvaničnim kanalima prodaje je makedonski ajvar, 20% hrvatski i resto domaći. Nismo mi nikakvi organizovani proizvodjači ajvara.

To što se neki domaći ručno radjeni ajvar tetke sa sela prodaje po restoranima je čista ilegalna aktivnost koju bi inspekcije trebalo da sankcionišu, da smo mi pravna i ozbiljna država. Ali nismo, pa jedemo neki ajvar po kafanama. Na svoju odgovornost svakom strancu preporučim, ali ga prvo sam degustiram. Kao u Starom Rimu.

.

13.  Lokosnica, ljuta paprika

Imamo Alevu, imamo Bag, imamo nekoliko dobrih proizvodjača crvene i ljute paprike. To nam je plus. I to uvek kupim i zapakujem strancu za poneti.

.

14. Stara planina i Pirotski tvrdi sir

Verovali vi ili ne ali do pre nekoliko godina se taj sir nije proizvodio. Od skoro su ga ponovo vratili u proizvodnju u Srednjoj mlekarskoj školi, i nadje se, ali nije standardna ponuda u meniju ugostitelja a ni supermarketa.

Volim ga, rado bih ga i preporučio, kada bi bio onaj nekadašnji stari, ovčiji sir. Sada je gradjen po pola od kravljeg mleka i ovčijeg.

.

Vojvodina

.

15. Futoški kupus

Sve je u redu, ima ga, može da se nadje, rasprostranjen je. Svi na pijaci tvrde da je njihov kupus Futoški, pa čak i za onaj crveni kineski kupus kažu da dolazi iz Futoga. Verujem ja našem seljaku, ne bi taj prevario. Živeo nam dugo futoški kupus!

. . .

Zaključak teksta

Zaključak cele moje priče je da se vidi koliko smo mi zapravo ekonomski slaba zemlja, koliko nemamo dobrih proizvodjača i suštinski nemamo šta da ponudimo svetu kada dodje kod nas. Jedan stranac, sve ovo što je video na spotu ne može da dobije u Beogradu ili bilo kom drugom gradu u Srbiji, u supermarketu ili restoranu. Može samo jedan ili par artikala, sve ostalo mu je nedostupno. Odnosno, ako hoćemo da se snadjemo, sve ćemo to da mu nabavimo iz kućne radinosti od komšija sa placa, tetki i baba sa sela, rodjaka sa planine.

Zato je ovaj spot jedna fantazija, mit koji tako rado stvaramo o sebi samima.

Razlozi za takvo stanje su mnogobrojni. Kreću od države pre svega, koja je radije ulagala u trgovinske lance, koji pak nisu promovisali male i domaće proizvodjače, stvarajući ih tako velikima, nego su naprotiv sistematski ih sputavali, favorizujući inostrane robe – famozni uvoznički lobi. Tako imamo slučaj da nam strane firme sve više dominiraju rafovima sa sirom, ribom, delikatesima, ajvarom, turšijom i džemovima, a domaćih proizvodjača ima sve manje.

Tu su naravno i naše životne navike u ishrani, sklonost industrijskim proizvodima, stranim brandovima. Tu je i naša organizovanost i zamisao šta mi od sebe i od svoje države hoćemo da napravimo. Sve u svemu, lep je spot, i sve čestitke autorima, ali ja svog stranca neću moći da nahranim soulfood-om.

P.S. Ovom spotu nedostaje jagnjetina sa Peštera i Kosova, kojeg inače kao dela Srbije ni u kom obliku nema u spotu, nema duvan čvaraka iz Šumadije, nema slovačkog kulena, nema vojvodjanske kokošije supe i štrudle, masnih salčića, nezaobilaznog južnjačkog roštilja u vidu vozića, sablje, ovala, nema divljači, nema još toga …

Uh, gde će mi duša (i telo) sa svom ovom hranom!

. . .